Хроника | |||
Бивши генерал Војске РС Радислав Крстић: За резолуцију о Сребреници гласам и ја иако немам право гласа. Немам право гласа јер сам помагао и подржао геноцид |
среда, 13. новембар 2024. | |
Генерал Војске Републике Српске (ВРС) Радислав Крстић, који је у Хагу осуђен на 35 година затвора због подржавања и помагања геноцида у Сребреници, изјавио је да би и сам гласао за Резолуцију УН о геноциду у Сребреници, као и да би, уколико му се за то икада укаже прилика, отишао у Поточаре да се поклони сенима жртава. Одбрана Радислава Крстића је у јуну ове године Међународном резидуалном механизаму за кривичне судове, наследнику Хашког трибунала, поднела захтев за превремено пуштање на слободу уз писмо које је насао сам Крстић, а у којем изражава дубоко кајање због учешћа у геноциду у Сребреници. Крстић је у писму навео да би и сам гласао за Резолуцију о геноциду у Сребреници коју је у мају 2024. године увојила Генерална скупштина Ујединених нација, као и да би, уколико му се укаже прилика, отишао у Поточаре да се поклони сенима жртава и замоли за опроштај. Поручио је и да би људи у бившој Југославији, уколико његове речи стигну до њих, требало да „застану и помисле – никад више“. Писмо Радислава Крстића, које је Механизам данас јавно објавио, преносимо у целини: „Прије неколико дана, највиши и најважнији форум на свијету, Генерална скупштина Уједињених нација, гласала је и усвојила Резолуцију о геноциду у Сребреници. Овом Резолуцијом одређен је 11. јули као дан сјећања на жртве геноцида у Сребреници, осуђено свако негирање геноцида и позвани су сви људи да жале и памте жртве које се не смеју заборавити. За ову резолуцију гласала је већина земаља на свијету, за ову резолуцију гласам и ја иако немам право гласа. Немам право гласа јер се у овој Резолуцији помиње и моје име. Моје име се помиње јер сам помагао и подржао геноцид, моје име се помиње јер сам починио кривично дјело незамисливо и недопустиво. Не тражим опроштај, не тражим разумјевање, јер знам да не могу и да не треба да их добијем. Сваког тренутка, сваког дана, мислим на жртве геноцида у Сребреници, жалим их и молим се за њихове душе. Вјерујем да мајка и сестра невино стадалог неће повјеровати да су ове ријечи искрене, знам да моје ријечи не могу да ублаже бол, да не могу да умање патњу која никада неће нестати. Ја то и не очекујем, нити имам право да то тражим и молим. Волио бих да моје ријечи прочитају и разумију млади који данас живе на просторима гдје је некада била земља која се звала Југославија. Волио бих људи који ће заједно живјети на тим просторима када мене не буде, ако до њих неким чудом дођу ове ријечи, да застану и помисле – никад више. Никад више рат, никад више смрт због тога што је неко друге вјере, друге нације или другачијег увјерења, никад више геноцид. Волио бих да сви разумију да геноцид не може да почини један народ, да не постоје геноцидни народи, већ да су геноцид у Сребреници починили појединци, да су једино они криви, да за своја дјела и недјела треба да одговарају и да сам нажалост и ја један од њих. Овдје истичем да прихватам пресуде из 2001. и 2004. године гдје се утврђује да су снаге војске којој сам припадао прочиниле геноцид против Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, да сам ја помагао и подржао геноцид тако што сам знао да неки чланови Главног штаба имају намјеру да почине геноцид, да сам знао да Главни штаб нема довољно својих снага да изврши погубљења без употребе снага Дринског корупса и да сам знао да ће употреба снага под мојом командом значајно доприњети да се изврши егзекуција бошњачких заробљеника. Помогао сам и подржао и злочин против човјечности кроз учешће у удруженом злочиначком подухвату да се присилно уклоне бошњачки цивили из Поточара између 10. и 13. јула 1995. године гдје сам учествовао у стварању хуманитарне кризе која је претходила присилном трансферу жена, дјеце и старијих из Сребренице у чему сам учествовао знајући да су цивили у Поточарима изложени убиствима, силовањима, премлаћивањима и злостављањима. Ово писмо пишем поштованој Предсједници Механизма у поступку који се води по мом захтјеву да после 26 година, после четири земље и седам затвора у којима сам издржавао казну, будем пуштен на слободу. Поштована Предсједница ће донијету своју одлуку, увјерен сам на основу права, правде и закона. Ту одлуку, каква год буде, као и увјек до сада, прихватићу беспоговорно, као израз права и правде. Одлука поштоване Предсједнице може бити позитивна због мог нарушеног здравља, због мојих година, због насиља које сам и ја преживио у једном од затвора у којима сам издржавао казну. Може бити и негативна јер крив сам за тешко кривично дјело које се не опрашта, међутим каква год да је одлука, молим да се ово моје писмо јавно објави, да моје ријечи чује што више људи у земљи из које сам, да можда моје ријечи бар неког подстакну да размисли о страшном злочину у коме сам учествовао, о казни која је уследила, о дубоком болном али закасњелом кајању са којим живим већ деценијама. На крају, ако доживим, ако једног дана будем пуштен, ако се са тим сагласи Предсједница Механизма, ако то допусте породице жртава, желио бих да се још једном у животу нађем у Поточарима да се поклоним сјенима жртава и замолим за опроштоај. С поштовањем Радислав Крстић у Ден Хагу 18.06.2024″ Прва особа осуђена због геноцида у Сребреници Подсетимо, генерала Крстића, бившег команданта Дринског корпуса ВРС, апелационо веће Хашког трибунала је 19. априла 2004. правоснажно осудило на 35 година затвора, прогласивши га кривим за помагање и подржавање геноцида у Сребреници, прогон и убиства сребреничких Муслимана у јулу 1995. Правоснажна пресуда генералу Крстићу прва је у којој је Хашки трибунал утврдио да је ВРС у Сребреници починила геноцид. Том пресудом била је смањена казна од 45 година затвора, коју је 2001. Крстићу изрекло првостепено веће Трибунала. Првостепеном пресудом, генерал Крстић био је осуђен за почињење геноцида, али је апелационо веће тај део пресуде преиначило. Генерала Крстића ухапсиле су међународне снаге у БиХ 2. децембра 1998. После правоснажне пресуде Трибунала, Крстић је 2004. био упућен у Велику Британију на издржавање казне. У британском затвору, генерала Крстића су ножем напали и ранили муслимански затвореници, због чега је 2013. пребачен у Пољску. (Н1-Бета) |