Борис Беговић: Предлог решења политичке парализе у којој се Србија налази - Вучић да заувек напусти функцију председника и да се потпуно повуче не само из политичког, већ из јавног живота

Ту језгровиту поруку из романа Авијатичар Јевгенија Водолазкина, упућену преплашеном школарцу који је требало да изађе на бину, требало би применити на неког ко није баш преплашени школарац, али је свакако преплашен. И то веома. Реч је о Александру Вучићу, председнику Републике.

Те две речи – иди неустрашиво – биле су, према казивању Јевгенија Водолазкина у његовом роману Авијатичар, упућене преплашеном школарцу који је требало да изађе на бину. Писац Водолазкин у свом есеју, објављеном десетак година касније, управо под насловом који сам од њега позајмио за овој текст, објашњава како је та порука засенила све друго што је написано у том (изванредном) роману.

Па ево, да обавестим Јевгенија Водолазкина да је та језгровита порука доспела и до земље Србије и да је треба применити на неког који није баш преплашени школарац, али је свакако преплашен. И то веома. Реч је о – Александру Вучићу, председнику Републике.

Да разјасним. Сматрам да је предуслов (потребан услов, како би рекли економисти) за било какав помак у решавању политичке парализе у којој се Србија налази то да господин Александар Вучић заувек напусти функцију председника Републике и да се, за сва времена, потпуно повуче не само из политичког, већ из јавног живота Србије. Убеђен сам да је токсичност иманентна његовој личности толика да он никако не може да буде део било каквог стабилног политичког решења, будући да његово непрестано вишегодишње загађивање јавне сцене и довело до данашње политичке парализе и да ће, уколико на њој остане, ту сцену само још више затровати. Због тога је његов одлазак са јавне сцене предуслов стабилног политичког решења у Србији.

Емиграција као велико олакшање

Верујем да је најбољи начин за Вучићево напуштање јавне сцене у Србији, његова добровољна одлука да поднесе оставку на место председника Републике, и да се одмах затим неповратно исели у неку другу земљу. Дакле – емиграција. Изнео бих неколико аргумената у прилог овом свом предлогу.

Да разјасним. Сматрам да је предуслов (потребан услов, како би рекли економисти) за било какав помак у решавању политичке парализе у којој се Србија налази то да Вучић заувек напусти функцију председника Републике и да се, за сва времена, потпуно повуче не само из политичког, већ из јавног живота Србије

Прво, емиграција као перспектива за његову личну и породичну будућност, уз наговештај да у будућности не би био предмет кривичног гоњења, па тиме ни екстрадиције – својеврстан председнички имунитет – створиће снажне подстицаје господину Александру Вучићу да учини управо оно што је у најбољем интересу Србије, а то се у садашњој констелацији политичких снага може постићи једино његовом личном одлуком. А за садашњег председника Србије ће емиграција бити – велико олакшање.

Друго, таквим одлучним одласком господин Александар Вучић ће свим заинтересованим странама послати јасан, недвосмислен и веродостојан сигнал да се неповратно повлачи из јавног живота Србије, што ће тренутно имати благотворно дејство на тај живот.

Слутим да ће после Вучићевог одласка настати општа бежанија. Неки ће у иностранство, знајући да су већ одавно прешли границу преко које више нема повратка, уз вероватно широк дијапазон одредишта: Америка, Русија (бар знамо ко ће тамо да оде), Емирати, Кина – и до Аустралије неко може да стигне, Рио Тинто тамо има седиште

Треће, свако суђење господину Александру Вучићу неминовно би га вратило на јавну сцену Србије, што би, управо због већ поменуте иманентне токсичности његове личности, створило нове нестабилности, чиме би се изгубила основна погодност његовог неповратног одласка. Наравно, ово не важи за његове сараднике, за данашњу српску политичку и на њу наслоњену пословну елиту. Такви процеси ће бити лековити за српско друштво и за суочавање са периодом који ће, убеђен сам, историографија назвати трагичним добом Србије. Неповезани, вероватно и понешто исецкани и међусобно завађени краци хоботнице, будући да главе више нема, сведочиће о злехудој судбини Србије у време власти господина Александра Вучића, уз моју наду да ће многе – немам илузија да напишем „све“ – стићи заслужена казна.

Два питања још без одговора

Остају два питања. Прво је: каква ће се политичка равнотежа успоставити после одласка господина Александра Вучића у емиграцију? Нико не зна одговор на то питање, осим што, сматрам, треба искључити могућност да се ништа не промени. Уосталом, сâм господин Александар Вучић је својим партијским друговима јавно поручио: „Размислите само да се склоним са листе, колико би људи за вас гласало“, и верујем да је имао јак разлог да постави то реторичко питање.

Иста понуда, наравно, не важи за његове сараднике, за данашњу српску политичку и на њу наслоњену пословну елиту. Неповезани, вероватно и понешто исецкани и међусобно завађени краци хоботнице, будући да главе више нема, сведочиће о злехудој судбини Србије у време Вучићеве власти, уз моју наду да ће многе стићи заслужена казна

Слутим да ће после Вучићевог одласка настати општа бежанија. Неки ће у иностранство, знајући да су већ одавно прешли границу преко које више нема повратка, уз вероватно широк дијапазон одредишта: Америка, Русија (бар знамо ко ће тамо да оде), Емирати, Кина – и до Аустралије неко може да стигне, Рио Тинто тамо има седиште. Некима ће бити довољно само да побегну из странке којој су тако верно служили јер више неће имати мотив да јој служе – сопствени интерес. Неки ће кренути у прелетање – вештину коју су тако добро разрадили. Било како било, промене ће, сматрам, бити – значајне и неповратне.

Друго питање је: у коју би земљу господин Александар Вучић требало да емигрира? Поборник сам слободе избора, не бих да намећем решење – ко сам ја да чини тако нешто – једино уз напомену да та земља треба да буде довољно далеко. На пример, Уругвај, Парагвај или нека пацифичка острвска држава – читао сам да је тамо веома лепо.

Ово су, међутим, само необавезујући предлози, одлука је на господину Александру Вучићу и он треба да је слободно и сталожено донесе. Па да онда почне, заједно са породицом, да се пакује, да понесу све што треба и, када то заврши, да – оде неустрашиво.

(Радар)