Iako je mnogo toga (ili većinu) ovde dobro opisao i argumentovao, prof. Koprivica je u bar jednoj stvari (recimo) netačno sagledao da se većinom oni koje često nazivamo "drugosrbijanci" i njima slični služe terminom "ćaci" da diskvalifikuju bilo koga, dok zapravo ogromna većina studenata, đaka i pobunjenih odraslih građana tako naziva samo ljude bez svesti i savesti, saučesnike režima u zlodelima protiv čitavog naroda.
Dobro bi mu, verujem, poslužilo, da poput Štimca ili Šarovića ode među ljude na razne krajeve Srbije, da napravi bolji uzorak pričajući sa ljudima.

Otpuživati da je diksurs "antićacizma" kulturno autogenocidan, dok režim i njegov ministar kulture sprovode bukvalni autogenocid čitave srpske kulture u već poodmakloj fazi(kao nezabeležen slučaj o kojem će, na našu zajedničku sramotu, tek razmatrati naredne generacije) je u ovom slučaju nepotrebno skretanje pažnje, vrsta puritanizma koji zaista ništa ne rešava, pa ovakve ekspertize čini, blago rečeno, apsurdnim.

Čestitam autoru na tome što je napisao tekst sa verovatno najvećom prosečnom dužinom reči na srpskom jeziku! Inače, tekst je predugačak za opis samo jedne manifestacije brutalne propagande kojoj je uvek cilj da natera na instinktivno delanje, a ne na razmišljanje.

Sve ono što krasi današnju ćacad (bahatost i neobrazovanost, rigidnost, nesnalaženje u savremenom svetu i posledična zagledanost u prošlost, sklonost ka kriminalu, sklonost ka zloupotrebi službenog položaja, sklonost ka nasilju) krasilo je ćacije Nikole Pašića isto koliko i ćacije Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i ovog sada. Ćaciluk je, moj profesore, na žalost konstanta srpskog društva, koja prolazi kroz različite alotropske modifikacije, ali zadržava svoju suštinu a to su autoritarnost i društveno ustrojstvo bazirano na sili. Sve ovo što danas gledamo i nad čim se zgražavamo ima svoje pandane u prošlosti i po kvalitetu i po kvantitetu, nije to palo s neba, nije to izmislio misteriozni "neko" koji želi zlo sebi i svojim sugrađanima, to je bilo tu i ostaće tu sve dok ljudi poput Vas ne shvate da samokritika nije loša stvar, već da je, da bi se stvari okrenule na bolje, potrebno suočiti se sa sopstvenim demonima i nazvati stvari pravim imenom.

Uzurpator bi bio presrećan da ga svi ovako napadaju kao što to u tekstu radi Koprivica. Smeta mu termin "ćaci" ali zato nema problem da krajnje bezobrazno koristi drugi termin "blokaderi" koji je smišljen u režimskoj kuhinji da bi sakrio činjenicu da je u pitanju opštenarodna pobuna protiv suludog režima ali i sistema koji je okupator uspostavio. Kada kažemo blokaderi to bi valjda trebalo da znači da su u Srbiji svi prezadovoljni stanjem u društvu i da samo grupica zaluđenika remeti "normalan" život većine. Nije problem dakle što je tiranin uništio sve obrise države što je suspendovao i Ustav i zakone već treba da se bavimo plenumima i blokadama jer van fakulteta teče med i mleko i svuda se strogo poštuju pravni propisi. I na kraju imamo smešnu optužbu da bi Vučić (koji namerno uništava sve u ovoj zemlji od sporta do ekonomije) imao obzira prema prosveti da nije bilo blokada. Da nisu blokaderi krivi i za Briselski i Ohridski "sporazum" o kom pisac teksta dugo ćuti.

Ko god ima snage da pročita ovaj nepotrebno predugačak tekst, mora da se zapita: "Za koga gospodin Koprivica navija"? Termin "Ćaci" je najkraća, genijalno sročena, definicija moralne bijede u koju smo zapali. Koprivica se boji da se Ćaci ne dehumanizuju. Ne boj se Koprivice, slobodno! Njima obraz ne smeta. A ti svoj čuvaj. Ovim tekstom si ga malo ogaravio.

Kakvo drvo takav klin,
Kakav otac takav sin.
Pravda za male Danila V. i Igora V.
#omaž izdavaocu teksta#

Ko je ćaci, pita se uvaženi profesor. I drvi tu hiljade reči, te o drugosrbijancima te o autošovinizmu, koji fakat jesu negativne pojave.
Hajde da ja probam da odgovorim:
ĆACI je ŽRTVA režima AV-a, ali i mnogih prethodnih režima, od Turaka pa na ovamo. Ćaci je najviše zakinut, oštećen, obespravljen, ali nažalost i zaluđen. I mesto da se bori za svoja prava, ćaci se odriče svoje slobode, pravne države, institucija, budućnosti, čak i minimalnog dostojanstva za pljeskavicu, kišobran, dnevnicu…
Tako je ljuta sirotinja razmišljala uvek i svuda. Hleba i igara im se servira, ili pljeskavica i rijalitija, i oni kliču Cezaru, Napoleonu ili AV-u.
Kako se iskorenjuje ćaci? Ne autogenocidom, nego obrazovanjem, moralnošću društvenih predvodnika, duhovnošću.
Ili ako to ne uspe, onda narod nestane, a biološka masa se utopi u neke druge uspešnije narode.