Čeka li nas prošlost

Ukoliko radikali (sami ili u koaliciji) budu sačinjavali novu vladu Srbije posle majskih izbora, oni će se naći pred tri velika ekonomska izazova.

Prvi je problem nametnut sadašnjom svetskom ekonomskom situacijom. Svetska ekonomija ulazi u fazu blage recesije i povratka inflacije. Ona se naročito oseća u porastu cene nafte i sirovina, i naglom rastu cene hrane. Naravno, ove promene u svetskoj privredi pogađale bi jednako bilo koga na vlasti u Srbiji, ali, kao što se nadam da ću pokazati u tekstu, ostale karakteristike radikalskog ekonomskog pogleda na svet uticaće da se ove negativne promene mnogo gore odraze na srpsku privredu nego što bi to normalno bio slučaj.

Drugi problem je direktno u vezi sa sa dolaskom radikala na vlast. Da bi se videlo o čemu se radi treba imati na umu dve veoma jednostavne stvari. Prvo, Srbija je visoko uvozno-zavisna zemlja (kao što je uostalom bila i SFRJ). To je pravilnost koja traje već više od 60 godina i koja znači da se visoke stope rasta mogu dostići jedino uz istovremeno veliki priliv novca iz inostranstva. U poslednje tri godine srpska privreda je rasla po stopi između sedam i osam odsto godišnje (što je rast nezabeležen još od davne 1979), ali je imala i deficit platnog bilansa od oko 15 odsto društvenog proizvoda, što je jedan od najvećih takvih deficita u Evropi.

Ovaj deficit se pokriva iz tri izvora: direktnih stranih investicija, privatnih bankarskih kredita i doznaka. Jednostavno rečeno, da bi srpska privreda rasla i standard stanovništva se povećavao, Srbiji je potreban neto priliv u iznosu od oko pet do šest milijardi dolara godišnje.

Druga činjenica koju treba imati u vidu jeste da su za međunarodni kapital reputacija vlade u zemlji gde investira, i očekivanja o ekonomskoj politici te vlade izvanredno važni. Međunarodna reputacija SRS-a veoma je loša, a očekivanja o ekonomskoj politici koju bi takva vlada vodila su ili nepostojeća ili loša. Kapital je, kao što znamo, veoma „plašljiv” i osetljiv na nagle, i, sa njegove tačke gledanja, „negativne”, političke promene. Dolazak SRS-a na vlast će odmah voditi ka preispitivanju dosadašnjih i još više budućih ulaganja u Srbiju.

S obzirom na to da se ne zna kakvu će ekonomsku politiku SRS voditi i da su očekivanja da ona neće biti po ukusu Evrope prilično jaka, prva i normalna reakcija svakog investitora će biti da čeka i posmatra kakva se ekonomska politika sprema, da li se odnosi sa Evropom još više kvare ili ne, da li može dobiti garancije o fer tretmanu u Srbiji, da li treba strahovati od inflacije ili od evropskih ili američkih prećutnih ili otvorenih sankcija prema Srbiji.

Sa prve strane – Svi ti elementi zajedno, čak i u odsustvu bilo kakve stvarne promene ekonomskog kursa, dovešće do zaustavljanja planiranih stranih investicija.

I strani kreditori (tj. drugi izvor priliva sredstava: krediti) biće pažljiviji, jer će se pojaviti strah da, kao u devedesetim, ne dođe do prekida finansijskih tokova između Srbije i Evrope, i da se ponovo ne pojavi problem isplate ili reprogramiranja srpskog duga. Na taj način će, opet i bez stvarnih promena u ekonomskoj politici, dva od tri ključna izvora za nastavak brzog rasta srpske privrede presahnuti.

Kada sada spojimo prethodne dve činjenice – ogromnu uvoznu zavisnost srpske privrede i nagli pad dva od tri osnovna izvora od kojih zavisi rast srpske privrede – lako uočavamo da je nastavak brzog rasta neodrživ. Naravno, investitori nisu imuni na stvarno ponašanje vlada. Ukoliko bi radikali nastavili sa umerenom ekonomskom politikom i ako se odnosi sa Evropom i SAD ne bi toliko pokvarili da se ponovo govori, ili se uvedu, stvarne ili prećutne sankcije (kao što je bio „spoljni zid sankcija”) investitori bi mogli polako da se vraćaju. Ali, da bi ih „pridobila”, radikalska vlada će morati, upravo zbog problema loše reputacije, da im se „dodvorava” mnogo više nego što bi druga vlada, koju investitori vide kao „naklonjeniju” biznisu, to radila. Već danas radikalski prvaci govore o „subvencionisanju” stranih investicija što je politika koja je potpuno pogrešna, jer se domaće pare nepotrebno daju stranim investitorima, a domaći investitori stavljaju u podređeni položaj. Na taj način cela zemlja i svaki poreski obveznik plaća „danak” zbog loše reputacije svoje vlade.

I sada dolazimo do trećeg problema: kakva bi bila ekonomska politika SRS-a? Potrebno je prvo problem situirati u realan kontekst. Znači, imamo povećanje međunarodne cene nafte i hrane, presušivanje stranih investicija i kredita, i pad stope rasta. Porast cena hrane, iako dobar za Srbiju u celini (jer je Srbija neto poljoprivredni izvoznik), naročito snažno pogađa siromašne slojeve, koji su, kako ankete pokazuju, u velikoj meri i glasači SRS. Reakcija SRS vlade kakva mi se čini logičnom jeste da na tu ekonomsku krizu odgovori pokušajima administriranja cena, naročito namirnica. Drugim rečima da se vrati politici koju smo videli još u vreme dužničke krize u SFRJ 1980. godine, pa zatim kroz ceo period strasnih devedesetih. Kontrola cena namirnica naravno ide ruku pod ruku sa pojavljivanjem nestašica (jer će proizvođači odbiti da proizvode po cenama po kojima gube novac). Štaviše, sa devalvacijom dinara do koje mora doći usled pada priliva deviza iz inostranstva, raste inflacija (jer posle devalvacije sva strana roba poskupljuje). Na opštu inflaciju, vlada odgovara kontrolom cena. Takva politika je neodrživa na duži rok i vodi ka padu poverenja u sposobnost vlade da rukovodi privredom, što dodatno smanjuje spremnost stranih investitora da ulažu u ne samo politički, već i ekonomski, nestabilnu zemlju.

Makroekonomska nestabilnost će se veoma brzo (naročito jer je strah od hiperinflacije još uvek veoma živ među stanovništvom) proširiti i na finansijsku nestabilnost. U strahu da će nedostatak deviza država „rešiti” kako je to uradila i u devedesetim godinama jednostavnim „zamrzavanjem” privatnih deviznih računa, građani će početi da povlače svoje devizne uloge iz banaka. Nijedna banka na svetu ne može u datom trenutku da isplati sve svoje štediše, jer je funkcija banaka da štednju dalje plasiraju, tj. da daju kredite. Pod pritiskom ulagača koji će hteti da povrate svoj novac i stave ga ponovo na sigurno mesto, u slamarice, lako može doći do raspada finansijskog sistema. Tako ćemo se vratiti u situaciju u kojoj je Srbija bila 1994–95. godine.

Dalje prognoze je nemoguće praviti, jer će u tom trenutku, zahvaćena ekonomskom i finansijskom krizom, vlada imati dve mogućnosti: ili da krene u potpuno administriranje privrede i populizam („vekna hleba za jedan dinar”, deljenje ulja pred samoposlugama itd.), ili da se – kakva ironija – obrati na adrese onih koji joj mogu pomoći kratkoročnom finansijskom injekcijom. Tako se radikalska vlada može naći u situaciji da posegne za kredite MMF-a, što podrazumeva restrikcije u ukupnom trošenju i naročito smanjenje plata i socijalnih davanja. „Prozapadne” vlade od 2000. godine do danas, uspele su, upravo zbog snažnog ekonomskog rasta Srbije i velikog priliva stranog kapitala, da se oslobode tutorstva MMF-a (i ceo dug Fondu isplate daleko pre roka), a nova SRS vlada mogla bi ponovo da se vrati tamo gde smo nekada bili.

Autor je saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir u Vašingtonu

[objavljeno: 22/04/2008, Politika]