Александар Дикић: Срби више никоме не верују. И, још горе, престали су да верују и у саме себе

Сведоци смо наглог буђења народа из мртвачке равнодушности. Политичка бура која не напушта Србију може много тога избацити из мора, али и однети са копна заувек на пучину. Осећај неизвесности не престаје да изазиве неконтролисане реакције власти, али и опозиције. Тај осећај деле и широки слојеви народа који прелази полако у генерализовану анксиозност из које се не излази без великих промена.

Задржимо се на анализи ове емоције која није само психолошки, већ и социјално-политички феномен. Људи желе извесност, сигурност и безбедност. Ове емоције су примордијалне, базичне и спадају у аксиоме индивидуалне и колективне психологије.

Људи су спремни да се привремено или трајно одрекну многих права и привилегија које обезбеђују и дефинишу њихов живот и микросвет како би сачували осећај сигурности или живели у уверењу да су они и њихова породица безбедни.

Опција која нуди већу безбедност уз рестрикцију личних слобода, често је прихватљивија од оне која подразумева слободу без безбедносних гаранција. На терену безбедности либералне демократије су у инфериорном положају у односу на аутократије.

Бедеме либералне демократије која је славодобитно почетком века прогласила крај историје срушио је осећај опште несигурности и неизвесности. Рат против тероризма – егзистенцијална неизвесност, светска економска криза – социјална неизвесност, ЦОВИД19 пандемија – здравствена неизвесност.

Хомо деус постмодерне свео се на уплашеног сисара који је схватио да више није на врху ланца исхране и да од самоувереног предатора постаје лак плен, плен своје похлепе, грамзивости, незнања и лоших навика. Појединац је изгубио поверење у заједницу/систем/државу која није способна да га заштити и обезбеди му минимум сигурности.

Појединац покушава да се организује на алтернативне начине јер је увидео да је досадашњи вид функционисања групе неефикасан и опасан по његове интересе. Појединац је изгубио поверење у институције и одустаје од аутоматског подвргавања себе ауторитетима које доводи у сумњу и чији легитимитет преиспитује.

Све наведено довело је до дубоке системске кризе која сада улази у прелазну фазу, настају прелазне политичке форме које се одричу традиционалних вредности грађанског друштва. Цео свет је у потрази за нечим новим, за новим уређењем који ће почивати на обезбеђивању на новом друштвеном уговору, не на ревизији старог, јер су таблице света који смо до сада познавали већ разбијене.

Криза демократије је само последица нефункционисања система чији су механизми за самопоправљање заказали. Криза ауторитета протоком времена тражи свој пут и линију мањег отпора, лажни ауторитети проналазе своју шансу у тој идентитетској конфузији појединца и читавих народа.

Српска буна може нам дати део одговора на кретање нашег друштва у овом вртлогу глобалних догађаја. Срби више никоме не верују, још горе, престали су да верују и у себе саме. Дух времена је био такав да су људи заузимали најкомфорнији став да су против свега и система и власти и опозиције, не схватајући да су тако пре свега против себе. До појаве студената тражио се кривац за неиздрживи осећај несигурности који је кидао све кохезивне везе нашег друштва.

Нема друштвене свести са празним стомаком, нема осећаја солидарности са празним новчаником и празним фрижидером, нема осећаја заједништва ако сте покрадени, изневерени и остављени на цедилу. Ови осећају узрокују бес, огорчење, депресивност – и наравно неизвесност. Само су студенти својом невиношћу, жртвом и издржљивошћу успели да пробију тој балон одвојености и изопштености у који их је Вучић плански утамничио.

Та експлозија нових емоција, позитивних, креативних, лековитих, природна је реакција индивидуалног и колективног организма на ту неприродну усамљеност и дуготрајну неизвесност која ја стварала готово неиздржив психолошки притисак. Тај притисак се сада каналише кроз масовна окупљања, кроз политичке перформансе, кроз пумпање.

Вучић се годинама представљао као гарант мира и стабилности, као сигурна лука у овим бурним временима. Људи су поверовали, јер се дављеник у тој глобалној бури која носи све пред собом хвата и за сламку. Ако погледате његове изјаве током посета важним међународним адресама он је константно Србију представљао као адресу која жели помирење, развој и напредак региона.

Нису то биле само дипломатске фразе, то су биле унапред смишљене поруке како за велике силе које не желе нове потресе на Балкану, тако и за уморне грађане Србије који још увек памте трауме из деведесетих. Политика споразума са Албанцима, политика помирења са регионом, политика европског пута, обезбедила му је легитимацију лидера који нуди извесност, сигурност и безбедност својим грађанима.

А онда се десила Бањска и косовска политика завршила је у канализацији. А онда се десила инфлације и економска политика је колабирала. А онда је пала надстрешница и све је отишло дођавола.

Људи су почели у Вучићу да виде узрок проблема, а не део решења. Систем који је он инсталирао, систем личне власти постао је извор немира и нестабилности. Постало је очигледно да је арматура његова спољне и унутрашње политике – корупција.

Знало се то и раније, али Србина док нешто не лупи по глави или џепу он се често прави да то и не види. Потплаћивали смо разне далеке државе и корумпирали њихове лидере да повуку признање независности Косова – ћутали смо јер циљ оправдава средства.

Милионским субвенцијама и привилегованим статусом привлачили смо стране инвестиције, градили фабрике, отварали радна места – ћутали смо, дај шта даш, само да негде радимо. Премрежили су Србију скупоценим ауто-путевима уз коруптивне уговоре са мултинационалним корпорацијама – ћутали смо, хоћу и ја пут до свог града, села, куће. Куповали су гласове новцем, пакетима, ППП (привремени и повремени послови) уговорима, унапређењима, фиктивним радним местима – ћутали смо, боље да понуду прихватим ја него неко други, ионако су сви исти.

После тог ћутања заслужили смо све ове минуте ћутања. А онда је проговорила улица. И наставља да говори. Некада песмом, некада бесом. Надстрешница нас је све лупила по глави, као бомбе пре четврт века. Пробудила из зимског сна, прекинула поларну ноћ над Србијом.

Сада када су се светла упалила затекли смо рој бубашваба које су изједале Србију годинама уназад, затекли смо мемлу и буђ у сваком кутку наше домовине, затекли смо паразите, крпеље, пијавице које су у том мраку и уз наше ћутајуће одобравање нарасле, ојачале и немају намеру да прекину своју крваву гозбу.

Сада је време за рушење система који почива на лажном ауторитету. Није проблем што је Вучић лажњак, проблем је што смо га ми начинили ауторитетом. Јер таквих лажњака има свуда по свету, али је Србију задесила несрећа да јој лаж кроји судбину скоро деценију и по.

Али, опрез!

Постоје две врсте побуне против лажних ауторитета – одметање од ауторитета уз задржавање ауторитарне карактерне структуре личности или њена темељна промена. Промена субјекта ауторитарности је површна побуна, пркос према ирационалном ауторитету, док је одустајање од потраге за ауторитетом психолошка револуција и први знак сазревања.

То је оно што нам је потребно после Вучића. Морамо да развијемо свест да се не бунимо против Вучића, јер нећемо никог другог, већ се бунимо против њега јер хоћемо не само друго, већ другачијег, бољег, праведнијег, пристојнијег, нормалнијег.

Зато – кренимо у промене!

Аутор је лекар и водитељ КТВ из Зрењанина

(Данас)