Odluka Ustavnog suda razotkrila Vučićev režim

U ovom tekstu razmatram istu temu kao i g. Orlović odluku Ustavnog suda (još neobjavljenu) o tzv. Briselskom sporazumu. Uz svo uvažavanje g. Orlovića, iznosim sasvim različit stav o posledicama odluke Ustavnog suda.

Prvo ću navesti zašto mislim da je Briselski sporazum pravni akt i sledstveno tome zašto je odluka Ustavnog suda pogrešna, a zatim ću pokazati da je Ustav nemoguće pravno pobediti, čak i kada se sud povinuje zahtevima vlasti.

Najviši državni predstavnici su, po međunarodnom pravu, potpisivanjem Briselskog sporazuma ustanovili dve međunarodne obaveze Srbije:

1. da Briselski sporazum postane deo unutrašnjeg pravnog poretka Srbije i

2. da to buduće unutrašnje uređenje  bude u skladu sa odredbama koje Briselski sporazum sadrži.

Nesporno je da Briselski sporazum nije, posmatrano iz ugla unutrašnjeg važenja prava, pravni akt, ali jeste međunarodni ugovor koji nije u Srbiji dobio ozakonjenje.

Zbog toga je Ustavni sud bio dužan da sankcioniše postupanje organa Srbije koji su ustanovili međunarodnu obavezu državi Srbiji, zbog toga što su prekršili Ustav postupajući na taj način.

Oni su ovlašćeni da kreiraju politiku, pa i spoljnu politiku Srbije, ali uvek i samo u granicama Ustava. Ustavni sud i postoji da bi sankcionisao postupanja svih državnih organa koji prekoračuju svoja ustavna ovlašćenja, pa je odbacivanjem inicijative za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma Ustavni su nesumnjivo izneverio temeljni razlog svog postojanja.

O drugim razlozima zbog kojih je Ustavni sud bio dužan da donese meritornu odluku sada neću govoriti, obzirom da u najvećoj meri delim stavove i podnosilaca inicijative i g. Orlovića.

Odlukom da Brisleski sporazum nije pravni akt, Ustavni sud je postupio tačno onako kako je to od njega vlast tražila, ali je sasvim nehotično takvom odlukom potpuno razotkrio suštinu onoga što nazivamo „Vučićev režim“ (iako bi tačnije bilo reći: neokolonijalan režim) u Srbiji. A ta suština se precizno može definisati u dve reči: bezvlašće i samovlašće.

Naime, ako je Briselski sporazum politički akt bez pravne snage unutar Srbije, onda nijedan državni organ ne sme da postupa u skladu sa Briselskim sporazumom, a sve što je sprovedeno do sada u njegovoj realizaciji ima se vratiti u pređašnje stanje. Potpuno suprotno onome čemu se Ustavni sud nadao.

Ovo zbog toga što političke partije rade po političkim stavovima, a državni organi te stavove sprovode samo i isključivo onda kada se isti pretoče u pravnu normu. Kako je skupu normi Briselskog sporazuma odlukom Ustavnog suda oduzet pravni karakter, onda državni organi ne smeju da ga sprovode.

To bukvalno znači sledeće: policajac na prelazu Jarinje nema pravo da kontroliše bilo koga od trenutka objavljivanja odluke Ustavnog suda. Ako bi to radio, on više ne bi postupao kao predstavnik izvršne vlasti, nego kao bandit (prestupnik) obučen u uniformu policije Srbije.

Do objavljivanja odluke, zaista nije na policiji da procenjuje da li može ili ne može da postupa po Briselskom sporazumu, ali nakon tog dana policija zna da to ne sme da radi. Svako dalje postupanje bi bilo krivično delo, a istovremeno bi svaki građanin bio ovlašćen da prema policajcu postupa isto kao i prema bilo kom banditu koji ga naoružan zaustavlja na putu.

I dalje, ne samo da se ni pod kakvim uslovima ne može sprovoditi famoznih 11 tačaka koje Nemačka zahteva u daljem sprovođenju Briselskog sporazuma, nego se moraju poništiti sve odluke i radnje koje su već po njemu sprovedene, a koje g. Orlović, kao dobro izbarane najvažnije primere, navodi u svom tekstu. Svako drugačije postupanje je takođe krivično delo. Bilo je ono to i do sada, ali će nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda, nekom budućem tužiocu, biti daleko lakše da dokaže umišljaj najviših državnih predstavnika, za krivično delo ugrožavanja teritorijalnog integriteta Srbije u pomaganju.

Ja se slažem sa g. Orlovićem da je namera Ustavnog suda bila da omogući neograničeno kršenje Ustava, ali je stvarna posledica sasvim suprotna - i proglašavanjem Briselskog sporazuma za samo politički akt, Ustav Republike Srbije ponovo postaje neprikosnoveni okvir, brana i smernica, za sve državne organe.

Nikakvim pravnim trikom nije moguće zaobići Ustav.

Naravno, uvek je moguće kršiti Ustav, ali ko će u toj igri na kraju biti skršen, to će se tek videti.