среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија међу уставима > Бахати дилетантизам - уставноправни аспекти Декларације Владе АП Војводине
Србија међу уставима

Бахати дилетантизам - уставноправни аспекти Декларације Владе АП Војводине

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Кутлешић   
субота, 13. април 2013.

Политички аспекти Декларације коју је недавно усвојила Влада АП Војводине, као предлог за Скупштину АПВ, о заштити уставних и законских права АПВ, очигледно имају озбиљне и значајне последице. Међутим, знатно мањи део, по обиму, ове Декларације – али зато ништа мање важан – јесте онај који претендује да буде стручна подлога за те ставове. Тај део декларације је, као и до сада у сличним приликама (Статут и Закон о АПВ), наиван и дилетантски, али баш због тога безобзиран и бахат према струци и знању, па ћемо их због тога посебно коментарисати.

При томе, оставићемо по страни и без коментара оне делове Декларације који указују на четири конкретна примера угрожености уставних и законских права АПВ, због тога што ти наводи, иако тачни, представљају појединачне случајеве неуставности и незаконитости за које постоје правна, а не оваква – политичка средства. У вези са тим је занимљиво да Влада АП Војводине тек на сопственом примеру примећује „неажурност Уставног суда Србије“, док јој та иста неажурност уопште није сметала у вези са Статутом и Законом о надлежности АПВ.

Прво, о тврдњи да је аутономија Војводине природно право и да је вољом грађана у саставу Србије (став 3.). Кад би писци Декларације више знали о појму природног права, знали би да кад оно постоји, оно је иманентно и постоји одувек и заувек, што је очигледна бесмислица у случају територијалне аутономије Војводине. Дакле, АП Војводина је творевина сада важећег Устава, као што је била и САП Војводина творевина устава од 1946. до 2006. године, а од 1918. до 1946. године није. Подсетимо само да су и све остале аутономије у свету (ретка појава, у двадесетак држава) увек биле креација устава, ређе међународних уговора. Тврдња у Декларацији о вољи грађана који су изабрали Србију, а која се помиње у истој реченици Декларације, јесте очигледна манипулација историјским чињеницама да би се појачао положај Војводине у односу на Србију. Да ли и овде треба подсећати да је та тзв. воља и избор исказан после de facto успостављене власти на тим територијама.

Друго, у Декларацији пише да важећи устав Србије утврђује да расподела надлежности између централне власти и Аутономне покрајине почива на принципима субсидијерности, хармонизације и солидарности. Устав Србије из 2006. године има много недостатака, али овакве стручне промашаје не садржи и у прилог тога се не може навести ниједна његова одредба. Кад би постојала субсидијерност између Србије и Војводине онда би оне биле једнакоправне, обе изворне, а држава би била једнака покрајини, међутим увек и свуда и одувек је другачије. Покрајина је творевина државе и израз државотворне воље, а обим и врста овлашћења покрајине првенствено се утврђују уставом и законом. Због тога се односи између, како то у Декларацији пише, централне власти и аутономије не могу заснивати на хармонизацији и солидарности, јер из јасне категоријалне разлике произлази и једино могући тип односа, заснован на овлашћењима утврђеним уставом и законом. Изгледа да је забуну или у горем случају покушај манипулације изазвала одредба члана 177. ст.1. Устава Србије који утврђује принцип сврсисходности у разграничењу надлежности, али ни сврсисходност предвиђена овим чланом устава није право покрајине, већ упутство и принцип која питања ће држава да преноси локалним самоуправама и Покрајини. На крају, захтев из Декларације да се „успостави поверење између органа АП и централне власти“ (став 9. ред 2), као и да се „јача међусобна сарадња“ (став 22. ред 2.), не заслужују стручни коментар, већ их као неозбиљне треба игнорисати.

Све у свему, као и до сада, у вези са аутономијом Војводине још један, стручно речено, неподобан покушај да се једна територијална јединица, која је изведена и креирана, стваралачким напором његових писаца претвори у изворну, равноправну и партнерску власт самој држави. Тој намери служиће и терминологија, јер су републички органи називани централни, што је иначе у струци уобичајено за федералне државе.

Дакле, кад год Србија или ко год у Србији, са потребним својствима, буде мењао или доносио нови устав увек ће моћи да одлучи да ли АП Војводина постоји и у ком облику и обиму. Једнако као што ће том приликом одлучити и која јој је застава, грб, химна, главни град итд. А одлуке о томе су се мењале и пре и недавно, а мењаће се и убудуће. Ако Србија не буде могла о томе да одлучи својим уставом, то ће значити да више није суверена на делу територије о коме не може да одлучује.

Аутор је стручњак за уставно право и професор на Универзитету Мегатренд

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер