Бојан Пајтић: Без власти Вучић је нико. Чему милијарде које има, ако нема власт и важност? Режим има једноцифрену подршку у популацији између 18 и 30 година, остаје и даље - јер се ради о бестидним људима

Мислим да нико разуман не жели да власт настави да безобразно игнорише вољу грађана, јер ће произвести одговор који би у историјском смислу био лош. Важно је да се избегне насилни расплет догађаја, а режим као да прижељкује управо то.

Ми смо данас „буре барута“ јер за разлику од Милошевића и Ердогана, који су оставили бар неки вентил кроз који би се изливало незадовољство, Вучић „лудачком жестином и безобзирношћу држи сваку месну заједницу“ и већ 13 година блокира све институције и грађане у реализацији основних права, сматра Бојан Пајтић, професор на Правном факултету у Новом Саду и некадашњи председник Владе Војводине. То, по његовом мишљењу, доводи до фрустрације и осећаја беспомоћности, а „беспомоћност прераста у гнев и бес“. „У тој експлозији незадовољства прибојавам се исхода. Ником није у интересу да дође до насилног расплета, али се плашим да режим просто гура Србију у то“, каже Пајтић.

Цела напредњачка машинерија тренутно подгрева Вучићеву теорију завере о паду надстрешнице као чину тероризма, иако су три тужилаштва, рачунајући и једно под њиховом апсолутном контролом, одбацила ту могућност. Колико је то опасно?

То је опасно из више разлога. Прво због тога што се обесмишљава концепт поделе власти и врши притисак на правосуђе да се спере одговорност са оних који су криви за убиство 16 људи и тешко рањавање једне жене. Друго, опасно је јер се тиме идиотизује део јавности који верује у такве приче и којој хиљаду пута поновљена глупост и лаж на крају увек зазвучи као истина. И биће врло тешко тим људима, једном када се режим промени, објаснити шта је систем државне управе, шта је систем вредности и шта је разлика између лажи и истине.

Шта подразумевате под идиотизацијом?

То што се људима пуне главе не само бесмисленим него чак и глупим тезама. Свако зна колика је фреквенција на релацији Нови Сад – Београд. По природи ствари, хиљаде и хиљаде људи је сваки дан пролазило испод те надстрешнице, а поготову људи који се баве јавним послом. Да није Бачулов тог дана био на железничкој станици, били би можда Мариника Тепић, Бора Новаковић, Горан Јешић, Динко Грухоњић, а можда и ја кога доживљавају као блокадера терористу јер подржавам сопствене студенте. СНС посланик са скупштинске говорнице је изјавио да је шанса да се тог дана Бачулов нашао на станици један према милион, а много је, заправо, већа вероватноћа да је неко од критичара режима тог преподнева био на железничкој станици, него да баш нико није прошао.

На изборе би требало ићи са две опозиционе листе – једном прогресивнијом и другом традиционалнијом, дакле леви и десни центар, али не више од тога. Да постоји воља да се направи један блок то би било најбоље, али није неопходно

Али, осим идиотизације постоји још један разлог због ког то напредњаци раде – Горан Весић је непријатан сведок многих махинација и крађа које су се догодиле у претходним годинама у Србији. Очигледно је да он располаже некаквим материјалима и доказима и да нема намеру да се препусти улози жртвеног јагњета, па је потребна хистерична кампања да би га убедили да неће бити пуштен низ воду и да неће одговарати за оно што се догодило 1. новембра.

Зар не би било једноставније да Вучић помилује Весића као што је, док је процес још био у току, помиловао СНС батинаше у Новом Саду који су студенткињи сломили вилицу?

Да, али ако га помилује он признаје да постоји кривично дело. Зато покушава да релативизује његову одговорност и каже – ма какве везе он има, није качио висеће елементе на погрешан начин или оптеретио статику надстрешнице. Јер, ако призна да је Весић крив за злочин од 1. новембра, признао је и сопствену кривицу. Бивша помоћница у Весићевом министарству Анита Димоски је сведочила да су сви налози за убрзавање радова стизали са Андрићевог венца, а да је у разговору на ком је био присутан и Вучић, успостављено правило да Весић практично персонификује Вучићеву вољу и ауторитет у инфраструктурним радовима. Због тога је Вучићу потребно да за злочин окриви неког сасвим десетог и зато има проблем са помиловањем иако би то врло радо учинио. Што не значи да то неће учинити у тренутку када се схвати да ће одговорност бити установљена. И то је оно што декуражира сваку пристојну и нормалну особу у овом друштву, јер су свесни да уколико ову власт не сменимо довољно брзо, на крају дана може да се догоди да Вучић помилује све који на души носе животе шеснаест људи.

Навикли смо да Вучић прича све што му падне на памет, али да ли је могуће да баш нико унутар скупштинске већине или тужилачких органа нема свест да лично представља институцију и да није само талац његових све неодрживијих идеја?

Ми на свим нивоима власти имамо људе који су криминогене структуре и махом објективно полуписмени. Не можемо од њих очекивати ни паметније ни смисленије изјаве, јер је то ниво њиховог образовања, а и квоцијента интелигенције. Они су својеврсна лична карта незнања, простаклука и ниског нивоа емоционалне и интелектуалне зрелости. Они су неорадикали, од њих се очекује да причају глупости, да лажу и сатанизују, као што су чинили деведесетих, некада људе других националности, а некада и сада другог политичког уверења.

Горан Весић је непријатан сведок многих махинација и крађа које су се догодиле у претходним годинама у Србији. Очигледно је да он располаже некаквим материјалима и доказима и да нема намеру да се препусти улози жртвеног јагњета, па је потребна хистерична кампања да би га убедили да неће бити пуштен низ воду

Одраз трагедије и катастрофалног стања у друштву је управо то ћутање тужилаштва. Не може се рећи да изјаве председника државе или изјаве посланика које преносе сви медији, не представљају незапамћени и недопуштен притисак на правосуђе. Све се то дешава у земљи која је кандидат за чланство у Европској унији, иако видимо да је та кандидатура само формална и да смо ми светлосним годинама далеко од ЕУ. Тужно је што тужилаштво дозвољава да се ствара овакав шум у јавности и да се овако велики број грађана доводи у заблуду. Они би морали на то да реагују, јер, коначно, ове изјаве су више прозивање њих и омаловажавање њиховог рада, него напади на Бачулова или било ког политичара, студента или човека који је учествовао на протестима.

Ако избори буду за годину и по, бар је то понуда са којом председник лицитира ових дана, шта ће до тада остати од друштва?

Мислим да ће бити много брже јер ће санкције НИС-у драстично убрзати процес. Оне нису проблем само за 14.000 запослених у систему, већ и за огроман број фирми које сарађују са том компанијом, од грађевинских фирми, ИТ, фирми из услужног и транспортног сектора… сви они остају без посла. Друго, и фирме које сарађују са НИС-ом ризикују да потпадну под америчке санкције. Негде око 10 одсто републичког буџета је пуњено из НИС-а, то ће убудуће изостати, а ова власт је готово све ресурсе усмерила на пљачку на ЕКСПО-у, што значи да у буџету неће остати новца више ни за шта. Дакле, то неће бити само ударац на републички већ и на буџет грађана и на БДП. Доћи ће до несташице и драстичног поскупљења горива, односно нафтних деривата, што ће аутоматски повлачити скок цена свих производа и услуга. За неколико месеци, последице санкција ће бити драстичне, а Вучићу не одговара да усред тог колапса уђе у изборну кампању.

Друга ствар због које му одговара да има изборе раније је то што је опозиција, колоквијално речено, неснађена. Ми не видимо да су они спремни да ступе у једну или највише две колоне, а ако изађу у три, неко од њих највероватније неће прећи цензус. Студенска листа ће узети гро опозиционих гласова, остаће релативно мали проценат потенцијалних бирача који ће на изборима гласати за опозиционе партије и ту онда нема простора за прављење неког великог броја листа. А видимо да опозиција није начисто са тим ни ко ће са ким сарађивати, ни ко на који начин. Ту нема координације и то помало декуражира, али је за Вучића идеалан тренутак да распише изборе.

Па што их не расписује?

Једина околност због које пролонгира је то што не сме себи да дозволи да у изборној кампањи буде 1. новембра због снажне симболике тог датума. Може да их распише само након тога, али врло, врло брзо, тако да је, по мом мишљењу, пре питање дана а не недеља када ће то урадити. Сигурно му се то не уклапа у планирану пљачку од најмање четири до пет милијарди евра, по проценама стручњака, од ЕКСПО-а, али тренутно су протести спласнули и то му иде у прилог, али они могу да се врло брзо поново разбуктају.

Уколико ову власт не сменимо довољно брзо, на крају дана може да се догоди да Вучић помилује све који на души носе животе шеснаест људи

Мора да буде свестан и тога да је у Србији постала срамота бити за њега, на исти начин на који је постала срамота бити за Милошевића у време пре његовог пада. Људи који су гласали за Милошевића су били изложени подсмеху или презиру у многим срединама, а ни данас нико више неће да буде ћаци. Поразно по власт је и то што има једноцифрену подршку у популацији између 18 и 30 година, што значи да су сви они који долазе, који су будућност и од којих ће зависити да ли ће Србије бити или неће бити – против овог режима. Питање доброг укуса и мере је због чега тај режим уопште остаје и даље.

А одговор је?

Да се очито ради о бестидним људима. Ја се не сећам да сам на улици у последњих годину дана видео неког виђенијег напредњака, нити да су у Новом Саду или Београду сели у кафић или негде на клупу. Они се без оружаног и бројног обезбеђења нигде не појављују, и то не само високи функционери, него и ови које називамо „ситним шрафовима“. Народ је киван, не подноси мафијаше, не подноси зликовце и не жели на власти неког ко се организује као криминална дружина, а не владајућа странка. Они могу још кратко време да опстају са том силом која ће их штитити и да остају на власти само зато што информисани део Србије зна да смена таквог режима није вредна губитка ни једне једине главе у овој земљи. Уз све Вучићеве приче да ће Кобре растерати народ, видели смо како су се провеле у Новом Саду када бесни грађани крену у јуриш. Дакле, колико год да има полиције, увек ће бити 50 пута више грађана који желе и траже правду и томе се не може парирати.

Поразно по власт је и то што има једноцифрену подршку у популацији између 18 и 30 година, што значи да су сви они који долазе, који су будућност и од којих ће зависити да ли ће Србије бити или неће бити – против овог режима. Питање доброг укуса и мере је због чега тај режим уопште остаје и даље

Али, пре свега су се студенти, а после и зборови грађана, определили за ненасиље као солуцију. Уместо да то овај режим цени, он то доживљава као слабост. То није никада никаква слабост. И ја им не желим – мислим да то нико разуман не жели – да наставе да безобразно игноришу вољу грађана, јер ће произвести одговор који би у историјском смислу био лош. Важно је да се избегне насилни расплет догађаја, а режим као да прижељкује управо то. Вучић стално спроводи истраживања јавног мњења и броји која странка има колико гласова, а једино релевантно истраживање у овом тренутку би било истраживање нивоа страха и нивоа беса. Кад би сагледао те две емоције, онда би схватио да је ђаво однео шалу и из ових стопа би расписао изборе.

Да ли би на изборе требало да изађе само студентска листа и да се створи, како они кажу, референдумска атмосфера, или је потребна и опозиција?

Нема нико права да опозицији брани да учествује на изборима и то не би било фер – неке странке су се 13 година бориле у ауторитарном систему у ком је опасно бавити се политиком. Али истовремено, опозиција нема право да баци неке гласове тако што ће изаћи на више листа и довести до тога да пропадну десетине или стотине хиљада гласова. Нису само опозициони политичари жртве овог режима, милиони људи пате и нико нема права да баци њихов глас. Зато мислим да би на изборе требало ићи са две опозиционе листе – једном прогресивнијом и другом традиционалнијом, дакле леви и десни центар, али не више од тога. Да постоји воља да се направи један блок то би било најбоље, али није неопходно.

Мислите ли на блок са студентима?

Не, не… студентска листа треба да иде посебно, а и истраживања говоре да у збиру имају више ако не иду заједно са опозицијом. Имамо оне који имају примедбе на опозицију, а и оне који имају примедбе на студентску листу због неких одступања појединих факултета. Али не смемо да заборавимо да су студенти подигли велики број апстинената и усмерили ка себи, чак и неке бираче режима. Они и не треба да буду политички хомогени, нити копија неке странке, јер за њих ће гласати и леви и десни, и комунисти и националисти… Значи, ви кад видите структуру људи који кажу „гласаћу за студенте“, видите пуно људи који вероватно уопште нису гласали, јер су разочарани опозиционим странкама и то не без разлога и јер су били апстиненти који су изгубили наду, а студенти су је повратили својом масовношћу и својом снагом.

Ја се не сећам да сам на улици у последњих годину дана видео неког виђенијег напредњака, нити да су у Новом Саду или Београду сели у кафић или негде на клупу. Они се без оружаног и бројног обезбеђења нигде не појављују

До јуче многи нису учествовали у политичком животу, пре свега млади који су сада најисполитизованија популација, јер им политичке странке нису биле симпатичне, а сада ће они у огромној већини гласати. Опет, с друге стране имамо људе који желе политичку артикулацију, желе да гласају за некога ко каже „ја сам за ЕУ“ или „ја нисам за ЕУ“, а студенти су ту да пруже најмање заједничке именитеље: владавину права, успостављање одговорности за корупцију, поделу власти и уређење државе, уважавање образовања, квалификованости, људских права и медијских слобода. Све је то прегажено, ничег ту нема и да би се само то вратило биће потребан један, ако не и два мандата. Учешће опозиционих изборних листа уопште није лоше за политички живот, управо због профилисања и као корективни фактор – биће важно да се и са ове стране у парламенту нађу људи са политичким искуством.

Да ли имате утисак да се у јавности појављује зазор од студентске листе код људи који су их апсолутно подржавали након видовданског скупа који је скренуо удесно, након трчања до Брисела једних и осуде других, и у одсуству било каквих информација о људима којима би требало поверити свој глас?

Верујем да ће студентска листа бити врло квалитетна. Не знам много имена, али она која знам су сјајна – велики број је из различитих области, а највише је универзитетских професора којима просто нема шта да се замери и који до сада нису били активни у јавном животу. Такође, многа имена која се помињу у јавности неће бити на листи јер су студенти проценили да изазивају контроверзе. Дакле, они су врло студиозно, информисано и одговорно приступали тим листама. Прво су вршене тријаже на нивоу факултета, па онда на нивоу универзитета, па на нивоу свих универзитета. Одлуке су практично доношене акламацијом, тако да ћемо, имам утисак, бити пријатно изненађени колико ће те листе бити неиритантне за све или бар огромну већину опозиционих бирача.

Успут бих напоменуо да студенти нису трчали до Москве или возили бицикле до Пекинга, већ до Брисела и Стразбура, што је по мени порука чије и какве вредности желе у друштву које им припада и које ће им припасти.

И као проблем нам остају и даље изборни услови. Или не, с обзиром на то да је Вучић замолио Брнабићку и Мацута да испуне све што тражи ЕУ, па макар то било и понижавајуће?

Очито је његова политика на четири столице пропала у потпуности и постао је свестан да је на мети САД и ЕУ, а да га Русија гуши својим загрљајем, док је Кина мање-више незаинтересована. Тим захтевом Вучић је признао целом свету да је до сада крао изборе, да су избори били противзаконити, да је куповао и увозио гласове, а да би било понижавајуће када би то морао сада да престане да чини. Дакле, понижавајуће је примењивати ЕУ стандарде и дозволити сопственим грађанима у држави коју води, да се изразе слободно. То је једна злочиначка изјава пар екселанс која је усмерена ка европским институцијама, где он покушава да врати кредибилитет који је имао и то не зато што су веровали да је поштен, демократа и да држи реч, него зато што је сарађивао и чинио им различите спољнополитичке и економске уступке. Међутим, након 11 месеци протеста ЕУ не може више да занемарује голо ауторитаран и насилнички карактер режима, а комуникација и кооперација српских власти са руским службама безбедности је отишла толико далеко да му нико са Запада не само више не верује, већ га и не жели.

Бивша помоћница у Весићевом министарству Анита Димоски је сведочила да су сви налози за убрзавање радова стизали са Андрићевог венца, а да је у разговору на ком је био присутан и Вучић, успостављено правило да Весић практично персонификује Вучићеву вољу и ауторитет у инфраструктурним радовима

Шта би се догодило ако би га Ана и Ђуро послушали и направили фер изборне услове?

Ма не пада им на памет! То је порука упућена Европи – наложио сам да се испоштују препоруке, али не мислим то озбиљно, јер бих у том случају изгубио власт. Таква психолошка структура не предаје власт, он је без власти и без политике нико – комплекси су јачи од њега. Друго, он има 55 година, а ништа друго у животу није ни радио и без политике је изгубљен. Чему милијарде које има? Како да му нахране его, ако нема власт и важност?

(Радар)