Бивши шеф ОФАЦ-а Џон Е. Смит: Америчка влада неће дозволити да новац од НИС-а оде у Москву, Србија мора да понуди решење

 Канцеларија за контролу стране имовине, у Србији познатија као ОФАК није дала лиценцу за снабдевање Србије нафтом, што значи и заустављање рада рафинерије. О овој одлуци, о читавом процесу одлучивања у Вашингтону и томе како ОФАК заиста функционише, за Н1 говорио је Џон Е. Смит, који је 11 година у провео у тој институцији, а од 2015. до 2018. био на њеном челу.

Н1: Најновија вест коју имамо јесте да је председник Вучић рекао да нема позитивних вести из САД. Србија није добила лиценцу од ОФАЦ-а да настави снадбевања нафтом. Да ли вас је ова одлука изненадила? На крају крајева ово јесте 54. дан од увођења санкција. Лиценце су добијане од јануара па до октобра, али су у октобру заустављене.

"Нисам изненађен. Заправо, мислим да је америчка влада из перспективе санкција била невероватно стрпљива и да се неко време и повукла. Ово није само одлука ОФАЦ-а. Ово је одлука целе америчке владе, одлука “читаве администрације”, која долази из Беле куће и Стејт департмента, али је Министарство финансија, односно ОФАЦ, то које формално издаје одлуку. Генерално, када ОФАЦ и америчка влада уведу санкције, дају период можда од три месеца, често и до шест месеци, да компаније или владе промене понашање у вези са принципом који је важан за САД. Овде су САД практично дале 11 месеци да се ово питање реши. И мислим да је ова одлука намењена томе да изнуди одлуку - изнуди продају или друго раздуживање/излазак из власништва".

Н1: И као што сте поменули, то је трајало 11 месеци. Да ли вас је изненадило што је тако дуг рок дат српској влади? И с друге стране, да ли вас је изненадило то што српска влада ништа није урадила по овом питању, већ је само имала приступ “седимо и чекамо”?

"Дакле, десиле су се две ствари. Прво, очигледно је дошло до велике промене у влади Сједињених Држава. Бајденова администрација је увела ове санкције у јануару, непосредно пре него што је председник Бајден напустио функцију. Трампова администрација је по преузимању власти заузела другачији приступ и покушала да преговара, да у многим аспектима сарађује са Русијом. И тек у октобру је Трампова администрација увела своје прве значајне санкције према Русији, и то конкретно према руској енергетици, када је санкционисала Росњефт и Лукоил. То је био сигнал да је Трампова администрација коначно одлучила да заоштри став према руској енергији. Дакле, постојао је период неизвесности око тога шта ће Трампова администрација урадити. Друга ствар коју треба да кажем јесте да не знам шта је српска влада можда урадила или није урадила. Колико ја знам, могла је да преговара, али руска влада можда није била озбиљна у преговорима док питање није било “присилно отворено”. Сада је питање присилно отворено."

Н1: Сада чујемо од председника, на истој конференцији, да Руси не желе да продају НИС. Где то, из ваше перспективе, оставља Србију? Мислим, Србија вероватно жели и вероватно ће морати да преузме НИС. Али председник Вучић је такође рекао да би Русима дао значајну количину новца за НИС. Да ли мислите да су Американци забринути да би тај новац могао завршити у Москви и финансирати и рат у Украјини?

"Да, Вашингтон би био забринут због тога. Мислим да би из перспективе америчке владе општи приступ у оваквој присилној инвестицији био да се захтева да сваки новац који припада руској компанији буде положен на замрзнути рачун и да руској компанији не буде доступан све док се санкције не укину. Не звучи као да је то оно што Руси желе. Не изненађује — не желе да им новац буде замрзнут. Зато ће покушати да изнуде најбољи могући договор. И на српској влади је да води озбиљне разговоре са ОФАЦ-ом, јер америчка влада неће благонаклоно гледати на то да значајна сума новца оде у Русију."

Н1: А које су тачно, да кажемо, “црвене заставице” на које америчка влада, ОФАЦ и Стејт департмент гледају како би били сигурни да новац не завршава у Русији, да не финансира одређене структуре, и да нема де факто контроле Москве над тиме?

"Мислим да сте управо набројали црвене заставице. Прво ће желети да виде шта се дешава с новцем. Америчка влада би генерално желела да новац буде положен на замрзнути рачун у банци у Србији или негде другде у Европи или ван Русије, уз јасну одредбу да је тај новац замрзнут док се санкције не укину.

Друго, желеће да виде да не постоји наставак већинског власништва или контроле било ког руског санкционисаног субјекта или било ког другог санкционисаног субјекта. И желеће јасне доказе да је то заиста случај.

Обично желе да виде управне одборе који немају везе с Русијом или руским енергетским компанијама. Желеће да виде руководиоце и директоре који немају везе с руским енергетским компанијама. И желеће да виде да се операције почињу раздвајати, да нису у потпуности ослоњене на Москву."

Н1: Дакле, хипотетички, ако Србија преузме НИС и не да новац Русији или га стави на замрзнути рачун, колико би требало да се санкције укину?

"Део тога би зависио од обима договора који би постигли са америчком владом. Највероватније је да, ако Србија изнесе понуду коју је америчка влада спремна да прихвати, ОФАЦ може да изда оно што се зове општа лиценца (генерал лиценсе) која омогућава одређене активности током дефинисаног периода, рецимо три месеца.

Затим би компанија и Србија имале то време да почну да спроводе обавезе које је српска влада преузела према Вашингтону. ОФАЦ и америчка влада би потом пратили спровођење. И у неком тренутку санкције би могле бити укинуте. Али оно што се прво обично дешава јесте издавање опште лиценце која привремено омогућава активности. Она је јавна, сви је виде.

А после неког времена, када је Вашингтон задовољан, санкције се заиста укидају и тај субјект се уклања са ОФАЦ листе."

Н1: Постоји и забринутост да би ово могло да покрене секундарне санкције према Србији које би могле да утичу на платни систем у целој земљи. У којим околностима Вашингтон заправо посеже за таквом врстом санкција?

"Секундарне санкције се ретко користе, али се користе само када нека влада и њене компаније не обраћају пажњу на ОФАЦ и поруку која долази од председника и његове администрације.

У овом случају, на пример, ако српске компаније и друге институције наставе да послују с тим субјектом и финансирају оперативне активности, америчка влада би могла да уведе секундарне санкције против финансијске институције или друге компаније која је укључена, у суштини да би послала поруку да је озбиљна, да је Вашингтон озбиљан у намери да види промену.

Зато генерално не видите банке које су спремне да пркосе и игноришу америчку владу и ОФАЦ правила - јер ако то ураде, сутрадан могу да престану да постоје. Пошто, ако заврше на ОФАЦ листи, ниједна друга банка на свету неће желети да има било шта са њима."

Н1: Када влада каже да то погађа велики број људи, да је пуно људи запослено у тој рафинерији, да много људи зависи од енергетског сектора - постоји ли начин да америчка влада каже да би ово могло значајно утицати на хуманитарну и економску ситуацију у Србији и онда нешто уради поводом тога?

"Апсолутно. Мислим да је то разлог зашто готово годину дана нисте видели акцију америчке владе од тренутка када су санкције први пут уведене у јануару. Америчка влада је, прво преко Бајденове администрације, а затим преко Трампове администрације, радила са великим бројем земаља и њихових компанија које су биле погођене, и очекивала да види промену.

Овде, после 11 месеци, мислим да Вашингтон каже: нисмо видели довољно промене. И тако, иако би без сумње постојали хуманитарни и економски ефекти у Србији, америчка влада то мери у односу на 11 месеци рата у Украјини и разарање, насиље и смрт који су се тамо догодили.

Дакле, то је и даље балансирање. Али после неког периода америчка влада каже: очекујемо да видимо промену."

(Н1)