Црква и политика | |||
У име два оца |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 21. децембар 2008. | |
Српска православна црква (СПЦ) је неприкосновени духовни отац Србије. По дефиницији, кршћанска црква са православним насловом и изразито светосавским текстом у коме је мало остало од православља, а скоро ништа од кршћанства. Најутицајнија институција у Србији и по званичним истраживањима јавног мњења. СПЦ је улогу стожера српског идентитета заслужила још у доба османске владавине као једина институција која је окупљала српски живаљ. Недостатак других српских националних институција довео је Цркву до позиције да игра и свјетовну улогу, зашта нема упоришта у кршћанском и православном учењу. Зато је светосавска идеологија била једини излаз. Други разлог лошег сналажења Цркве у свјетовном животу је канонско правило да највише црквене функције (патријарх и епископи) могу заузимати искључиво монаси. Мало је оних, што већи дио живота свог духовног и менталног формирања проведу у манастиру, који се могу успјешно носити са изазовима јавног живота. Вишегодишњи боравак међу зидовима манастира у шумском амбијенту вјероватно може пробудити бројне сензибилитете, али и довести до губљења осјећаја за потребе и проблеме обичних људи. Принцип целибата (одрицање од брака и породице) такође умањује осјећај вриједности дјеце и породице. Зато је веома опасно када људи са таквим посебностима дођу у позицију доносити важне свјетовне одлуке. Историја је пуна геноцида са црквеним благословом, од истраге потурица до Сребренице. Док су егзекутори замисли СПЦ-а и САНУ-а били Милошевић, Шешељ и Коштуница, то нимало није чудило. Али Тадић, то је дефинитивно разочарење свих оних који су вјеровали у другачију будућност Србије. У будућност која се неће градити на мржњи и незаситој жеђи за осветом према Турцима. А пошто ће „друмови пожељети Турака, а Турака више бити неће“, ту су муслимани да својим главама и џамијама, с времена на вријеме, утоле ту жеђ. Зато не чуди када цијели свијет телевизијски прати како горе џамије у Београду (највећој метрополи у Југоисточној Европи) и Нишу, као освета за то што су тога дана Албанци чинили на Косову. Не треба да чуди ни то што су овога Бајрама српски екстремисти спалили џамију у Гацку у Босни и Херцеговини, а београдски медији пропратили насловом „Џамија изгорјела у пожару“. Треба ли чудити и изјава Милорада Додика, предсједника српског ентитета у БиХ, успут буди речено, блиског пријатеља Бориса Тадића: „Неће нам муслимани судити“, истичући свој фашисоидни став да у ентитету под његовом влашћу муслимани не могу радити као судије. Е, како да се послије свега осјећају муслимани у Србији ако за њих ни Устав, ни државни грб, ни химна нису оставили мјеста. (www.islamskazajednica.org, 20.12.2008.) |