1945. су на власт у СФРЈ дошли људи којима је опљачкати и убити било као попити чашу воде.
Ипак су за мање од 10 година схватили да се на такав начин не може живети, стварати, ... и почели да уважавају стручна мишљења (чак и од политичких непријатеља), омогућавају и негују/подносе струковна удружења, школују технократију, ...

Ми живимо у обрнутом времену.
Људи на власти, са академским звањима, негирају струке, насрћу на струковна удружења, ...

Такво нешто је могуће само под колонијалном управом!

Тога није било под комунистима. Колико год да је био опак Тито је тежио ка независности земље и прилично успевао у томе.
Никада није толико изграђено у Београду као у време Тита и Бранка Пешића. Они су своје жеље саопштавали архитектама и инж. грађевине и даље се бавили само организационим пословима.

На жалост, над нама су сада колонијални намесници неспособни да схвате значење песме "Београдски мали пијац оплавила Сава ...!.

Мислим да нас чека суров расплет, као и другде.