Мањи пад БДП-а у Србији, у односу на  многе развијене земље, није последица адекватних мера којима је српска влада успешно „парирала“ светској економској кризи, него је, нажалост, слабост наше привреде – малог обима производње и њене лоше структуре, те изразито малог извоза.

Уколико огромна већина за човечанство не одабере квалитативни скок у социјализам, цикличне и све разорније системске кризе ће све нас из капитализма као модерног ропства довести до самоуништења.

ММФ је настао крајем Другог светског рата, умногоме као плод партнерства САД и западне Европе. Снажна заступљеност представника Старог континента у ММФ-у, која се огледа и у чињеници да је лидер те организације Европљанин, није по вољи остатку света.

Шаблон који подразумева владајућу клептократију на врху и презадужену радну снагу на дну – са слабим или непостојећим синдикатима, уз минималну заштиту на радном месту – поздрављен је као пословно-пријатељски модел који остатак света треба да опонаша.

Највећи разлог за атрактивност кинеских понуда јесте у чињеници да Кинези одмах нуде новац за велике пројекте. Кинеске банке дају кредите са којима сиромашне владе балканских државица покрећу привредне програме и плаћају велике пројекте, које онда одрађују кинеске фирме.

Политика курса је важан развојни инструмент којим неразвијене земље могу да поправе своју конкурентску позицију. За развијене земље сопствена валута је важан сигурносни вентил у случају кризе, и то се сада јасно види. Грчка и Шпанија би лакше изашле из кризе да нису таоци јаког евра.

Мит о неконтролисаном тржишту централна је догма неолибералне идеологије. Иза ове интриге крије се сурова борба за контролу тржишта коју слободно можемо назвати политиком, и то оном најбитнијом за судбину сваког слободног човека.

ЕУ – а не еврозона – мора изнова да изгради своје унутрашње тржиште, пољуљано током кризе. То Европској унији пружа највећу шансу да покрене производни раст неопходан за даљи развој.

Само по основу прихода од приватизације и задужења у иностранству Србија је од 2000. године забележила прилив од преко 30 милијарди долара и скоро све је отишло у потрошњу како би се створио привид успешности економских реформи и „бољег живота“.