Браво за текст.

Имам неко искуство у постављању сзратешког плана за одбрану Срба у БиХ 1992. године.

Војска Републике Сроске није била успостављена, а ЈНА се ем повукла, ем ниеј била употребљива за заштиту Срба.

И ево од чега сам ја шошао. Власт се узима на два начина. Прво освајањем командног места и/ или значајних полуга власт. Знао сам да ће муслимани да потрче на зграду председништва, ТВ, трезор. И змао сам да их у томе не треба спречаввати. Успех њихове стратегије ће бити ограничен из простог разлога што је усолов за ту стратегију освајања власт једнонационална средиуна. Сарајево то није било. И знао сам да ће они због тога самоп делимично преузети власт.

А ми, А Срби. У вишенационналним срединама власт се преузима успостављањем контроле на саобраћајним чворовима, планинским превојима, токовим и прелазима великих река.

Српски план је био остварив јер је захтевао групу од до две хиљаде било каквих војника са било каквим наоружањем.

Данас није било могуће да се освоји власт ударом на командно место. Разлог није било специјално обучене јединице командоса која би то урадила у условима једнонационалне средине. То је имао Апис 1903. Симовић у марту 1941. 5. октобра, су специјалне снаге прешле на страну пучиста. НПР. Легија.

Тај метод данас није прошао. Државни апарат је остао уз Вучића.

Варијанта Срба из босне, б,окаде и контрола територије је непримењива. САредина је једнонационална и не може једна нација да контроиличе свој део територије. Неема "своје " територије.

Али остаје могфућност да друга страна сваки покушај контроле теритаорије претвори у своју контру.

Дакле Вучић је знао шта говори кад је рекао " победио сам државни удар". Додуше, није га он победио него је удар лоше стратешки осмишљен.

Према томе пат положај, не можее да се изведе успешан државниу удар, а не може ни државни апарат да успостави легитимитет који се негде успут загубио.
Легалитет није довољан.

Решење су избори. Кад тад.