Svetska ekonomska kriza trči drugi krug

Još jedan cunami svetske ekonomske krize polako preplavljuje planetu a izvesno je da će se na njegovom putu naći i Srbija. I ovoga puta finansijska nepogoda stiže iz Sjedinjenih Američkih Država kao uostalom i 2008. godine. Prvi put u istoriji kreditni rejting svetskog ekonomskog lidera smanjen je sa vrhunskog za jedno a.

Svetske berze su uzdrmane, a nepoverenje u svetski ekonomski poredak podstaknuto je i zaoštravanjem krize deficita u Evropskoj uniji. Nasuprot tome zemlje koje su odbacile postulate neoiliberalne ekonomije i odrekle se usluga MMF-a, beleže rast najvažijih ekonomskih pokazatelja. Pitanje koje muči svet počev od političkih lidera preko ekonomskih stručnjaka pa do običnih građana je koje su razmere ponovnog ekonomskog posrtanja i koliko su duboki koreni krize. A pitanje svih pitanja je da li će se nastaviti sa tvrdoglavim istrajavanjem na očigledno kompromitovanom konceptu neoliberalne ekonomije i nametanja svetu ideoloških univerzalija postmodernog, postiindustrijskog društva, poput slobodne trgovine, ljudskih prava, multikulturalnosti, tolerancije i nediskriminacije. Pomenute vrednosti su sada podvrgnute preispitivanju i u nekim od najvećih zemalja Evropske unije, ali je izvesno da će te vrednost koje su svet i dovele u veliku krizu, biti i dalje u spoljnoj upotrebi kao sredstva opsenjivanja i kontrole.

Trenutna događanja u Libiji i na severu Afrike pored toga što pokazuju da je zapad odlučio da naftne izvore i puteve crnog zlata stavi pod svoju neposrednu kontrolu kako bi lakše podneo predstojeći drugi udar ekonomske krize, s druge strane pokazuju da poglavito među mladima, čak i u zemljama sa islamskom tradicijom, civilizacijsko zračenje zapada i propaganda njegovih vrednosti ima mobilišuću snagu. Razume se ne treba potceniti novac ni neodoljivo obećanje o dolasku na vlast kojim je kupljena naklonost i spremnost pobunjenika za borbu protiv četrdesetogodišnje neograničene vladavine Gadagfija, ali su za njihovu spremnost da se bore mnogo više učinili Holivud, Koka-Kola, rokenrol i propaganda života u tehnološko-potrošačkom raju.

Američki san je očigledno roba koja još uvek ima prođu na svetskom tržištu duša. Reč je zapravo o vrednostima koje je Amerika stvarala i u svet odašiljala pomoću pomenutih sadržaja popularne kulture još šezdesetih i sedamdsetih godina prošlog veka u vreme kada je i tamo postojala kakva-takva država blagostanja. Amerika i njeni zapadnoevropski sateliti međutim već odavno nisu ono za šta se predstavljaju. Već osamdesetih godina nakon propasti Sovjetskog Saveza obznanjen je prelaz na neoliberalni model privređivaaa i povlačenje države iz prakatično svih sfera privređivanja. Kapitalizam je ušao u svoju globalnu imperijalnu fazu. Trideset godina kasnije svet je pred još jednom krizom izazvanom pohlepom i težnjom za globalnom moći i kontrolom.

Nakon sloma u Volstritu 2008. procenjeno je da je jedini način da se produži svetska dominacija i nastavi započeti projekat globalizacije, zadržavanje postojećeg modela finansijsko-špekulantskog kapitalizma koji je u protekle dve decenije omogućio neviđeni rast ekonomske, tehnološke i vojne moći zapada. Odustajanje od ovog modela značilo bi kraj sna o svetskoj vladavini i to baš kada se činilo da je sve krenulo u željenom pravcu. Mere koje su preduzete u cilju prevladavanja krize zapravo su bile sračunate na dobijanje u vremenu. Valja na svaki mogući način odložiti nužne reformske zahvate dok se ne izračuna neki novi rat na kojem se može zaraditi ili dok ne se ne lansira neka nova tehnološka revolucija, poput recimo globalne ekspanzije GMO hrane. Na ekonomskom planu poseglo se za upumpavanjem para u finansijski sektor čije je nekontrolisano divljanje i dovelo do krize. To je dalo izvesne pozitivne efekte vidljive kroz lagani rast bruto društvenog proizvoda SAD i EU, što je stvorilo željenu sliku o izlasku iz krize. Međutim, uprkos rastu BDP-a nije se povećala zaposlenost, što pokazuje da investitori realno nisu doživeli taj rast, već su ostali štedljivi i oprezni.

Trenutna događanja u Libiji i na severu Afrike pored toga što pokazuju da je zapad odlučio da naftne izvore i puteve crnog zlata stavi pod svoju neposrednu kontrolu kako bi lakše podneo predstojeći drugi udar ekonomske krize, s druge strane pokazuju da poglavito među mladima, čak i u zemljama sa islamskom tradicijom, civilizacijsko zračenje zapada i propaganda njegovih vrednosti ima mobilišuću snagu.

Nasuprot zvaničnom optimizmu zasnovanom na selektivnom posmatranju pojedinih ekonomskih signala došlo je do krize poverenje investitora. Mnogi ekonomski eksperti smatraju da se neoliberalni model ekonomije i privređivanja okliznuo upravo na toj sociološko-psihološkoj kategoriji koju je doktrinarno negirao, poverenju u ekonomiju i društveno-vrednosni poredak koji na njoj počiva. U gotovo svim zemljama EU zahvaćenim krizom, a sada i u SAD ozbiljno je načeta socijalna kohezija na kojoj je počivala stabilnost tih društava. Taj blagotvorni socijalni pakt koji je kapitaliste držao u stanju bliskosti sa svojim najamnicima počivao je na strahu od velikog neprijatelja sa istoka. Propast Sovjetskog Saveza označila je kraj države blagostanja na zapadu koja je verovatno najhumaniji i najsolidarniji oblik državne organizacije u bogatstvu i prosperitetu. Namesto straha na scenu je stupila pohlepa. U eru finansijskog ili kazino kapitalizma svet su uveli Ronald Regan i Margaret Tačer. Oslobođen svih socijalnih i humanih obzira, a utemeljen na negativnoj antropologiji, odnosno svođenju čoveka na isključivo egoistične porive i motive, finasijski kapitalizam je podstakao neumerene potrošačke i političke apetite. Socijalni mir je kupovan nekontrolisanom ponudom jeftinih kredita. Narod je tako stekao utisak da u punoj meri uživa u blagodetima tehnološkog prosperiteta i neobuzdane potrošnje. Nikome pri tom nije zasmetalo to što su u Americi nadnice već godinama stajale na relano istom nivou. Problematični krediti su posredstvom finansijskih derivata prepakivani i prodavani na tržištu, a kreditne agencije su širile nerealni optimizam dajući visoke rejtinge tim kontaminiranim akcijama. Balon je konačno pukao 2008. godine, krahom tržišta nekretnina u Americi. Privid socijalne harmonije rasprsnuo se istog momenta kada su bankari požurili da namire svoje hipoteke na imovinu i domove svojih nesolidnih klijenata.

Ekonomska kriza je samo ogolila i zaoštrila suprotnosti koje je neoliberalni kapitalizam doveo do eruptivnih razmera. U Grčkoj sa još uvek relativno snažnom revolucionarnom levicom i dobro organizovanim sindikatima na istoj strani barikade našli su se radnici i srednja klasa nasuprot finansijsko-političkoj oligarhiji. Grčki narod je pokazao da je prozreo prevaru i da neće dozvoliti da se bogati i moćni amnestiraju od odgovornosti. Može se očekivati da će se sa neminovnim produbljivanjem krize, socijalni bunt u Grčkoj zaoštriti do nivoa njegove otvorene revolucionarne političke artikulacije koja bi mogla dovesti do pravednije raspodele društvenog bogatstva i izlaska grčke iz EU. ž

Nemiri siromašnih i socijalno marginalizovanih u Engleskoj uprkos žestokoj provali nasilja nemaju nivo političke i socijalne osvešćenosti, a time ni potencijal da ozbiljnije ugroze postojeći okoštali socijalno-politički poredak. Zastrašujuće slike sa ulica engleskih gradova samo pokazuju do koje mere je uznapredovala varvarizacija i masovni potrošački idiotizam siromašnih. Sa nestankom industrije nestala je i radnička klasa, pa se promenila i struktura siromašnih i socijalno deplasiranih u Velikoj Britaniji. Nju sada čine socijalno izdržavana lica, kriminalci, narkomani i alkoholičari. Reč je o prinudnim socijalnim parazitima odsečenim od svake mogućnosti napredovanja i promene svog socijalnog statusa u jednom društvu i kojem je taj status predodređen rođenjem. Restrikcija socijalnih prinadležnosti za njih znači rušenje poslednje iluzije o participaciji u potrošačkom izobilju.

Do sada neviđena ostrašćenost sa kojom su se sukobile demokrate i republikanci u Američkom kongresu signalizira da je i tamo na delu borba oko toga ko će podneti naveći teret krize, i hoće li nakon svega siromašniji biti još siromašniji, a bogati još bogatiji. Kriza je raspršila iluziju o srednjoj klasi kao moćnom stabilizatoru ekonomskih i političkih prilika u SAD. Nastupila je do sad neviđena socijalna polarizacia i politička radikalizacija. Prostora za dogovor i kompromis je sve manje jer nekoliko procenata bogatih svrstanih u republikansko tvrdo jezgro koga čini pokret čajanka ne želi da se odreknu kontrole nad 80 procenata bogatstva u Americi.

U gotovo svim zemljama EU zahvaćenim krizom, a sada i u SAD ozbiljno je načeta socijalna kohezija na kojoj je počivala stabilnost tih društava.

Za Srbiju koja se odlučila za put u EU bez alternative posebno je zabrinjavajući razvoj dogđjaja u evrozoni. Dubioze su kao što se osnovano sumnjalo mnogo veće od provobitno procenjenih, a na red za sanaciju dolaze najveći dužnici poput Španije i Italije. Dobro je prošla samo Nemačka koja je na vreme prepoznala rizike, uz prihvatanje asksioma neoliberalne doktrine poput slobodne trgovine i špekulativnih transakcija.

Srbija će neminovno osetiti i drugi talas krize. Domaći ekonomski analitičari predviđaju manje-više isti scenario kao posle septembra 2008. Izvesno je da će doći do pada cena osnovnih izvoznih proizvoda, čelika, gvožđa, repromaterijala, što nije dobro za naš izvoz. S druge strane neminovan će biti i pad cena na uvoznoj strani i pad cena nafte. Uporedni podaci pokazuju da je Srbija među deset odsto zemalja čiji je uvoz smanjen, što govori o padu kupovne moći.

Novi udar krize najbolnije i potencijalno najopasnije će se odraziti na pad zaposlenosti i dalji porast siromaštva. Prema grubim procenama bez posla će do kraja godine ostati još najmanje 50.000 ljudi i to mahom zaposlenih u malim i srednjim preduzećima.Drugi krug krize u ekonomijama SAD i evrozone dovešće do rasta kamatnih stopa. Rast za samo jedan procentni poen koštao bi Srbiju čak 370 miliona evra godišnje. Toliko bi naime, država, privrednici i građani morali više da izdvajaju za urednu otplatu duga koji je narastao na 37 milijardi evra. Dalja eskalcija krize u evrozoni pre svega u Španiji i Italiji dovešće do skoka cene kredita od kojih je Srbija narkomanski zavisna. Kakve će socijalne i političke posledice drugi talas krize imati u Srbiji, nemoguće je predvideti, s obzirom na to da je kriza kod nas prisutna poslednjih trideset godina i da ima obeležja ekonomske ali i psihološke depresije. Više puta proigrano poverenje naroda u sposobnost političke elite da državu povede na put izlaska iz sveopšte krize rezultiralo je kolektivnom apatijom i malodušnošću. Narodna energija bunta i promene u uslovima totalne kontrole partijske države nad medijima i sindikatima svoj morbidni izraz našla je u mazohističkim orgijam samopovređivanja radnika. Stoga je teško očekivati da bi u Srbiji dalje zaoštravanje socijalnih razlika pod uticajem drugog talasa krize moglo dovesti do otvorenog socijalnog bunta.

Novi udar krize najbolnije i potencijalno najopasnije će se odraziti na pad zaposlenosti i dalji porast siromaštva.

Pretpostavki i potencijala za ublažavanje ovog naleta međutim ima, samo ih treba znati iskoristiti. Komparativna prednost i ključni izvozni adut Srbije je poljopriovreda. Trend rasta hrane u svetu će se nastaviti, a Srbija to može iskoristiti kroz značajno veći izvoz ove grupe proizvoda, posebno onih više faze finalizacije.

Kako će se sve završiti, teško je prognozirati. U igri su svi scenariji računajući i onaj najgori poput reprize depresije velike svetske krize 1929–33. Hoće li ulice zapadnih metropola biti poprišta socijaldarvinističkog horora sličnog onom na početku dvadesetog veka, zavisiće ponajviše od spremnosti vodećih svetskih ekonomskih i političkih sila da odustanu od željene vizije stvarnosti i priklone se realnosti. Neoliberalni koncept koji evidentno trpi poraze na svim planovima mora ustupiti mesto vrednostima i praksi na kojima je počivala država blagostanja. Kapitalizam je u svom istorijskom razvoju pokazao zavidan reformski potencijal i sposobnost da uči na greškama. Garancija da će tako biti i ovaj put međutim nema. Jedno je sigurno, pred nama su još teža iskušenja, odricanja i opasnosti, ali nas bodri nada da će svet i posle predstojeće neminovno bolne istorijske lekcije biti makar za nijansu prihvatljivije i pravednije mesto za život.