Бојана Селаковић: Зашто нема масовног протеста због напада власти на Тужилаштво за организовани криминал

 Бојана Селаковић, координаторка Националног конвента о Европској унији, анализирала је у 13 објава на мрежи Икс зашто нема масовног протеста у Србији због односа власти према Тужилаштву за организовани криминал (ТОК).

Бојана Селаковић је у низ од 13 објава написала:

Zašto nema masovnih protesta, aktiviranja zborova i svih plenuma, kao reakcije na usvajanje pravosudnih zakona i razvlašćivanje TOK-a, pitanje je koje stoji kao slon u staklenoj sobi.
Nekoliko opservacija koje mogu dovesti do nekih zaključaka.

1/13

— Bojana Selaković (@bojana_mala) February 4, 2026

1.Зашто нема масовних протеста, активирања зборова и свих пленума, као реакције на усвајање правосудних закона и развлашћивање ТОК-а, питање је које стоји као слон у стакленој соби.

Неколико опсервација које могу довести до неких закључака.

2. Протести након пада надстрешнице и погибије 16 људи започети су као реакција на корупцију и хронични дефицит владавине права. Симболика (крваве руке), наратив, а пре свега, могућност да се велики број људи идентификује са жртвама (свако ко је икад користио воз Београд-Нови Сад могао је да се нађе у тој улози), уз преузимање лидерске улоге студентског покрета као новог и некомпромитованог актера, омогућили су брзу и масовну мобилизацију.

3.Уз друге активности, покрет је пикове, неопходне за одржавање енергије (јер је у неком тренутку надатрешница испала из фокуса), обезбеђивао кроз позиве на ујључивање поводом неколико других одвојених тема, које су, такође, из разлога нефункционисања правне државе, имале потенцијал за јачу мобилиазцију. Ту су кључну улогу имали зборови и друге активистичке структуре на локалу, посебно оне које су израсле током антилитијумских протеста пре пада надстрешнице.

4. Тема литијума је највећи број пута искоришћена у ове сврхе, али се слично десило и у случају Генералштаба.

Напомињем да је основни проблем у оба ова случаја идентичан случају надстрешница: владавина права, корупција, неповерење у институције.

Усвајање ових правосудних закона десило се из потпуно истих разлога. Размере потенцијалне штете које то може произвести, немерљиве су, у односу на последице случаја Генералштаб.

5.Да би се до краја разумела логика, треба се вратити и на почетак грађанске мобилизације против литијума. Стицајем околности, имала сам врло активну улогу на самом почетку те борбе, чему могу да сведоче бројни актери, данас врло активни и фанатични подржаваоци студентског покрета.

И нисам била само ја, велики број појединаца и организација цивилног друштва учествовао је у томе, из истог разлога, као и ја: због одлука које су институције доносиле на нетранспарентан начин, без адекватних партиципативних процеса, и не у јавном интересу.

6. На пример, све док тема литијума није показала потенцијал да може да укључи велики број људи, није било говора о томе да Европа хоће да нас убије, од Србије направи сметлиште, нису се развијали апокалиптични сценарији без довољно података итд. Тај наратив је почео да се мења тек са масовношћу и укључивањем великог броја нових актера, неких нових организација, до тада скоро непознатих у Србији. Неки од њих активирали су се у одређеном обиму и током борбе против малих хидроцентрала, која је у активистичком смислу била делимично успешна. Неке реке су спашене, а неке не.

7. Између ових процеса и надстрешнице, десио се Рибникар. Опет масовна реакција и брза мобилизација људи која није дугорочно опстала. И ту сада долазимо до кључне тачке која је одговор на питање зашто су се организовали масовни протести и блокаде за Генералштаб, а за Мрдићеве законе не.

8. Литијум и Генералштаб су случајеви који су након иницијалне реакције добили геополитичку етикету којој је заједнички именитељ антизападна пропаганда. То се закључује простом анализом симболике и наратива. Истовремено их прати снажна логистика и мобилизација различитих структура. Случај Рибникар није имао никакв простор да му се таква етикета налепи. Баш никакав, зато, по мени, није успео са одржи дугорочну мобилизацију.

9. Мрдићеви закони су потпуни опозит. Они по својој суштини представљају реакцију на притисак који долази са Запада, односно из Европске уније. И то сада као свој аргумент, врло јасно и отворено комуницира власт.

Пуно паметних људи је ових дана причало о томе шта ти закони значе за државу, систем и какве су дугорочне последице.

За процес европских интеграција они су ексер у ковчег за ко зна колико времена. Не постоји теоретска шанса да са њима на снази, Србија добије мерила за затварање поглавља 23. (чувени ИБАР, који је Црна Гора добила пре годину и по дана).

10. Нећу сада губити време да пишем како су се симболика и наратив протеста који су започели падом надстрешнице и погибијом 16 људи трансформисали у организовање црквено-народних сабора и недавање Косова и скоро да више не помоњу иницијалне захтеве.

 11. Е сада, ко ово ради и због чега?

У свим комуникацијама представника државе са заинтересованим страним актерима о протестима (још од првих антилитијумских), главна порука која се преносила јесте да то све организују Руси, да је држава немоћна и да је идеја да се зауставе европске интеграције Србије. Многи су им поверали.

Све до ових закона, против којих су за сада устали само правосудна струка, опозиција и цивилно друштво, за које је у ЕУ буквално свима јасно да их нису могли креирати и усвојити Руси.

Зато и јесу црвена линија за ЕУ.

12. Други актери који су до сада више пута показали да могу масовно мобилисати људе, осим спорадичних и млаких реакција, се не виде. И сигурна сам да ће тако и остати.

Сада, са свим овим знањем и погледом уназад, може се утврдити јасан образац понашања. Студентски покрет у овом тренутку је, не само поларизован, већ видљиво фрагментиран, јер циљ који је у међувремену прокламован, који је био кохезивно ткиво – да се распишу избори, постаје недостижан. Скоро да подсећа на филм у више наставака у коме смо гледали како опозиција слаби и губи утицај, толико да је данас анатемизовама и од стране власти и од стране студентских подржавалаца.

13. Све ово, ипак, не мења мој став ни о литијуму, ни о надстрешници, ни о Генералштабу. То што се неко други накачио на све те борбе за правну државу и инструментализовао их у геополитичке сврхе, последица је дисбалнса моћи и ресурса на шта се не може утицати. Да ли су заиста Руси толико моћни да су управљали свим овим процесима, а да Вучић није имао снаге да им се одупре, или је пак он сам, користећи руске методе дезинформација, инструментализације, инфилтрирања и пијунизације својих противника и директну руску безбедносну помоћ, довео до овога, јер му европске интеграције никад нису ни биле циљ, већ само средство, историја ће судити.

Сви остали који дају предлоге и решења за превазилажење ове ситуације, ако све ово не узму у обзир, тешко да ће успети да се носе са машинеријом која је ово смислила. То ће неминовно довести до нових разочарења.

А правосуђу Србије (посебно ТОК-у), нека је Бог у помоћи. Остају да раде у име народа који изгледа опасност препознаје само ако му се каже да долази са запада.

(Данас)