Teret poljoprivrednih kredita - od razvojne prilike do finansijskog uskog grla

Ono što je pre dve decenije zamišljeno kao revolucionarni model podrške srpskoj poljoprivredi, 2025. godine postalo je nerešiva enigma i teret koji drži hiljade poljoprivrednih gazdinstava u stanju permanentne finansijske blokade. Krediti plasirani u periodu od 2004. do 2007. godine, po tada izuzetno povoljnom modelu učešća države od 90% i komercijalnih banaka od 10%, pretvorili su se u decenijsku krizu koja danas prožima ne samo ekonomski status poljoprivrednika, već i njihovo pravo na osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Dok su početna sredstva bila namenjena modernizaciji i povećanju konkurentnosti, kombinacija ekonomske krize, tržišnih fluktuacija i specifičnog bankarskog mehanizma za naplatu kamata stvorila je „dužničko ropstvo“ u kome kamatne stope višestruko premašuju glavnicu duga. U svetu digitalizovane poljoprivrede i sistema eAgrar, ovi „istorijski dugovi“ nisu samo brojevi u bankarskim izvodima; oni su nepremostiva prepreka subvencijama, razlog za neoverene zdravstvene kartice i centralna tema socijalnog dijaloga u 2025. godini.

U nastavku se objašnjava kako su se ova potraživanja akumulirala, kakva je uloga komercijalnih banaka u obračunu sporne kamate i zašto su „jednostavno rešenje“ i potpuni otpis duga u senci složenih pravnih i ekonomskih barijera.

Krediti Ministarstva poljoprivrede iz perioda 2004–2007, koji su plasirani u saradnji sa komercijalnim bankama (90% učešće države, 10% banke), i dalje predstavljaju značajan finansijski teret za određeni broj poljoprivrednika u 2025. godini.

Krediti Ministarstva poljoprivrede iz perioda 2004–2007, koji su plasirani u saradnji sa komercijalnim bankama (90% učešće države, 10% banke), i dalje predstavljaju značajan finansijski teret za određeni broj poljoprivrednika u 2025. godini

Status potraživanja i zatezna kamata na akumulaciju duga

Iako je država u više navrata (posebno 2011. godine) nudila oslobađanje od zatezne kamate pod uslovom plaćanja glavnice, mnoga potraživanja su ostala neisplaćena. Tokom decenija, zatezna kamata je višestruko premašila iznos glavnice. U dugovima iz ovog perioda, kamata često čini preko 60 % ukupnog duga, dok glavnica predstavlja manji deo. Potraživanja su i dalje aktivna, a njihova naplata se vrši redovnim bankarskim procedurama ili prinudnom naplatom ako se predaju javnim izvršiteljima.

Status poljoprivrednika i zdravstveno osiguranje

Problemi sa zdravstvenim osiguranjem nisu direktno povezani sa samim kreditima, već sa pratećim dugovima za doprinose za obavezno socijalno osiguranje koji su se nagomilali u istom periodu. Poljoprivrednici koji nisu servisirali svoje kredite često imaju i višegodišnje dugove prema Poreskoj upravi za doprinose (PIO i zdravstveno). Da bi poljoprivrednik mogao da overi svoju zdravstvenu karticu i dobije besplatne medicinske usluge, potrebno je da je platio doprinose za zdravstveno osiguranje. Dugovi sprečavaju verifikaciju, što primorava korisnike da plaćaju zdravstvene usluge iz svog džepa, uprkos tome što su formalno u sistemu.

Iako su 2024. i 2025. godine vođeni pregovori o otpisu dela kamate na doprinose, poljoprivrednici često nisu prihvatali ponude koje su uključivale otpis samo polovine kamate, tražeći trajnije rešenje za milionske dugove koji ih drže „u blokadi“. S druge strane, neizmireni dugovi po osnovu kredita i doprinosa postali su prepreka za dobijanje novih subvencija putem eAgrar sistema, jer je jedan od uslova za podsticaje često potvrda o izmirenim poreskim i drugim javnim obavezama. U svakom pojedinačnom slučaju, da bi proverili tačan status svog duga, poljoprivrednici su mogli da kontaktiraju banku od koje je kredit uzet ili Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

U periodu od 2004. do 2007. godine, sistem poljoprivrednog kreditiranja u Srbiji funkcionisao je kroz saradnju između države i komercijalnih banaka, gde je država igrala dominantnu ulogu u obezbeđivanju sredstava. Ko je davao kredite? Kredite su formalno isplaćivale komercijalne banke, ali su sprovođeni kao zajednički program sa državom. Glavni akteri bili su Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje je obezbedilo najveći deo budžetskih sredstava kroz namenske fondove (kao što je Fond za podsticanje razvoja poljoprivrede). S druge strane, poslovne banke su služile kao posrednici koji su administrirali kredite, procenjivali kreditnu sposobnost i plasirali sredstva krajnjim korisnicima. Fond za razvoj i Garancioni fond su ponekad učestvovali u obezbeđivanju garancija ili dodatnih sredstava za dugoročne investicije. Najčešće pominjani model (90 % država, 10 % banke) bio je specifičan za određene linije dugoročnih kredita u tom periodu. Ministarstvo poljoprivrede je iz poljoprivrednog budžeta obezbedilo 90 % sredstava za glavnicu kredita. Ova sredstva su bila beskamatna ili sa minimalnom kamatom za banku, što je krajnjem korisniku omogućavalo da uživa u veoma niskim kamatnim stopama (često oko 1 % godišnje). Komercijalne banke su učestvovale sa preostalih 10 % sredstava iz sopstvenih izvora. Banke su preuzimale rizik naplate, ali su zbog velikog učešća državnog novca mogle da ponude uslove koji su bili neuporedivo povoljniji od tržišnih uslova. Ovi krediti su često bili namenjeni za kupovinu nove mehanizacije, traktora, opremanje stočarskih farmi i sadnju višegodišnjih zasada. Iako je država bila većinski poverilac, dug je prenet na banku koja je odobrila kredit, dok država (danas preko Uprave za poljoprivredna plaćanja) zadržava pravo da u slučaju prinudne naplate povrati 90% svojih sredstava.

Problem sa kreditima iz perioda 2004–2007. nastao je zbog kombinacije nerealnih očekivanja, sistemskih propusta i ekonomske krize koja je usledila. Neki od ključnih razloga zašto je ovaj model „90 % država - 10% banka“ postao dugoročni teret su pogrešno shvatanje „državnog poklona“ gde su mnogi korisnici pogrešno shvatili državni udeo od 90 % kao grant (subvenciju), a ne kao kredit koji se mora vratiti. To je dovelo do opuštenijeg stava prema otplati. U međuvremenu, poljoprivredni proizvodi su doživeli velike fluktuacije cena u godinama nakon uzimanja kredita. Pad prihoda je onemogućio poljoprivrednicima da servisiraju čak i minimalne rate, što je pokrenulo mehanizam zatezne kamate. Banke su, uprkos svom malom učešću (10%), bile odgovorne za naplatu celokupnog duga. Kada rate nisu plaćane na vreme, zatezna kamata je počela da se obračunava na celokupni glavni iznos (i državni i bankarski deo). Tokom decenija, ova kamata je toliko rasla da je višestruko premašila prvobitni dug. Česta obećanja o otpisu duga ili reprogramiranju pre izbora stvorila su „moralni hazard“ – poljoprivrednici su prestajali da plaćaju, nadajući se potpunom otpisu koji se nikada nije dogodio u celosti. A onda je došlo do blokade zbog neplaćanja doprinosa (PIO i zdravstvenog). Kako su poljoprivrednici zapadali u finansijske probleme, prestajali su i sa plaćanjem obaveznih doprinosa. To je dovelo do situacije u kojoj 2025. godine hiljade gazdinstava nisu mogle da overe svoje zdravstvene kartice niti da pristupe novim subvencijama putem eAgrara jer su imale poreske dugove. Značajan deo sredstava nije trošen na proizvodnju koja bi generisala profit za otplatu, već je često korišćen za tekuću potrošnju ili krpljenje starih rupa, što je bilo neodrživo na duži rok. Država je 2011. godine ponudila otpis zatezne kamate pod uslovom otplate glavnice, ali čak ni tada veliki broj dužnika nije imao sredstva za otplatu osnovnog duga, pa su potraživanja ostala aktivna do danas.

Precizna cifra ukupnog duga isključivo za kredite iz perioda 2004–2007. na samom kraju 2025. godine nije javno dostupna kao jedinstven podatak, jer se ovi dugovi sada upravljaju kroz različite kategorije bankarskih i državnih potraživanja

Precizna cifra ukupnog duga isključivo za kredite iz perioda 2004–2007. na samom kraju 2025. godine nije javno dostupna kao jedinstven podatak, jer se ovi dugovi sada upravljaju kroz različite kategorije bankarskih i državnih potraživanja. Međutim, na osnovu dostupnih finansijskih izveštaja i trendova, situacija je sledeća: Struktura duga u 2025. godini je takva da kamata najviše dominira. Zbog protoka skoro 20 godina, zatezna kamata na neizmirene kredite je višestruko premašila osnovni dug. Procenjuje se da u strukturi takvih starih dugova, zatezna kamata čini preko 70 % do 80 % ukupnog iznosa koji banke i država potražuju. Veći problem od samih kredita u 2025. godini su dugovi poljoprivrednika za doprinose (PIO i zdravstveno osiguranje). Ukupni dugovi poljoprivrednika po ovom osnovu (glavnica plus kamata) prelaze procenjenih 1,5 do 2 milijarde evra na nacionalnom nivou, pri čemu ogroman deo potiče iz perioda 2004–2010. Samo u 2025. godini, redovna godišnja obaveza poljoprivrednika za doprinose iznosi oko 165.228 dinara, što dodatno opterećuje one koji već imaju stare dugove.

Veliki broj ovih potraživanja je tokom godina postao deo „nenaplativih kredita“ (NPL) koje su banke ili otpisale ili prodale agencijama za naplatu dugova, dok država nastavlja da potražuje svoja sredstva preko sistema trezora. U 2025. godini, poljoprivrednici sa ovim dugovima ne mogu da koriste podsticaje preko sistema eAgrar, jer softver automatski blokira prijave od poljoprivrednih gazdinstava koja imaju bilo kakav neizmireni dug prema državi. Tokom 2024. i 2025. godine postojale su inicijative za rešavanje „istorijskih dugova“ poljoprivrednika, predlažući otpis kamate pod uslovom da se glavnica otplaćuje u ratama tokom 10 do 20 godina, ali konačan obavezujući model za sve stare kredite još uvek nije univerzalno primenjen.

Pitanje potpunog otpisa duga je složeno jer država, iako teoretski može da donese takvu odluku, nailazi na ozbiljne pravne, ekonomske i političke prepreke. Postavlja se pitanje da li država uopšte može tako nešto da uradi? Tehnički, država može da donese poseban zakon (tzv. Lex Specialis) o otpisu dugova poljoprivrednika. Međutim, u praksi nekoliko faktora to sprečava: Pravna jednakost - Građani i privrednici koji su redovno otplaćivali svoje kredite mogli bi da tuže državu zbog diskriminacije. Otpis duga samo jednoj grupi šalje poruku da se disciplina ne isplati; Bankarski sektor - Pošto su banke učestvovale sa 10% udela i administrirale kredite, država ne može jednostrano da otpiše svoj deo duga bez nadoknade iz budžeta; Budžetski deficit – Otpisivanje milijardi evra duga (kada se uračunaju doprinosi za penzije/zdravstvo) stvorilo bi ogromnu rupu u budžetu, što bi moglo uticati na i kreditni rejting zemlje.

S druge strane, hipotetički, šta bi se desilo ako bi dug bio „jednostavno otpisan“?

U svakom slučaju, „finansijsko ropstvo“ u koje su poljoprivrednici zapali postalo je toliko veliko u 2025. godini da ga je nemoguće rešiti bez radikalnih rezova, ali za sada se država opredeljuje za postepeno „topljenje“ duga kroz reprogramiranje, jer bi potpuni otpis poljuljao finansijsku stabilnost i pravni poredak

Sistem bi bio oslobođen jer bi hiljade poljoprivrednika ponovo postale „vidljive“ u eAgrar sistemu, što bi im omogućilo da apliciraju za nove subvencije i IPARD sredstva. Štaviše, nestao bi trenutni problem nemogućnosti overe knjižica, čime bi se smanjio pritisak na porodice koje sada moraju privatno da plaćaju lečenje. Međutim, najveći rizik je moralni hazard, koji predstavlja dugoročni rizik – ako država jednom potpuno otpiše dugove, niko u budućnosti neće imati motivaciju da otplaćuje kredite, očekujući novi otpis. Umesto potpunog otpisa, država se fokusirala na reprogramiranje krajem 2024. i tokom 2025. godine. Jedan od najčešćih predloga bio je da se dug „zamrzne“, otpišu sve zatezne kamate, a glavni dug (glavnica) otplati u veoma malim ratama tokom dve decenije. Mogućnost smanjenja dugova za one koji dokažu da su pretrpeli štetu od suše ili drugih prirodnih katastrofa, što se često pominje kao mera pomoći u 2025. godini. Takođe, postoje inicijative da se poljoprivrednicima omogući overa knjiga bez obzira na dugove po osnovu PIO, kako bi se rešio ljudski aspekt problema bez direktnog brisanja finansijskog duga. U svakom slučaju, „finansijsko ropstvo“ u koje su poljoprivrednici zapali postalo je toliko veliko u 2025. godini da ga je nemoguće rešiti bez radikalnih rezova, ali za sada se država opredeljuje za postepeno „topljenje“ duga kroz reprogramiranje, jer bi potpuni otpis poljuljao finansijsku stabilnost i pravni poredak.

S druge strane, pitanje profitiranja banaka od državnih sredstava jedna je od najbolnijih tačaka agrarnog duga. Iako su banke uložile samo 10% sredstava, bile su odgovorne za kompletnu administraciju i naplatu, što je dovelo do sumnjivih efekata. Međutim, postavlja se pitanje da li su banke nezakonito profitirale od celog posla? Formalno i pravno, banke su poslovale u skladu sa ugovorima potpisanim sa Ministarstvom poljoprivrede u to vreme, ali u praksi je izgleda postojala ozbiljna kontroverza jer se u mnogim slučajevima zatezna kamata u slučaju kašnjenja obračunavala na ukupnu glavnicu (tj. i na 90% državnih sredstava i na 10% bankarskih sredstava). Pošto su banke bile „serviseri“ duga, ostvarivale su prihod od troškova obrade i kamate, dok su državna sredstva u suštini bila beskamatni depozit koji su banke polagale. Prethodna istraživanja su pokazala da su banke često naplaćivale dodatne administrativne troškove (1% do 1,5%) što je dodatno opterećivalo poljoprivrednike. Takođe, najveći problem je što država često nije videla ništa od ove zatezne kamate – ona je ostajala bankama kao nadoknada za „rizik i troškove naplate“, dok je država potraživala samo svoju osnovnu glavnicu. Sada bi se normalan čovek zapitao da li je država pokrenula postupak protiv banaka zbog svih ovih spekulacija? Međutim, ispostavlja se da država do kraja 2025. godine nije pokrenula masovne sudske postupke za naplatu kamata od banaka, iz više razloga: Ugovori iz perioda 2004–2007. bili su koncipirani tako da su bankama davali pravo naplate troškova. Država bi teško dokazala „krađu“ da je svojim propisima u to vreme dozvolila takav model; dalji direktan sukob sa najvećim bankama mogao je ugroziti buduće poljoprivredno kreditiranje u tom periodu, jer bi banke potpuno prestale da sarađuju sa državom na subvencionisanim projektima; i kao i obično, umesto države podnete su pojedinačne tužbe. Postupke su podnela udruženja građana (kao što je Efektiv), tvrdeći da su naknade i provizije banaka za ove kredite nezakonite. Postoje presude u korist klijenata za nezakonito naplaćene troškove obrade, ali ne i za sistematsko vraćanje državnog dela kamate. Pa šta je država uradila umesto tužbi? Država je pokušala da „ispegla“ štetu opraštanjem kamata dužnicima, a ne naplatom od banaka! Godine 2011. doneta je uredba kojom su poljoprivrednici oslobođeni zatezne kamate ako plate glavnicu. Ovim je država praktično priznala da su kamatne stope postale nerealne, ali je trošak ovog otpisa pao na budžet i banke (kroz izgubljene prihode), a ne kroz kazne za banke. Danas je fokus države u 2025. godini na reprogramiranju preostalih dugova poljoprivrednika prema trezoru i Poreskoj upravi, dok se pitanje „ekstra profita“ banaka iz 2005. godine smatra pravno zastarelim za državu kao instituciju. Ukratko, banke su se najbolje snašle u ovom modelu – sa minimalnim ulogom (10%) kontrolisale su ogroman kapital i naplaćivale kazne na ceo iznos, dok je „finansijsko ropstvo“ ostalo teret poljoprivrednika i državnog budžeta.

Reprogramiranje kroz subvencije kao izlaz iz finansijskog ropstva poljoprivrednika

Decenijski problem poljoprivrednih kredita iz perioda 2004–2007, koji je nastao kao rezultat kombinacije nerealnih očekivanja, sistemskih propusta i bankarskog mehanizma obračuna kamata, nastavlja da opterećuje hiljade poljoprivrednih gazdinstava širom Srbije u 2025. godini. Poljoprivrednici su ostali blokirani, nemogući da koriste subvencije, bez zdravstvene zaštite osiguranje i sa imovinom koja se ne može preneti na naslednike. Dosadašnji pokušaji države da reši problem delimičnim otpisom kamata ili reprogramiranjem glavnice pokazali su se nedovoljnim, jer nisu pružili stvarnu mogućnost dužnicima da izađu iz začaranog kruga.

Jedan od modela koji se predlaže kao održivo rešenje jeste reprogramiranje putem subvencija. Ideja je da se istorijski dugovi ne otplaćuju direktno iz džepa poljoprivrednika, već da se deo subvencija na koje imaju pravo automatski usmerava na zatvaranje glavnice. Na ovaj način, poljoprivrednik ostaje u sistemu, dobija podršku za proizvodnju, ali se istovremeno dug postepeno smanjuje. Ovaj model kombinuje socijalnu inkluziju, fiskalnu neutralnost i automatsku disciplinu, što izbegava moralni hazard i obezbeđuje dugoročnu održivost.

Kako bi funkcionisao model reprogramiranja putem subvencija

Poljoprivrednik koji ima pravo na subvenciju, recimo 100.000 dinara godišnje, taj iznos dobija putem eAgrar sistema. Međutim, 30% subvencije se automatski knjiži kao otplata glavnice istorijskog duga, dok ostatak ide direktno poljoprivredniku. Na ovaj način, poljoprivredno gazdinstvo ne mora da izdvaja dodatni novac, a dug se smanjuje kroz redovne tokove.

Poljoprivrednik koji ima pravo na subvenciju, recimo 100.000 dinara godišnje, taj iznos dobija putem eAgrar sistema. Međutim, 30% subvencije se automatski knjiži kao otplata glavnice istorijskog duga, dok ostatak ide direktno poljoprivredniku. Na ovaj način, poljoprivredno gazdinstvo ne mora da izdvaja dodatni novac, a dug se smanjuje kroz redovne tokove

Ovaj model ima nekoliko ključnih prednosti. Prvo, poljoprivrednik odmah dobija overenu zdravstvenu karticu i pristup subvencijama, jer se evidentira kao „u reprogramiranju“. Drugo, država ne daje dodatni novac, već koristi postojeće subvencije kao instrument otplate, što ga čini fiskalno neutralnim. Treće, sistem eAgrar automatski knjiži deo subvencije na dug, tako da nema potrebe za individualnim pregovorima ili komplikovanim administrativnim procedurama. Četvrto, naslednici mogu voditi rasprave o ostavini jer se dug evidentira kao reprogramiranje, a otplata se nastavlja kroz subvencije, bez blokiranja imovine.

Kontrektni koraci za prevazilaženje ovog ogromnog problema

Da bi se ovaj model sproveo, potrebni su jasni institucionalni i pravni koraci:

1. Usvajanje posebnog zakona (Lex Specialis).

Država mora doneti zakon kojim se definiše da se istorijski dugovi iz perioda 2004–2010. godine mogu otplaćivati putem subvencija. Zakon bi trebalo da obuhvati kredite sa 90% učešća države, povezane doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje, kao i zateznu kamatu koja se u potpunosti otpisuje. Ovo bi jasno razgraničilo da se radi o socijalnoj korekciji za istorijski problem, a ne o amnestiji za buduće neplaćanje.

2. Integracija sistema eAgrar, Poreske uprave i Trezora.

Neophodno je povezati informacione sisteme tako da automatski evidentiraju deo subvencija na dug. Status „u reprogramu“ bi bio dovoljan da poljoprivrednik dobije subvencije i verifikuje zdravstvenu karticu. IT integracija mora obezbediti transparentnost i automatsku kontrolu, kako bi se izbegle zloupotrebe.

3. Definisanje procenta subvencije za otplatu.

Optimalno rešenje bi bilo da se 20–30% subvencije koristi za otplatu glavnice, dok ostatak ostaje poljoprivredniku. Ovo osigurava da poljoprivredno gazdinstvo ima dovoljno sredstava za proizvodnju i da se dug postepeno smanjuje. Za najranjivije poljoprivrednike mogla bi se primeniti fleksibilna stopa, sa nižim procentom u prvim godinama.

4. Zaštita egzistencijalnog minimuma.

Neophodno je garantovati da poljoprivrednik direktno dobija najmanje polovinu subvencije, kako bi mogao da održi proizvodnju. U vanrednim okolnostima, kao što su suša ili poplave, otplata bi mogla biti privremeno pauzirana, uz proveru štete. 

5. Praćenje i evaluacija.

Država bi morala da uspostavi sistem za praćenje efekata, sa godišnjim izveštajima o smanjenju duga i uticaju na budžet. Ključni indikatori bi bili broj poljoprivrednika sa overenim knjižicama, broj gazdinstava koja ponovo koriste subvencije i smanjenje ukupnog duga.

Posledice i efekti modela

Reprogramiranje kroz subvencije predstavlja realan i održiv izlaz iz višedecenijskog finansijskog ropstva poljoprivrednika. Kombinuje socijalnu inkluziju, fiskalnu neutralnost i automatsku disciplinu, rešavajući tako problem bez podrivanja pravnog poretka i bez slanja signala da je neplaćanje loša stvar

Sprovođenje reprogramiranja putem subvencija imalo bi višestruke pozitivne efekte. Hiljade poljoprivrednika bi odmah dobilo zdravstvenu zaštitu i pristup subvencijama, što bi smanjilo socijalni pritisak na porodice koje sada plaćaju lečenje iz svog džepa. Odmrzli bi se sporovi oko nasleđa, kako bi se imovina mogla preneti na naslednike i ponovo ući u opticaj. Poljoprivreda bi bila oslobođena blokade i dobila bi novu šansu za razvoj.

Za državu, ovaj model bi bio fiskalno neutralan, jer se ne izdvajaju dodatna sredstva, već se postojeće subvencije koriste kao instrument otplate. Dugovi bi se postepeno smanjivali, a budžet bi bio rasterećen nenaplativih potraživanja. Banke bi morale da prihvate da se deo njihovih potraživanja zatvori kroz mehanizam subvencija, uz administrativnu naknadu, čime bi se izbegle dalje kontroverze oko profita na državnim sredstvima.

Reprogramiranje kroz subvencije predstavlja realan i održiv izlaz iz višedecenijskog finansijskog ropstva poljoprivrednika. Kombinuje socijalnu inkluziju, fiskalnu neutralnost i automatsku disciplinu, rešavajući tako problem bez podrivanja pravnog poretka i bez slanja signala da je neplaćanje loša stvar. Usvajanjem posebnog zakona, sistemskom integracijom i jasno definisanim koracima, Srbija bi mogla da zatvori jedan od najtežih poglavlja svoje poljoprivredne politike i da vrati dostojanstvo, sigurnost i perspektivu poljoprivrednicima.

(Pokret Snaga za Poljoprivredu Srbije – ZA NAŠU HRANU)