„Madridska deklaracija“ − još jedan propali pokušaj?

Tek što je prošlo nekoliko meseci od Bilt-Stajnbergove inicijative za BiH koja nije rezultovala potpisivanjem poluspremljenog papira čijom primenom bi bile „ubrzane evroatlantske integracije BiH“, pred političkim vođama u BiH našao se novi predlog. Reč je o papiru koji je kolokvijalno nazvan „Madridskom deklaracijom“, o čijem sadržaju će političke vođe Srba, Hrvata i Bošnjaka najpre razgovarati sa španskim šefom diplomatije Migelom Anhelom Moratinosom i američkim državnim sekretarom DŽejmsom Stajnbergom u prvoj polovini aprila. A zatim će, kako se poluzvanično predviđa, tekst biti ponuđen na potpisivanje srpskim, hrvatskim i bošnjačkim političarima od 19-20 aprila u Madridu. Otuda se taj papir i naziva „Madridskom deklaracijom“, a ponegde i „španskom inicijativom“, mada, recimo, Stajnberg nagoveštava da je i on sam imao nekog uticaja u pokretanju ove nove inicijative.[1]

Šta piše u nacrtu „Madridske deklaracije“?

Nacrt „Madridske deklaracije“ predstavlja, zapravo, neku vrstu političkog dokumenta kojim bi se Srbi, Hrvati i Bošnjaci obavezali da počnu da rade na promenama Ustava BiH odmah nakon završetka oktobarskih izbora. U pet tačaka političke vođe u BiH bi se, kako je zamislio sastavljač nacrta, obavezali da streme ka reformama u skladu sa uslovima za proces pristupanja u članstvo u EU i NATO”.

Pored, recimo, usklađivanja Ustava BiH sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Sejdić, Finci” - što podrazumeva „neophodne ustavne promene u vezi sa Predsedništvom BiH i Domom naroda Parlamentarne skupštine BiH” - potpisnici bi se obavezali i na povećanje broja poslanika i delegata u Parlamentarnoj skupštini BiH, kao i da „unesu u Ustav nadležnosti koje su prenesene sa entiteta na državu u oblasti odbrane, obaveštajnih poslova, indirektnog oporezivanja i sudstva”.[2] „Pored ustavnih reformi, mi shvatamo da će proces pristupanja EU uključivati usvajanje velikog broja zakona koji će zahtevati brzu parlamentarnu proceduru. Stoga se obavezujemo da osiguramo da će se predstavnici izabrani iz entiteta u Parlamentarnoj skupštini BiH konstruktivno angažovati u tom procesu, te omogućiti usvajanje EU i NATO zakona. Takođe se obavezujemo da podržimo i osiguramo funkcionisanje svih državnih institucija i agencija koje su već uspostavljene, ili koje će biti uspostavljene u budućnosti, što je obaveza u procesu integracija u EU i NATO članstvu” - neki su od ključnih stavova u predloženom tekstu .[3]

Sve ovo, međutim, nije ništa novo: o većini ovih briselsko-vašingtonskih zahteva pregovara se poslednje četiri godine, ali, uglavnom, neuspešno. A ni sada nema većih izgleda na uspeh. Elem, nakon što je propao tzv. „butmirski paket” koji su osmislili Karl Bilt i DŽejms Stajnberg, uslovi za „evroatlantske integracije” u nacrtu „Madridske deklaracije” postavljeni su dosta uopšteno, valjda da bi se nekako izmamio potpis od ključnih političkih vođa, a to su Milorad Dodik i možda još Mladen Ivanić u RS, Sulejman Tihić i Haris Silajdžić među Bošnjacima, te Dragan Čović i Božo Ljubić među Hrvatima. Jer, u Butmiru se pokazalo da su razlike prevelike, da bi se ovi srpski, bošnjački i hrvatski političari mogli dogovoriti o konkretnim rešenjima u jednom “paketu”.

(Ne)mogući politički dogovor

Iako je jasno da će pomenuti političari i nakon izbora biti glavni pregovarači, ili će, u najmanju ruku, ostati političari bez kojih se dogovor u BiH neće moći postići, ostaje nejasno zašto se od njih uoči izbora traži da se obavežu da će nešto učiniti nakon izbora. Takav zahtev teško da će bilo kojeg od pomenutih političara favorizovati u njegovom biračkom telu: stavljanjem svog potpisa na onakvu „Madridsku deklaraciju” ti političari će pre biti prokazani od strane svojih političkih protivnika kao potencijalne štetočine po vitalni interes naroda kome pripadaju, negoli što će sami moći da se prikažu kao narodni zaštitnici. Pored toga, stavljanjem zahteva za ozbiljne ustavne promene pred vodeće političare među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima u već započetoj izbornoj kampanji, Brisel i Vašington stvaraju širi manevar da ti isti političari pre nastave da se žestoko međusobno optužuju, negoli da eventualno postignu neki manji dogovor.

U prilog tome govori i činjenica da poslednjih meseci Srbi i Bošnjaci nisu uspeli da se dogovore ni o promeni Ustava BiH u vezi izbora članova Predsedništva BiH prema presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Sejdić, Finci”, a, kako vreme odmiče, sva je prilika da do raspisivanja izbora, dogovora neće biti ni o toj “sitnici”.[4] Sudeći već prema tome, iluzorno je očekivati da bi političke vođe Srba, Hrvata i Bošnjaka mogli da stave svoje potpise na „Madridsku deklaraciju” koja traži pristanak na mnogo značajnije promene od malopre pomenute.

Uostalom, izgleda da su, recimo, Dodikov SNSD i Tihićeva SDA već odbile ponuđeni tekst, a i Silajdžićeva Stranka za BiH je na putu da to učini. „Ne prihvatamo sadržaj Deklaracije koji je po obimu i suštini reformi daleko ispod rešenja `aprilskog` i `butmirskog paketa’ “, saopštava Predsedništvo SDA .[5] Za SNSD sadržaj nacrta „Madridske deklaracije” je neprihvatljiv, jer „sledi stare, propale predloge iz ‘aprilskog’ i ‘butmirskog paketa’ i traži korenite promene Ustava”. „Neprihvatljive su odredbe ove deklaracije koje govore o tome da sve ono što je pritiscima ili nametanjima u BiH usvojeno treba da bude ugrađeno u Ustav”, poručuje srpski član Predsedništva BiH i drugi čovek SNSD-a Nebojša Radmanović.[6] I, napokon, za Stranku za BiH neprihvatljivo je, izgleda, sve što je ispod redukovanja entitetskog glasanja, ukoliko se već taj ustavni mehanizam ne može odmah ukinuti .[7] U nacrtu „Madridske deklaracije” se eksplicitno takva mogućnost ne pominje, ali se nagoveštava mogućnost neke vrsta suspenzije „entitetskog glasanja” kada se govori o usvajanju zakona u „brzoj parlamentarnoj proceduri”. O takvoj mogućnosti, pak, Srbi do sada nisu želeli ni da razgovaraju.

 U Briselu, a evo sada i u Madridu, još nisu pronašli tu vrstu šargarepe kojom bi namamili vodeće srpske političare da odustanu od ključnih elemenata zaštite “dejtonskog” statusa RS zarad prilično maglovito postavljenih “evroatlantskih integracija”, a štap u vidu Kancelarije visokog predstavnika više ne može da funkcioniše, jer nije moguće obezbediti međunarodni konsenzus za njegovu upotrebu.

To je, verovatno, ključni razlog zašto zvanični Madrid nagoveštava da u okvir svoje „španske inicijative” planira da uključi, pored SAD, i Rusiju i Tursku, a verovatno i Srbiju i Hrvatsku. „Veliko finale” planirano je za jun mesec, kada bi u Sarajevu trebalo da se okupe šefovi svih zemalja regiona. No, ukoliko prethodno propadne „Madridska deklaracija”, sva je prilika da se ni “Sarajevska konferencija” neće pretvoriti u nešto više od deklarativne podrške suseda i predstavnika EU i SAD „evroatlantskoj budućnosti” BiH.

Rusko-srpski uticaj

Rusija će se, dakle, aktivno uključiti u predstojeće događaje, a u kojoj meri će to učiniti možda će nešto jasnije biti nakon najavljene posete zamenika ruskog šefa diplomatije Vladimira Titova BiH. Ruski ambasador u Sarajevu Aleksandar Bocan Harčenko kaže da „ima naznaka da Španija želi da i Rusija bude uključena u održavanje međunarodne konferencije u Španiji o BiH”. No, komentarišući nacrt „Madridske deklaracije”, Harčenko je poručio da „Rusija ne podržava deklaraciju koja podrazumeva širenje NATO”. „Ako smo uključeni, želimo da bude u potpunosti prihvaćen naš prioritet koji se odnosi na tranziciju OHR-a, a kada je reč o promeni Ustava BiH, mislimo da je to vrlo osetljivo pitanje koje nećemo prihvatiti ako dođe do nekih pritisaka”, izjavio je Harčenko .[8]

Da Rusija, praktično, za sada ostaje najpouzdaniji saveznik srpskih političara u RS, svedoče i stavovi ruskog ambasadora pri EU Vladimira Čižova. Tako se, komentarišući izjavu američkog diplomate Aleksandra Versboua koju je dao za vreme poslednje briselske panel debate o zapadnom Balkanu - na kojoj su učestovali i predsednici Srbije Boris Tadić i Hrvatske Ivo Josipović - da bi “nefunkcionalnost BiH mogla dovesti do dezintegracije zemlje”, Čižov samo nasmejao. ”Nisam gledao panel debatu sa Tadićem i Josipovićem. To je rekao Versbou? Zar se Pentagon toga boji? Čemu strah? Ne tvrdim da je Ustav BiH savršen. Ali, Ustav BiH rezultat je događaja koji su proizlazili jedan iz drugoga. Mi i dalje mislimo da je krajnje vreme za tranformaciju Kancelarije visokog predstavnika”, poručio je Čižov .[9]

Tadić i Josipović su na pomenutom panelu uglavnom pominjali opšta mesta kada je reč o BiH, govoreći o “privrženosti teritorijalnom integritetu BiH”, te o “potrebi unutrašnjeg dogovora u BiH”. Ne treba, međutim, sumnjati da će iz Brisela, a verovatno i iz Madrida, očekivati da i Tadić i Josipović nekako “podstaknu” svoje sunarodnike u BiH na nešto brži kompromis. No, ako Josipoviću to možda i neće biti previše teško, imajući u vidu da bosanskohercegovački Hrvati nemaju šta da izgube u pregovorima o promenama Ustava BiH, Tadiću će to posebno biti teško nakon usvajanja Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici u Skupštini Srbije.

Imajući u vidu široku i prilično oštru osudu usvajanja pomenute deklaracije među Srbima u RS, Miloradu Dodiku će biti veoma teško da objasni mnogima u RS da bi eventualne Tadićeve sugestije u pravcu političkog dogovora sa Bošnjacima i Hrvatima mogle biti pre motivisane dobrim namerama prema RS, negoli željom zvaničnog Beograda da poentira na terenu BiH zarad ubrzanja vlastitog puta ka EU. Drugim rečima, uticaj Tadića na prilike u RS biće, za sada, bitno sužen, jer će i sam Dodik morati znatno da ublaži Tadićev uticaj ili ga, barem, nekako učini što manje vidljivim. Na to će - bez obzira na svoje želje i političke sklonosti - prosto biti prinuđen kako ne bi do izbora još i zbog toga oslabio sopstveni politički uticaj.

Da li će i u kojoj meri Deklaracija o Srebrenici, usvojena u Skupštini Srbije, imati bilo kakvog uticaja na razvoj političke situacije u RS i BiH - za sada je teško govoriti. Srpski političari, izgleda, veruju da će taj uticaj biti zanemarljiv, imajući u vidu da su, i nakon presude Međunarodnog suda pravde, propale namere Bošnjaka da izdvoje Srebrenicu iz administrativnog i teritorijalnog sastava RS, pošto Sarajevo za taj pokušaj ni tada nije imalo dovoljnu međunarodnu podršku. Srbi u RS sada su, zapravo, više razočarani u zvanični Beograd, negoli što su uplašeni da bi im se eventualno mogao ponoviti scenario „izopštavanja” iz Miloševiće-vog vremena.