Išli smo kod istog izabranog lekara. Dr. Vesna. I dođeš u Dom zdravlja, a Joška sedi u čekaonici i čeka svoj red da ga prozove doktorka. Ne moraš se slagati sa njim, ne moraš ga ni voleti, ali ako to nešto ne znači, ako to nije za poštovanje šta je.

To je stvar vaspitanja. Njegov deda je bio najmoćniji čovek u državi, ali on je vaspitavan da čeka svoj red kao i svaki drugi čovek na svetu.

Nedostajaće nama sve više i više da nas neko, ko pretenduje da bude javna ličnost, uvažava kao sebi ravne. Kad danas vidim i ove šro su izabrani, i ove što su popili svupamet ovoga sveta, kad vidim kako sam ja i za jedne i za druge prah na podu, niko i ništa, nedostojan komentara i uopšte osvrtanja, mnogo mi nedostaje neko, a JOška je bio takav koji će sebe da smatra jednim od nas.

Vidite ovi i blokaderi i ovi izabrani oni nisu jedan od nas, oni su iznad, a Joška je bio baš jedan od nas. Jedan od običnih prosečnih građana Beograda, sa svim svojim vrlinama i manama. Jedan od nas običnih.

Ja sam iz BiH i tamo su se Srbi dobro prošvercovali tako da ih nisu streali, kad nisu Hrvate i muslimane nisu ni Srbe. Osim nekih na primer rukovodilaca Crne legije koji je obešen na Marin dvoru u Sarajevu. Ja sam sa njegovim unukom išao u razred i na fakultet, i mogu vam reći da je taj unuk generala Crne legije bio u odnosu na mene jako privilegovan. A tek moje informbirovsko poreklo. Tek tu su bili šproblemi. Četnici, nedićevci, naravno ustaše i džihad se uključe u partiju i sve im je oprošteno. Informbirovcima nije nikad, i ne samo njima, nego i nama njihovim potomcima do današnjeg dana.

Ali nije o tome reč.

Znate o čemu je reč. Danas u Srbiji sin ili žena vlasnika pekare ili benzinske pumpe viče Znaš li ti ko sam ja?" i ne čeka nigde nikakav red. Ali Joška Broz je čekao svoj red u Domu zdravlja. Isto kao i ja.

Dakle Joška Broz je stvarno jedan od nas koji smo strpljivo i mirno čekali svoj red i u banci i u Domu zdravlja i bilo gde.

A njegov deda ili "dida" je bio strani igrač.