Светска економска криза трчи други круг

Још један цунами светске економске кризе полако преплављује планету а извесно је да ће се на његовом путу наћи и Србија. И овога пута финансијска непогода стиже из Сједињених Америчких Држава као уосталом и 2008. године. Први пут у историји кредитни рејтинг светског економског лидера смањен је са врхунског за једно а.

Светске берзе су уздрмане, а неповерење у светски економски поредак подстакнуто је и заоштравањем кризе дефицита у Европској унији. Насупрот томе земље које су одбациле постулате неоилибералне економије и одрекле се услуга ММФ-а, бележе раст најважијих економских показатеља. Питање које мучи свет почев од политичких лидера преко економских стручњака па до обичних грађана је које су размере поновног економског посртања и колико су дубоки корени кризе. А питање свих питања је да ли ће се наставити са тврдоглавим истрајавањем на очигледно компромитованом концепту неолибералне економије и наметања свету идеолошких универзалија постмодерног, постииндустријског друштва, попут слободне трговине, људских права, мултикултуралности, толеранције и недискриминације. Поменуте вредности су сада подвргнуте преиспитивању и у неким од највећих земаља Европске уније, али је извесно да ће те вредност које су свет и довеле у велику кризу, бити и даље у спољној употреби као средства опсењивања и контроле.

Тренутна догађања у Либији и на северу Африке поред тога што показују да је запад одлучио да нафтне изворе и путеве црног злата стави под своју непосредну контролу како би лакше поднео предстојећи други удар економске кризе, с друге стране показују да поглавито међу младима, чак и у земљама са исламском традицијом, цивилизацијско зрачење запада и пропаганда његових вредности има мобилишућу снагу. Разуме се не треба потценити новац ни неодољиво обећање о доласку на власт којим је купљена наклоност и спремност побуњеника за борбу против четрдесетогодишње неограничене владавине Гадагфија, али су за њихову спремност да се боре много више учинили Холивуд, Кока-Кола, рокенрол и пропаганда живота у технолошко-потрошачком рају.

Амерички сан је очигледно роба која још увек има прођу на светском тржишту душа. Реч је заправо о вредностима које је Америка стварала и у свет одашиљала помоћу поменутих садржаја популарне културе још шездесетих и седамдсетих година прошлог века у време када је и тамо постојала каква-таква држава благостања. Америка и њени западноевропски сателити међутим већ одавно нису оно за шта се представљају. Већ осамдесетих година након пропасти Совјетског Савеза обзнањен је прелаз на неолиберални модел привређивааа и повлачење државе из пракатично свих сфера привређивања. Капитализам је ушао у своју глобалну империјалну фазу. Тридесет година касније свет је пред још једном кризом изазваном похлепом и тежњом за глобалном моћи и контролом.

Након слома у Волстриту 2008. процењено је да је једини начин да се продужи светска доминација и настави започети пројекат глобализације, задржавање постојећег модела финансијско-шпекулантског капитализма који је у протекле две деценије омогућио невиђени раст економске, технолошке и војне моћи запада. Одустајање од овог модела значило би крај сна о светској владавини и то баш када се чинило да је све кренуло у жељеном правцу. Мере које су предузете у циљу превладавања кризе заправо су биле срачунате на добијање у времену. Ваља на сваки могући начин одложити нужне реформске захвате док се не израчуна неки нови рат на којем се може зарадити или док не се не лансира нека нова технолошка револуција, попут рецимо глобалне експанзије ГМО хране. На економском плану посегло се за упумпавањем пара у финансијски сектор чије је неконтролисано дивљање и довело до кризе. То је дало извесне позитивне ефекте видљиве кроз лагани раст бруто друштвеног производа САД и ЕУ, што је створило жељену слику о изласку из кризе. Међутим, упркос расту БДП-а није се повећала запосленост, што показује да инвеститори реално нису доживели тај раст, већ су остали штедљиви и опрезни.

Тренутна догађања у Либији и на северу Африке поред тога што показују да је запад одлучио да нафтне изворе и путеве црног злата стави под своју непосредну контролу како би лакше поднео предстојећи други удар економске кризе, с друге стране показују да поглавито међу младима, чак и у земљама са исламском традицијом, цивилизацијско зрачење запада и пропаганда његових вредности има мобилишућу снагу.

Насупрот званичном оптимизму заснованом на селективном посматрању појединих економских сигнала дошло је до кризе поверење инвеститора. Многи економски експерти сматрају да се неолиберални модел економије и привређивања оклизнуо управо на тој социолошко-психолошкој категорији коју је доктринарно негирао, поверењу у економију и друштвено-вредносни поредак који на њој почива. У готово свим земљама ЕУ захваћеним кризом, а сада и у САД озбиљно је начета социјална кохезија на којој је почивала стабилност тих друштава. Тај благотворни социјални пакт који је капиталисте држао у стању блискости са својим најамницима почивао је на страху од великог непријатеља са истока. Пропаст Совјетског Савеза означила је крај државе благостања на западу која је вероватно најхуманији и најсолидарнији облик државне организације у богатству и просперитету. Наместо страха на сцену је ступила похлепа. У еру финансијског или казино капитализма свет су увели Роналд Реган и Маргарет Тачер. Ослобођен свих социјалних и хуманих обзира, а утемељен на негативној антропологији, односно свођењу човека на искључиво егоистичне пориве и мотиве, финасијски капитализам је подстакао неумерене потрошачке и политичке апетите. Социјални мир је купован неконтролисаном понудом јефтиних кредита. Народ је тако стекао утисак да у пуној мери ужива у благодетима технолошког просперитета и необуздане потрошње. Никоме при том није засметало то што су у Америци наднице већ годинама стајале на релано истом нивоу. Проблематични кредити су посредством финансијских деривата препакивани и продавани на тржишту, а кредитне агенције су шириле нереални оптимизам дајући високе рејтинге тим контаминираним акцијама. Балон је коначно пукао 2008. године, крахом тржишта некретнина у Америци. Привид социјалне хармоније распрснуо се истог момента када су банкари пожурили да намире своје хипотеке на имовину и домове својих несолидних клијената.

Економска криза је само оголила и заоштрила супротности које је неолиберални капитализам довео до еруптивних размера. У Грчкој са још увек релативно снажном револуционарном левицом и добро организованим синдикатима на истој страни барикаде нашли су се радници и средња класа насупрот финансијско-политичкој олигархији. Грчки народ је показао да је прозрео превару и да неће дозволити да се богати и моћни амнестирају од одговорности. Може се очекивати да ће се са неминовним продубљивањем кризе, социјални бунт у Грчкој заоштрити до нивоа његове отворене револуционарне политичке артикулације која би могла довести до праведније расподеле друштвеног богатства и изласка грчке из ЕУ. ж

Немири сиромашних и социјално маргинализованих у Енглеској упркос жестокој провали насиља немају ниво политичке и социјалне освешћености, а тиме ни потенцијал да озбиљније угрозе постојећи окоштали социјално-политички поредак. Застрашујуће слике са улица енглеских градова само показују до које мере је узнапредовала варваризација и масовни потрошачки идиотизам сиромашних. Са нестанком индустрије нестала је и радничка класа, па се променила и структура сиромашних и социјално депласираних у Великој Британији. Њу сада чине социјално издржавана лица, криминалци, наркомани и алкохоличари. Реч је о принудним социјалним паразитима одсеченим од сваке могућности напредовања и промене свог социјалног статуса у једном друштву и којем је тај статус предодређен рођењем. Рестрикција социјалних принадлежности за њих значи рушење последње илузије о партиципацији у потрошачком изобиљу.

До сада невиђена острашћеност са којом су се сукобиле демократе и републиканци у Америчком конгресу сигнализира да је и тамо на делу борба око тога ко ће поднети навећи терет кризе, и хоће ли након свега сиромашнији бити још сиромашнији, а богати још богатији. Криза је распршила илузију о средњој класи као моћном стабилизатору економских и политичких прилика у САД. Наступила је до сад невиђена социјална поларизациа и политичка радикализација. Простора за договор и компромис је све мање јер неколико процената богатих сврстаних у републиканско тврдо језгро кога чини покрет чајанка не жели да се одрекну контроле над 80 процената богатства у Америци.

У готово свим земљама ЕУ захваћеним кризом, а сада и у САД озбиљно је начета социјална кохезија на којој је почивала стабилност тих друштава.

За Србију која се одлучила за пут у ЕУ без алтернативе посебно је забрињавајући развој догђјаја у еврозони. Дубиозе су као што се основано сумњало много веће од провобитно процењених, а на ред за санацију долазе највећи дужници попут Шпаније и Италије. Добро је прошла само Немачка која је на време препознала ризике, уз прихватање асксиома неолибералне доктрине попут слободне трговине и шпекулативних трансакција.

Србија ће неминовно осетити и други талас кризе. Домаћи економски аналитичари предвиђају мање-више исти сценарио као после септембра 2008. Извесно је да ће доћи до пада цена основних извозних производа, челика, гвожђа, репроматеријала, што није добро за наш извоз. С друге стране неминован ће бити и пад цена на увозној страни и пад цена нафте. Упоредни подаци показују да је Србија међу десет одсто земаља чији је увоз смањен, што говори о паду куповне моћи.

Нови удар кризе најболније и потенцијално најопасније ће се одразити на пад запослености и даљи пораст сиромаштва. Према грубим проценама без посла ће до краја године остати још најмање 50.000 људи и то махом запослених у малим и средњим предузећима.Други круг кризе у економијама САД и еврозоне довешће до раста каматних стопа. Раст за само један процентни поен коштао би Србију чак 370 милиона евра годишње. Толико би наиме, држава, привредници и грађани морали више да издвајају за уредну отплату дуга који је нарастао на 37 милијарди евра. Даља ескалција кризе у еврозони пре свега у Шпанији и Италији довешће до скока цене кредита од којих је Србија наркомански зависна. Какве ће социјалне и политичке последице други талас кризе имати у Србији, немогуће је предвидети, с обзиром на то да је криза код нас присутна последњих тридесет година и да има обележја економске али и психолошке депресије. Више пута проиграно поверење народа у способност политичке елите да државу поведе на пут изласка из свеопште кризе резултирало је колективном апатијом и малодушношћу. Народна енергија бунта и промене у условима тоталне контроле партијске државе над медијима и синдикатима свој морбидни израз нашла је у мазохистичким оргијам самоповређивања радника. Стога је тешко очекивати да би у Србији даље заоштравање социјалних разлика под утицајем другог таласа кризе могло довести до отвореног социјалног бунта.

Нови удар кризе најболније и потенцијално најопасније ће се одразити на пад запослености и даљи пораст сиромаштва.

Претпоставки и потенцијала за ублажавање овог налета међутим има, само их треба знати искористити. Компаративна предност и кључни извозни адут Србије је пољоприовреда. Тренд раста хране у свету ће се наставити, а Србија то може искористити кроз значајно већи извоз ове групе производа, посебно оних више фазе финализације.

Како ће се све завршити, тешко је прогнозирати. У игри су сви сценарији рачунајући и онај најгори попут репризе депресије велике светске кризе 1929–33. Хоће ли улице западних метропола бити попришта социјалдарвинистичког хорора сличног оном на почетку двадесетог века, зависиће понајвише од спремности водећих светских економских и политичких сила да одустану од жељене визије стварности и приклоне се реалности. Неолиберални концепт који евидентно трпи поразе на свим плановима мора уступити место вредностима и пракси на којима је почивала држава благостања. Капитализам је у свом историјском развоју показао завидан реформски потенцијал и способност да учи на грешкама. Гаранција да ће тако бити и овај пут међутим нема. Једно је сигурно, пред нама су још тежа искушења, одрицања и опасности, али нас бодри нада да ће свет и после предстојеће неминовно болне историјске лекције бити макар за нијансу прихватљивије и праведније место за живот.