Црква и политика | |||
Није претња, него вапај - одговор премијеру Дачићу и патријарху Иринеју |
![]() |
![]() |
![]() |
субота, 11. мај 2013. | |
Тај злочин је мене потресао, и потрешен сам дошао са Косова у Београд. Зато сам с њиме и почео своју реч на овом скупу (говорио сам други, после драматичног говора председника Зубиног Потока доктора Славише Ристића, који је, уз остало, рекао: “Косово, после толико векова, нападнуто је у Београду, а не на Газиместану”). Имао сам написан текст, али сам га због времена морао скратити. У том контексту сам рекао: “Ова тројица на власти су издајници, јер верују НАТО «гаранцијама безбедности« за Србе на Косову”. Затим сам се укратко осврнуо на историју и географију Косова, нагласивши како је тек 1959. г. Петар Стамболић дао Шиптарима тзв. “север Косова”, и то без икакве одлуке владе или потврде Скуштине Србије, те тако уступио Шиптарима 65 км северно од Звечана, до Руднице- Јариња, и тај простор садашња власт бриселским споразумом уступа Хашиму Тачију, и гура и сада овако досеже до само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику! (Тако је данас задња стратешка тачка одбране Србије - Жељин и Столови код Жиче! Али, г. Дачић се хваста: “Србија не зна где су јој границе”! А како ће и знати са таквим премијером?). Ако је то тзв. “реал-политика” премијера Дачића, зашто не прихвата већ реално остварену на терену, самосталност 4 српске општине на северу, него их поробљује НАТО- шиптарској окупацији? Недавно је командант НАТО Расмунсен изјавио: “Нисмо окупирали Косово”, а ја се питам: “А шта је друго америчка база Бондстил него окупација?”(запосели су, до дубоко под земљу, чисто српско село Сојево, код Витине, раније испражњено од Срба антисрпском политиком Дачићевих комуниста). А онда сам додао: Господин Дачић је више пута понављао: “Ја се бавим реал поликом, и борим се за земаљску Србију, а не за небеску”. И донедавно се неретко изругивао са косовским заветом о “Небеској Србији”. Тако је, додао сам, говорио и покојни Ђинђић да њега не интересује Небеска Србија, него само земаљска, и како је завршио – нека Бог суди”. И уз то још сам додао: “Нема земаљске Србије, без Небеске. Нема само земаљског човека, без Царства Небеског”. То је располућење човека као небоземног бића”. Видети у тим мојим речима “претњу смрћу” председнику Владе Србије, или било коме – заиста је злобно и злурадо, дозлабога бесмислено тумачење, како је то схватио и изразио Дачић из Америке: “Непримерен гест цркве према држави… Није легитимно да црква упућује отворене претњи државним органима… Нико нема право да било коме прети и да се понаша као у време инквизиције”!?! Итд. итд. (А већина београдских новина, и новинарчића, уз “стручне аналитичаре” Туцића и Ђорђевића, папагајски то понавља. Па чак и игуман Сава Дечански. Свака част на интелигентно приглупој незнавености). Господине Дачићу, мора да сте у паничном страху, кад привиђате шпанске ветрењаче у отаџбини инквизиције и вама толико милог запада, а живите у слободарској Србији, на брдовитом Балкану, у земљи рођеној и одраслој уз слободарску Цркву Христа Ослободитеља и Васкрситеља човека и свега рода људског. Нећете ваљда Ви, до јуче комуниста (и новопечени демократа, попут Америке у којој сте, на доручку у Белој кући, научили “тоталитарну демократију”, а која нас је, као таква, здушно бомбардовала, и у тај злочин и мећународни терор увукла и оне земље Европе, које нам сада преко вас отимају матичну земљу – Косово и Метохију – Отаџбину сваког достојанственог и слободарског Србина) – одређивати и прописивати “потпуно одвојене задатке” цркве и државе, тј. затварати нас у гето само “црквене порте”, како нам је то прописивала мила вам Компартија, чије рецидиве носите. Зар не схватате, и не прихватате, право сваког слободног Србина, да буде патриота, било које одело да носи и било коју службу Богу и народу да врши? Дајте нам у Србији која има косовско срце, и Косовски завет, пропишите партијски програм, или утерајте у тврду нам главу партијски менталитет! Црква је, господине премијеру, осим мене и Амфилохија, и манастир Девич у Дреници, па вама, а богами и патријарху, препоручујем да прочитате и смирене, али горке речи скромне игуманије Анастасије из распетог по који пут, али опет васкрсавајућег манастира у дивљој Дреници, Девича, који је и 1941. г. под Хитлером и опет 2004. г. у мартовском погрому Нато-штићеника Шиптара, уз пуну “гаранцију” (читај: асистенцију) НАТО армаде спаљен до темеља. Али се опет обнавља, као птица феникс из пепела, иначе симбол Христа Распетог и Васкрслог. И игуманија Анастасија и Манастир Девич такође су Црква, и то и земна и Небесна (а не само званични портпарол!). И немојте нам, г. Дачићу, патетично и сланослатко, а лицемерно, сажаљевати “драгога Бога”: “Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи”. И то из Америке! Боље ослушните, и до дна срца схватите смисао речи смирене и страдајуће игуманије Анастасије из Девича, истински верујуће у Истинитога Бога Живога: А коме упућене – процените и сами: “Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења па дозвољавамо да нас `свако` води”. |