О "двоструком" крштењу Стефана Немање, како је тај неспоразум настао и зашто је то за нас важно

 У недељу, 26. фебруара ове године, на празник Светог Симеона Мироточивог, Политика је у „Магазину“ објавила интересантан текст Милутина Дедића о Стефану Немањи, у коме се, нажалост, понављају и погрешна тумачења речи Светога Саве о светим крштењима Стефана Немање.

Кад тако по овом питању стоје ствари у књигама које се сматрају понајмеродавнијим, мање је зачудо, али је ипак непријатно изненађење и разочарање, да се у суштини то исто, сажето понови у Политикином Магазину и то баш на празник Св. Симеона Мириточивог. Јер, ако бар део нас озбиљно и истински исповеда „једно крштење за опроштење грехова“, како онда да разумемо и прихватимо тривијална објашњења да се један од наших родоначелника кршћавао више пута, и то и као дете и као зрео човек - по сопственој одлуци? Пре ће бити, као што ћемо одмах показати, да смо у опасности да више и не разумемо језик наших родоначелника.

У последњем поглављу „Житија светога Симеона Немање“, тадашњи монах Сава написао је о своме оцу  : „Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова – мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо....“.

 У  издању сабраних списа Светог Саве из 1986. приређивач Димитрије Богдановић уз речи  Друго крштење, даје следеће објашњење: „У ствари то нису била два крштења већ је други пут поновљен  (или први пут обављен) чин миропомазања. Сам чин крштења се у православној цркви не понавља ако је извршен у римокатоличкој цркви. Из самог текста се види да је то била само  молитва ... са чином миропомазања.  .. “.

Светислав Мандић је нашао да је већ  1901. Иларион Руварац, наводећи речи о Немањином другом крштењу написао - „ а ја мислим да дете није по други пут крштавано, већ да је  светитељ и архијереј Рашки у катедралној светопетровској цркви очитао молитву и св. миром помазао младенца, и да је тај чин миропомазања несвојствено назван вторим или другим крштењем “.  Али на Руварчево мишљење о Немањином другом крштењу није се нико од наших других познатих  историчара освртао, него су речи о другом крштењу схватали буквално и тако у  потпуности  изокренули смисао тих речи.

Светислав Мандић је убедљиво показао да Немања нити је био нити је могао бити крштен двапут. Вреди детаљније навести његову аргументацију јер изгледа да није шире позната, а требала би бити.

„Према хришћанским канонима, једном обављено крштење је коначно, и не може се поновити. „Пошто је крштење духовно рођење“, писао је Лазар Мирковић у својој Литургици, „а човек се само једном рађа, то се крштење не понавља“.

О смислу и извршавању тајне крштења никада није било догматских разлика између православне и католичке цркве. Вековима је обред крштења у обе цркве скоро истоветан, у основи онакав какав се примењивао и пре верског раскола, пре 1054. године. Због тога свака од ове две хришћанске цркве сматра пуноважним крштење које је обавио свештеник  друге цркве....

Због тога, поводом двоструког Немањиног крштења можемо себи поставити питање: да ли је било потребе и канонске могућности да хришћанин крштен у једној цркви буде поново крштен у другој?

У Литургици Л. Мирковић наводи и 47.  апостолско правило: „Епископ или презвитер, ако изнова крсти онога који уистину има крштење ... нека се свргне“. Према томе, ниједан свештеник, био он архијереј или презвитер, није смео да некога поново крсти, пошто би тиме учинио велики канонски преступ. Верујемо ли у дуговечност хришћанских канона, онда ни онај архијереј у цркви Светог Петра и Павла у Расу није могао по други пут крстити већ крштеног Немању. Не би се рекло да је у питању била јачина религиозне искључивости која је водила Немањине родитеље да силом свог властелинског положаја траже од рашког епископа да им поново крсти сина. Породице великих српских жупана и друге високе властеле биле су у првој половини XII века, а и доцније, у веома добрим односима, често и у сродству, са својим католичким суседима у Зети и у Мађарској, па искључивост те врсте није могла ни постојати. 

Ако је тако, онда вести Немањиних синова о другом крштењу њиховог оца морају имати неко друго значење. Поготово кад је реч о монаху Сави, који је несумњиво био добро упућен и у најтананије догме и правила хришћанства, а посебно православне цркве.

Прочитајмо зато још једанпут Савине речи о Немањи: „Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето  крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом и миром га помаза, и примио је друго крштење“. Ту Сава врло тачно описује свештену радњу: архијереј се помолио над дететом, а потом га миропомазао. Мислим да ту треба тражити одговор на наше питање о другом крштењу: православним миропомазањем допуњено је латинско крштење.

Немања је у Зети, у Рибници, био крштен по латинском обреду, а тај обред у потпуности признаје православна црква, али тамо није био миропомазан. За разлику од православне цркве, где миропомазање долази одмах после крштења, у току продуженог обреда, у латинској пракси крштење и миропомазање се одвајају. Чин католичког миропомазања обавља се неколико година после крштења. Према томе „друго крштење“ Немањино у Петровој цркви у Расу састојало се само од миропомазања. Што то миропомазање, у наставку свога казивања, Сава назива другим крштењем, ствар је непрецизне и уопштене популарне терминологије, или је истицање чињенице  да је миропомазање саставни део крштења, али је још више последица Савине жеље да нађе символику у двострукости битних догађаја у очевом животу: у крштењу, у монашењу и у смрти...“.      

Према томе, директно на основу Савиних речи, јасно је да Немања није  „одлучио да понови чин увођења у хришћанску веру миропомазањем по православном обреду“ (М. Дедић) јер је био дете па није ни могао о томе одлучивати, него су га његови православни родитељи, кад су поново са малим дететом дошли у Рашку,  донели у Петрову цркву где је миропомазан. М. Дедић, зачудо, само два пасуса после текста да је Немања у Петровој цркви миропомазан, пише да је у њој „Стефан Немања по други пут крштен“.

Одкуд тај неспоразум да је Немања крштен у зрелом добу, који је нашао одраза и у Ћоровићевом тексту наведеном на почетку, а и код М. Дедића? Једно могуће објашњење је следеће. У Родослову српских владара пише да Немања  „дође у цркву Светих апостола Петра и Павла, која је усред Раса, и ту прими свето крштење руком преосвештеног епископа рашког Леонтија, у свом узрасту од 30 година“. И сам Стефан Немања о том своме крштењу писао је у уводу Хиландарске повеље, 1198 године (иако се сматра да је повељу писао тадашњи монах Сава, она је писана у Немањино име): „И постави ме (Бог за ) великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању “. Сасвим укратко, полазећи од тога да у нас деца на крштењу нису добијала два имена, Светислав Мандић је дошао до необоривог закључка „да се то Немањино „свето крштење“  из његове повеље односи, у ствари, на његово рукоположење за великог  жупана, које је у себи садржавало и извесне елементе крштења, и на добијање титуларног имена Стефан“.

Све наведено довољно илуструје да се мора бити јако пажљив при читању и тумачењу старих текстова савременим очима, како не бисмо дошли у ситуацију да речима које нам изгледају познате и разумљиве дамо сасвим неистинит смисао, који често може бити пројектовање у прошлост наших данашњих јадних идејно-политичких прилика.

Зато је корисно да наведемо Савине речи из Службе светом Симеону које, за разлику од речи о Немањиним „светим крштењима“, не могу изазвати никаквог двоумљења:

Оче преподобни

мимоишао си царство земаљско,

изабрав богатство – речи свете

и њих си изволео да чуваш, оставив супругу и чеда

и све земаљске красоте,

изашав у Гору Свету

с анђелима Богу служиш,  

моли се Христу непрестано

за творитеље твога спомена!

А данашњи творитељи тога спомена не би смели ништа да кривотворе, ни из незнања ни из лењости, утолико пре што имају за пример Светислава Мандића (чије су речи у горњем тексту стално навођене), кога су у истраживању наше средњевековне прошлости „водиле крупне и мирне рашке очи“. Па уместо формалног списка у тексту коришћених Мандићевих радова, наведимо речи које је о њему изрекао Стеван Раичковић 2003. године: „У последњих двадесетак-тридесетак година, које су за нама, име Светислава Мандића – у домену српске писане речи – било је везано за есејистику, и то, за садржаје и проблеме који су  (најблаже речено) припадали науци: недовољно расветљеним фрагментима из историје српскога средњега века, нарочито његове уметности, посебно – фрескама по нашим манастирима. Поред већ увелико запажене откривалачке вредности коју поседују ови Мандићеви текстови, једно посебно – рекло би се помало дифузно – светло, бацају на овај рад наслови књига у којима су ти акрибијски текстови  објављени: Древник, Чрте и резе, Розета на Ресави, Велика господа све српске земље, Царски чин Стефана Немање...

Као да се у овим књигама ради о поезији, а не о историји и науци. Све ово није нимало случајно. Ради се о аутору који је за собом оставио стихове и зашао у науку...“

А да се на самом крају ипак запитамо, због чега модерном српском читаоцу може уопште бити важно и интересантно колико је пута и како кршћаван  Немања, и по коме обреду? Јер, да смо католици, сад бисмо већ и ми били у европској унији и у НАТО као Хрвати и не бисмо ишли „са светим Савом у XXI век“, како нам је пребацивано, него са Алојзијем Степинцем или неким његовим аналогоном; да смо протестанти сад бисмо, како то мисле неки наши новопечени читаоци и заљубљеници у Макса Вебера, били много укорењенији у духу капитализма, били вреднији и живели „као сав нормалан свет“, или би нам бар пут у Европу био олакшан а отварање тих разних поглавља убрзано. Као да доскора нисмо били на путу у комунизам, са још дефинисанијим фазама тога пута, него што су ова поглавља. И као да нам је Иво Андрић џабе препоручивао да прочитамо и промислимо о „Путу у Клокрике“, и извучемо и наук. И кад смо већ код свих тих путева, да се поново обратимо Савиним речима  из Службе Светом Симеону, које указују и на други и друкчији пут, изреченим у тешком времену као што је и ово:

Зашто ме одгурну од лица твојега,

светлости незалазна?

Покрила ме је тама туђине, јаднога;

него ме обрати, к светлости заповести твојих

Путеве моје управи!

А ти путеви, онога ко их поштује и труди се да њима иде, увек оснажују вером и таквом љубављу у којој се човеку открива за шта живи и где је његово право место. И на њима не можемо заборавити, оно што су наши родоначелници добро знали и тако усмеравали своје животе, да историја није пракса, већ логос, и да је то основно мерило разликовања поимања света и судбине.

Аутор је научни саветник Института „Винча“, у пензији