O "dvostrukom" krštenju Stefana Nemanje, kako je taj nesporazum nastao i zašto je to za nas važno

 U nedelju, 26. februara ove godine, na praznik Svetog Simeona Mirotočivog, Politika je u „Magazinu“ objavila interesantan tekst Milutina Dedića o Stefanu Nemanji, u kome se, nažalost, ponavljaju i pogrešna tumačenja reči Svetoga Save o svetim krštenjima Stefana Nemanje.

Kad tako po ovom pitanju stoje stvari u knjigama koje se smatraju ponajmerodavnijim, manje je začudo, ali je ipak neprijatno iznenađenje i razočaranje, da se u suštini to isto, sažeto ponovi u Politikinom Magazinu i to baš na praznik Sv. Simeona Miritočivog. Jer, ako bar deo nas ozbiljno i istinski ispoveda „jedno krštenje za oproštenje grehova“, kako onda da razumemo i prihvatimo trivijalna objašnjenja da se jedan od naših rodonačelnika kršćavao više puta, i to i kao dete i kao zreo čovek - po sopstvenoj odluci? Pre će biti, kao što ćemo odmah pokazati, da smo u opasnosti da više i ne razumemo jezik naših rodonačelnika.

U poslednjem poglavlju „Žitija svetoga Simeona Nemanje“, tadašnji monah Sava napisao je o svome ocu  : „Rođenje njegovo bilo je u Zeti na Ribnici, i tamo je primio sveto krštenje. Kada je ovaj mladenac bio iznesen ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom, i mirom ga pomaza, pa je tako i drugo krštenje primio. Jer sve je bilo čudno sa ovim mužem: kada je bio dete primio je dva krštenja; i opet kada je primio sveti anđelski obraz, i tu je primio dva blagoslova – mali obraz i veliki. A evo i posle uspenija njegova prečasno telo njegovo bi dvaput sahranjeno: prvi put u Svetoj Gori, gde mu bi i usnuće, i opet otuda bi uzet i prenesen ovamo....“.

 U  izdanju sabranih spisa Svetog Save iz 1986. priređivač Dimitrije Bogdanović uz reči  Drugo krštenje, daje sledeće objašnjenje: „U stvari to nisu bila dva krštenja već je drugi put ponovljen  (ili prvi put obavljen) čin miropomazanja. Sam čin krštenja se u pravoslavnoj crkvi ne ponavlja ako je izvršen u rimokatoličkoj crkvi. Iz samog teksta se vidi da je to bila samo  molitva ... sa činom miropomazanja.  .. “.

Svetislav Mandić je našao da je već  1901. Ilarion Ruvarac, navodeći reči o Nemanjinom drugom krštenju napisao - „ a ja mislim da dete nije po drugi put krštavano, već da je  svetitelj i arhijerej Raški u katedralnoj svetopetrovskoj crkvi očitao molitvu i sv. mirom pomazao mladenca, i da je taj čin miropomazanja nesvojstveno nazvan vtorim ili drugim krštenjem “.  Ali na Ruvarčevo mišljenje o Nemanjinom drugom krštenju nije se niko od naših drugih poznatih  istoričara osvrtao, nego su reči o drugom krštenju shvatali bukvalno i tako u  potpunosti  izokrenuli smisao tih reči.

Svetislav Mandić je ubedljivo pokazao da Nemanja niti je bio niti je mogao biti kršten dvaput. Vredi detaljnije navesti njegovu argumentaciju jer izgleda da nije šire poznata, a trebala bi biti.

„Prema hrišćanskim kanonima, jednom obavljeno krštenje je konačno, i ne može se ponoviti. „Pošto je krštenje duhovno rođenje“, pisao je Lazar Mirković u svojoj Liturgici, „a čovek se samo jednom rađa, to se krštenje ne ponavlja“.

O smislu i izvršavanju tajne krštenja nikada nije bilo dogmatskih razlika između pravoslavne i katoličke crkve. Vekovima je obred krštenja u obe crkve skoro istovetan, u osnovi onakav kakav se primenjivao i pre verskog raskola, pre 1054. godine. Zbog toga svaka od ove dve hrišćanske crkve smatra punovažnim krštenje koje je obavio sveštenik  druge crkve....

Zbog toga, povodom dvostrukog Nemanjinog krštenja možemo sebi postaviti pitanje: da li je bilo potrebe i kanonske mogućnosti da hrišćanin kršten u jednoj crkvi bude ponovo kršten u drugoj?

U Liturgici L. Mirković navodi i 47.  apostolsko pravilo: „Episkop ili prezviter, ako iznova krsti onoga koji uistinu ima krštenje ... neka se svrgne“. Prema tome, nijedan sveštenik, bio on arhijerej ili prezviter, nije smeo da nekoga ponovo krsti, pošto bi time učinio veliki kanonski prestup. Verujemo li u dugovečnost hrišćanskih kanona, onda ni onaj arhijerej u crkvi Svetog Petra i Pavla u Rasu nije mogao po drugi put krstiti već krštenog Nemanju. Ne bi se reklo da je u pitanju bila jačina religiozne isključivosti koja je vodila Nemanjine roditelje da silom svog vlastelinskog položaja traže od raškog episkopa da im ponovo krsti sina. Porodice velikih srpskih župana i druge visoke vlastele bile su u prvoj polovini XII veka, a i docnije, u veoma dobrim odnosima, često i u srodstvu, sa svojim katoličkim susedima u Zeti i u Mađarskoj, pa isključivost te vrste nije mogla ni postojati. 

Ako je tako, onda vesti Nemanjinih sinova o drugom krštenju njihovog oca moraju imati neko drugo značenje. Pogotovo kad je reč o monahu Savi, koji je nesumnjivo bio dobro upućen i u najtananije dogme i pravila hrišćanstva, a posebno pravoslavne crkve.

Pročitajmo zato još jedanput Savine reči o Nemanji: „Rođenje njegovo bilo je u Zeti na Ribnici, i tamo je primio sveto  krštenje. Kada je ovaj mladenac bio iznesen ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom i mirom ga pomaza, i primio je drugo krštenje“. Tu Sava vrlo tačno opisuje sveštenu radnju: arhijerej se pomolio nad detetom, a potom ga miropomazao. Mislim da tu treba tražiti odgovor na naše pitanje o drugom krštenju: pravoslavnim miropomazanjem dopunjeno je latinsko krštenje.

Nemanja je u Zeti, u Ribnici, bio kršten po latinskom obredu, a taj obred u potpunosti priznaje pravoslavna crkva, ali tamo nije bio miropomazan. Za razliku od pravoslavne crkve, gde miropomazanje dolazi odmah posle krštenja, u toku produženog obreda, u latinskoj praksi krštenje i miropomazanje se odvajaju. Čin katoličkog miropomazanja obavlja se nekoliko godina posle krštenja. Prema tome „drugo krštenje“ Nemanjino u Petrovoj crkvi u Rasu sastojalo se samo od miropomazanja. Što to miropomazanje, u nastavku svoga kazivanja, Sava naziva drugim krštenjem, stvar je neprecizne i uopštene popularne terminologije, ili je isticanje činjenice  da je miropomazanje sastavni deo krštenja, ali je još više posledica Savine želje da nađe simvoliku u dvostrukosti bitnih događaja u očevom životu: u krštenju, u monašenju i u smrti...“.      

Prema tome, direktno na osnovu Savinih reči, jasno je da Nemanja nije  „odlučio da ponovi čin uvođenja u hrišćansku veru miropomazanjem po pravoslavnom obredu“ (M. Dedić) jer je bio dete pa nije ni mogao o tome odlučivati, nego su ga njegovi pravoslavni roditelji, kad su ponovo sa malim detetom došli u Rašku,  doneli u Petrovu crkvu gde je miropomazan. M. Dedić, začudo, samo dva pasusa posle teksta da je Nemanja u Petrovoj crkvi miropomazan, piše da je u njoj „Stefan Nemanja po drugi put kršten“.

Odkud taj nesporazum da je Nemanja kršten u zrelom dobu, koji je našao odraza i u Ćorovićevom tekstu navedenom na početku, a i kod M. Dedića? Jedno moguće objašnjenje je sledeće. U Rodoslovu srpskih vladara piše da Nemanja  „dođe u crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, koja je usred Rasa, i tu primi sveto krštenje rukom preosveštenog episkopa raškog Leontija, u svom uzrastu od 30 godina“. I sam Stefan Nemanja o tom svome krštenju pisao je u uvodu Hilandarske povelje, 1198 godine (iako se smatra da je povelju pisao tadašnji monah Sava, ona je pisana u Nemanjino ime): „I postavi me (Bog za ) velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju “. Sasvim ukratko, polazeći od toga da u nas deca na krštenju nisu dobijala dva imena, Svetislav Mandić je došao do neoborivog zaključka „da se to Nemanjino „sveto krštenje“  iz njegove povelje odnosi, u stvari, na njegovo rukopoloženje za velikog  župana, koje je u sebi sadržavalo i izvesne elemente krštenja, i na dobijanje titularnog imena Stefan“.

Sve navedeno dovoljno ilustruje da se mora biti jako pažljiv pri čitanju i tumačenju starih tekstova savremenim očima, kako ne bismo došli u situaciju da rečima koje nam izgledaju poznate i razumljive damo sasvim neistinit smisao, koji često može biti projektovanje u prošlost naših današnjih jadnih idejno-političkih prilika.

Zato je korisno da navedemo Savine reči iz Službe svetom Simeonu koje, za razliku od reči o Nemanjinim „svetim krštenjima“, ne mogu izazvati nikakvog dvoumljenja:

Oče prepodobni

mimoišao si carstvo zemaljsko,

izabrav bogatstvo – reči svete

i njih si izvoleo da čuvaš, ostaviv suprugu i čeda

i sve zemaljske krasote,

izašav u Goru Svetu

s anđelima Bogu služiš,  

moli se Hristu neprestano

za tvoritelje tvoga spomena!

A današnji tvoritelji toga spomena ne bi smeli ništa da krivotvore, ni iz neznanja ni iz lenjosti, utoliko pre što imaju za primer Svetislava Mandića (čije su reči u gornjem tekstu stalno navođene), koga su u istraživanju naše srednjevekovne prošlosti „vodile krupne i mirne raške oči“. Pa umesto formalnog spiska u tekstu korišćenih Mandićevih radova, navedimo reči koje je o njemu izrekao Stevan Raičković 2003. godine: „U poslednjih dvadesetak-tridesetak godina, koje su za nama, ime Svetislava Mandića – u domenu srpske pisane reči – bilo je vezano za esejistiku, i to, za sadržaje i probleme koji su  (najblaže rečeno) pripadali nauci: nedovoljno rasvetljenim fragmentima iz istorije srpskoga srednjega veka, naročito njegove umetnosti, posebno – freskama po našim manastirima. Pored već uveliko zapažene otkrivalačke vrednosti koju poseduju ovi Mandićevi tekstovi, jedno posebno – reklo bi se pomalo difuzno – svetlo, bacaju na ovaj rad naslovi knjiga u kojima su ti akribijski tekstovi  objavljeni: Drevnik, Črte i reze, Rozeta na Resavi, Velika gospoda sve srpske zemlje, Carski čin Stefana Nemanje...

Kao da se u ovim knjigama radi o poeziji, a ne o istoriji i nauci. Sve ovo nije nimalo slučajno. Radi se o autoru koji je za sobom ostavio stihove i zašao u nauku...“

A da se na samom kraju ipak zapitamo, zbog čega modernom srpskom čitaocu može uopšte biti važno i interesantno koliko je puta i kako kršćavan  Nemanja, i po kome obredu? Jer, da smo katolici, sad bismo već i mi bili u evropskoj uniji i u NATO kao Hrvati i ne bismo išli „sa svetim Savom u XXI vek“, kako nam je prebacivano, nego sa Alojzijem Stepincem ili nekim njegovim analogonom; da smo protestanti sad bismo, kako to misle neki naši novopečeni čitaoci i zaljubljenici u Maksa Vebera, bili mnogo ukorenjeniji u duhu kapitalizma, bili vredniji i živeli „kao sav normalan svet“, ili bi nam bar put u Evropu bio olakšan a otvaranje tih raznih poglavlja ubrzano. Kao da doskora nismo bili na putu u komunizam, sa još definisanijim fazama toga puta, nego što su ova poglavlja. I kao da nam je Ivo Andrić džabe preporučivao da pročitamo i promislimo o „Putu u Klokrike“, i izvučemo i nauk. I kad smo već kod svih tih puteva, da se ponovo obratimo Savinim rečima  iz Službe Svetom Simeonu, koje ukazuju i na drugi i drukčiji put, izrečenim u teškom vremenu kao što je i ovo:

Zašto me odgurnu od lica tvojega,

svetlosti nezalazna?

Pokrila me je tama tuđine, jadnoga;

nego me obrati, k svetlosti zapovesti tvojih

Puteve moje upravi!

A ti putevi, onoga ko ih poštuje i trudi se da njima ide, uvek osnažuju verom i takvom ljubavlju u kojoj se čoveku otkriva za šta živi i gde je njegovo pravo mesto. I na njima ne možemo zaboraviti, ono što su naši rodonačelnici dobro znali i tako usmeravali svoje živote, da istorija nije praksa, već logos, i da je to osnovno merilo razlikovanja poimanja sveta i sudbine.

Autor je naučni savetnik Instituta „Vinča“, u penziji