уторак, 23. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Актуелност исихазма
Црква и политика

Актуелност исихазма

PDF Штампа Ел. пошта
Гелијан Прохоров   
субота, 15. април 2017.

У Византији XIV века, века «спорова око исихазма »,  разликујемо три вида, или стадијума историјског развоја,  појаве   «исихазам» (¹συχασμèς, — од     ¹συχ…α — спокој, тиховање): ћелијски, када су монаси-сазерцатељи у ћелијама у савршеном миру, прибирајући ум у срце, практиковали «умно делање»; стадијум теоријске формулације, — када су захваљујући јавним спорењима насталим услед Варлаамове оптужбе исихаста да су јеретици и њихове одбране од стране Григорија Паламе,  њихова идеологија и литература постале посед опште  друштвене свести; и стадијум «политичког исихазма», — када су, обревши се на власти у византијској цркви, исихасти спроводили своју унутрашњу и спољну политику, па уз остало и у односима са Русијом.

 Са сваким од тих стадијума везана је одређена, своја, литература. Са  ћелијским — широк круг «ћелијских» дела самих исихаста разних векова која дају поуке о умној борби са страстима. Са стадијумом теоријске формулације — дела Григорија Паламе, Давида Дисипата, Јована Кантакузина, а такође — као темељ њиховог мишљења — Корпус дела  Дионисија Ареопагита са тумачењима Максима Исповедника. Са «политичким» стадијумом — повеље, које одражавају политику њихових аутора.[1]

А у чему је актуелност, непролазни значај, свакога од тих стадијума?

«Ћелијска» исихастичка литература не губи и мислим да никада неће изгубити свој значај зато што она представља и «огледало» самосазнања човека, и практичне психолошке поуке, које поучавају о томе, шта су страсти, каквих их има, како се развијају и због чега се и како с њима треба борити. Страсти аутори тих поучника набрајају осам: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, тугу, или безнађе, униније, сујету и гордост .[2]

Проанализиран је у тој литератури и пут развоја тих страсти у човеку. Све почиње од  «предлога (подстрека)»,  какав је  «обична помисао или слика нечег што се десило, која  изненада  улази у срце и јавља се уму. ...када каква било  мисао падне човеку на ум », — пише Нил Сорски.[3] То се дешава сваком. Но ако даље дође до  «обраћања пажње на мисао која нам је нагло пала на ум», «разговор са помишљу која се појавила», може доћи до  «пристајања», и даље до «сагласја» — спремности душе  да «благонаклоно прихвати наилазећу помисао или слику». И још даље, ако се оно не заустави, ако му се не пружи отпор, доћи ће до «заробљавања» човека од стране помисли, што је предворје  «страсти», која у потпуности овладава човеком и која га води у погибао.[4] Тако је Јуда Искариотски, среброљубљем «недуговав», како се то пева о њему у Цркви, од њега и пропао, среброљубље га је најпре довело до издаје Учитеља, а потом и до самоубиства.

Исихастичка литература учи самоконтроли, учи како да се пажљиво посматра  оно, што се човеку збива у души, у уму, у срцу, како не би постао жртвом неке страсти која га вуче наниже, него био способан за пут навише, за љубав која га уздиже, — од тренутног ка Вечном. Како пише Григорије Палама, путем победе над страстима « страсни део душе доводимо у најбоље стање, које се зове “љубав”»;[5] и: «ми можемо без икаквог труда доказати свакоме, ко се још није уверио, да постоји умно просвтљење, које се сагледава чистим срцем, и које је у потпуности различито од знања и које представља његов источник».[6] Противник исихаста Варлаам тврдио је пак, да само интелектуални, умни рад на изучавању геометрије, астрономије, философије и т. сл. води човека до богопознања. Палама пак, како видимо, говори о просветљењу, «које је у потпуности различито од знања и које представља његов источник». Монаху-подвижнику понекад буде дано «да се приближи Божјој светлости и буде удостојен надприродног богојављења»,[7] да изиђе иза граница онога што је достижно чулима и разумом до Вечног, Доброг, енергичног источника свега временитог. Тако да је исихастсичка литература у целини – руковођа човекових мисли и срца, који му помаже да се подигне чак и са најпогубнијег дна на најспасоноснији врх. У томе је њен непролазни значај. — Не само, мислим, за оне у монаштву него и за све, који се брину о своме духовном здрављу.

И — не само за појединачне људе, него и за њихово друштво у целини, јер не само човек појединац, него и читаво друштво може бити подвргнуто страстима, — таквим, например, као страст среброљубља, ( која данас, тако ја сматрам, подрива и саме темеље наше државе). Али се друштво  може и духовно уздићи изнад страсти и тада доживљава «пасионарни» стваралачки период, чак и етногенезу.

То се савршено види по историји наше Руси-Русије.

Учињени у Х-ом веку од кнеза Владимира избор вере — хришћанске православне — и крштење племена под његовом влашћу означили су настанак  у његовој земљи  духовне вертикале која је све уједињавала — оријентације на вишње просторе, на непролазно вечно Царство Небеско. У простору храма, где «нhсть еллинъ, ни iудей, ни обрhзанiе и необрhзанiе, варваръ и скифъ, рабъ и свободь, но всяческая и во всhхъ Христосъ» (Кол. 3:11) баријере између разноплеменика, невидљиви, но чврсти својеврсни бедеми  родовско-племенских тврђава, почели су да се круне и нестају. Управо  «на вечност орјентисана» култура  у оквирима власти једне кнежевске крви стапала је, као у котлу, мноштво родова  и племена у руски народ.

Овде се још не може говорити о исихазму — исихастичка литература тада још није била постала масовна, — али се може говорити о масовној победи над страстима родовско-племенских сујета и гордости, које су делиле људе са различитим прецима. Веровати у Христа-Бога и признавати власт  рода руских кнезова било је довољно, да се постане «Рус». И, приметимо,та два етногенетичка критеријума остала су у важности код нас све до ХХ-ог века.

Следећи пут је код нас до етногенезе дошло већ при најактивнијем утицају исихазма на нашу културу током XIV-ог и XV-ог века. Огромна количина нових превода исихастичке литературе са грчког, који су начињени у балканским земљама и на Атону, попунила је тада, у периоду од средине XIV-ог до средине XV-ог  века, фонд руске литературе,[8] тако да се он тада  увећао приближно двапут.У то време десила се у историји Руси-Русије ретка појава — стилска обнова свих уметности које улазе у црквени Слово-центрични ансамбл.Управо тада овде су се појавили такви блистави,  снажни и смели људи, као  Сергије Радоњешки, Кирил Белозерски, Дионисије Глушицки, Дионисије Суздаљски, Стефан Пермски и многи други, који заједно чине један од највеличанственијих врхова руске светости и културе.

У XVI-ом веку стрелица смера друштвене свести заокренула се у нас, колико се то може судити по тада оствареној вези руске великокнежевске крви са римском императорском и утицају тога на литературу (појава Степене књиге, Лицевског летописног зборника, који је повезивао руску историју са претходном светском) — заокренула се на страну Прошлости, да би се у следећем, XVII-ом, заокренула на супротну страну — ка  Будућности, што се пројавило испрва,  у време Алексеја Михајловича, у Расколу руске цркве, а у време његовог сина, Петра Првог, у преображају православног царства у империју која није била ограничена једном вероисповешћу. Петербушки период наше историје био је временом незаустављивог нарастања  вере у Будућност, која је на крају крајева довела до дужег од полувековног тријумфа у нашој земљи бољшевика-комуниста.

Први етнораспад догодио се у нас у XIII веку  после поделе земље између два паганска народа, татара и литванаца, други,  у  XVII-ом в., — услед Раскола, када се огромна количина традиционално верујућих духовно  чврстих православних хришћана покренула на све стране света ван из своје земље. Трећи најчудовишнији етнораспад у Русији био је изазван бољшевичким превратом 1917 г., грађанским ратом и терором, — успостављањем «светле  будућности» у својству државног култа.

Опет је огромна количина традиционално орјентисаних нормалних руских људи била принуђена да напусти своју отаџбину. Болшевици су се трудили да од разних  народа који су се нашли под њиховом влашћу створе један нови — «совјетски». У пасошима у рубрици «националност» тада је уписивано «sovetique». Све што је било истински национално проглашавано је «остатком мрачне прошлости». Али  «остатком мрачне прошлости», као што знамо, сад су постали и сами бољшевици. И народи су се окренули сваки својој историји, својој прошлости. Интересантно је, да су се сад, први пут за сву нашу многовековну историју, Руси почели да опредељују не по вери и верности, него на дохришћански начин — по крви.

На природан начин почео је сад  да расте интерес за прошлост, за историју. Али  – само у делу, - може бити, најбољем делу -  наших народа. Јер стрелица смера друштвене свести, наше «надсвести», од Будућности је склизнула даље наниже као казаљка на  часовнику (има се у виду крст времена, који образују хоризонтала Прошлост-Будућност и вертикала Вечност-Тренутак), крећући се ка Трену- Моменту, области где господаре страсти, и где је врхунски господар новац.  Јер, то он чини доступним сва и свакаква уживања и  насладе. Резултат тога  преокрета сад  видимо  у нечувеној пљачки земље у крађама у свим замисливим и незамисливим облицима и размерама. Јован Кантакузин је у XIV веку као да говори о нашим  профитерима писао: «...ако неко, обманом, може да добије од другога нешто што стоји много новаца, давши мало заузврат, он не сматра, да је то добио као грабљивац, обманом, малтене крађом, него се радује, као да је учинио какво добро дело, и као резултат постепено постаје непријатељ других људи».[9]  У нас је то – последица масовног овладавања људима страсти среброљубља -  и данас се догађа , изгледа, у најширим размерама. «...по свој прилици, неће бити погрешно,  - пише такође Кантакузин,- назвати робовима греха те, који не користе разум за управљање страстима и не усавршавају себе свесно по лику Божијем, но се непромишљено покоравају насладама и другим  страстима и падају, као да имају неку неодољиву потребу да стално буду робови наслада. Јер коме дајете себе за слуге у послушање,  рекао је један божанствени муж  (в. Рим. 6, 16), слуге сте онога кога слушате».[10] И Григорије Палама такође као да пише о нашим савременицима: « Ко ... обожење с надом не очекује, тај не може презрети плотске насладе, новац, имање и људску славу...».[11]  «Код  робова  трбуха,  по Павлу,  њихов чулни бог је — чрево (Флп. 3, 19),  а курвари и нечисти и тврдице уводе ново идолопоклонство (Еф. 5,5)...»[12]

Резултат охрабреног глобализацијом среброљубља у нас -  је и то, што  предузимљиви млад народ, стичући овде образовање, омах затим запуца из своје земље тамо, где се може добити више пара. Како је много више од милион таквих младих људи напустило Русију, може се говорити о новом етнораспаду који је у нас у току. Да буду Руси  – за разлику од старовераца у иностранству -  ови људи брзо престају. А у оних који овде остају стопа смртности, као што је познато, надмашује стопу рађања.

Исихасти су у XIV веку користили термин «енергија»,  преузевши га  од Дионисија Аеропагита,  -  говорећи о «божанској  енергији», која се јавила пред очима Петра, Јакова и Јована на Таворској гори у време Преображења Христова и која озари понекад подвижнике који победе  страсти .  «Ту радост, — пише Григорије Палама, — знају само они који су је искусили, али је друго видљиво и посматрачима са стране: блага нарав, сладосне сузе, љубазна заинтересованост за сабеседнике...»[13] Ако би се ти људи, «љубазно заинтересовани за сабеседнике», умножили и поново постали духовне вође народа, народна енергија и његова «пасионарност», преобразила би се од погибељног робовања страстима у прекрасно стваралаштво у свим његовим облицима, као у XIV- XV веку.

Што се пак тиче «политичког» исихазма, његова је суштина у томе, да Црква не сме да буде подвлашћена никаквим  политичким силама са њиховим приземним рачуницама и средствима притиска. На томе су чврсто стајали противници кнежевских рачуница о подели Цркве по политичком принципу, такви какви су били Сергије Радоњежски, Фјодор Симоновски и Дионисије Суздаљски у  ХIV-ом веку, староверци у  XVII-ом веку, који су се супротстављали грубим диктаторским методама црквене реформе, коју је спроводила московска власт, то исто гледиште изражено је сада, Богу хвала!, у «Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве».

Тако да «исихазм» у свим својим појавним облицима, као што видимо, остаје за нас веома користан и актуелан.

Превод са руског

Милена Д. Давидовић и Драгомир М. Давидовић

 


[1] См.: Прохоров Г. М. Повесть о Митяе. Русь и Византия в эпоху Куликовской битвы. Л., «Наука», 1098. С. 6–23.

[2] См.: Преподобные Нил Сорский и Иннокентий Комельский. Сочнинения. СПб., 2005. С.  134–160. О «восточно-аскетической схеме восьми главных пороков» и делении этих страстей на «душевные» и «телесные» см.: Аскетизм по православно-христианскому учению. Этико-богословское исследование Сергея Зарина. М., 1996 (воспроизведение издания СПб., 1907),. С. 235-248.

[3] Преподобные Нил Сорский и Иннокентий Комельский. Сочинения. СПб., 2005. С. 103-105.

[4] См.: Там же. С. 105-109.

[5]Св. Григорий Палама. Триады в защиту священно-безмолвствующих. М., 1995. С. 42.

[6] Там же. С. 64-65.

[7] Там же. С. 62.

[8] См.: Прохоров Г. М. Некогда не народ, а ныне народ Божий... Древняя Русь как историко-культурный феномен. СПб., 2010. С. 205–214.

[9] Иоанн Кантакузин. Беседа с папским легатом, Против иудеев и другие сочинения. СПб., 208. С. 41.

[10] Там же. С. 54.

[11] Григорий Палама. Триады. С. 114.

[12] Там же. С. 194.

[13] Там же С. 95.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер