После оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, Златко Лагумџија остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром.

Највећа непознаница остаје ставка из „мапе“ магловито означена као „дефинисање ефикасног механизма координације о питањима ЕУ”. Ако се узме у обзир да већ годинама трају превирања о примени пресуде “Сејдић,Финци”,  онда ће за дефинисање овог “механизма” требати много више времена.

Бошњаци заиста и јесу директно наслеђе османске окупације данашње БиХ, односно исламизације њеног хришћанског становништва. Током наредних векова на бази посебне религије формирала се и специфична култура, а после на њој надградио недовршени бошњачки национални идентитет.

Сам чин окупирања и сецесије дела државне територије, чији протагонисти су америчка администрација и администрације економски најразвијенијих земаља Европе, резултат је западног инструменталног ума који досеже свој врхунац у циничном уму.

На нашим митинзима, одржаним широм Косова, поручили смо да не признајемо њихову државу и да нас њихови закони не обавезују. Трудићемо се да у будућем периоду када ће се одржати локални и покрајински избори у Србији, то искористимо и одржимо и овде наше изборе.

Показује се, по ко зна који пут, да тек ако будемо решили наше унутрашње дилеме и проблеме можемо имати јасан наступ према међународној заједници. Дисонантни тонови, да не кажемо оштре поделе, свету нас приказују слабим и неозбиљним.

И тако, када се све сабере и одузме, долазимо до помало забрињавајућег резултата да смо, чини се, само „фола ради“ одбијали и негодовали, а на крају ипак „колективно свесно“ прогутали ту већ добро познату и најављивану „горку косовску пилулу“.

Жалосна је истина да Срби не могу да живе на Косову због чувеног албанског екстремног национализма, али је још жалосније да већина Срба то и не жели из истог и многих других разлога.

Србија ће се због своје одлуке можда суочити са даљом међународном изолацијом, али нипошто није ни близу „затварања радње“ на Косову. Погледајмо само несталну, северну област око Косовске Митровице, добрано насељену Србима.