Када се вулгарној моћи и оном "институционалном" (читај: дехуманизованом) припише ауторитет ултимативне и одлучујуће инстанце, на што се припрема Лекић, онда се све, најблаже речено, своди на популизам импотентне жеље. У коначном, Вилијам Блејк би пак рекао: „Ко жели, а не дјела, рађа кугу“!

Режим истовремено води и антисрпску и антицрквену политику која изазива огорчење код најмање 30% просрпски оријентисаног становништва. Покренут је судски поступак против митрополита Српске православне цркве Амфилохија, протерују се свештеници.

Зоран Жижић није био цикцак политичар. Као председник Савезне владе, одбацио је самопорицатељску политику државе и поднео оставку 24. јула 2001. године због изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу.

А свим гласачима коалиције ЕЦГ, као и апстинентима само кажем да немају права на жалбе током следеће четири године, они су овако одабрали и својим избором аминовали зеленашке таксе, скупу струју и гориво, нередовне плате и свуда присутну корупцију.

На удару је свака српска институција: од Српског националног савета до Српске православне цркве. Од Матице српске до најмањих српских странака. Од српског језика до химне „Боже правде“.

На жалост, има и оних назовимо јавних личности које данас изјављују „да се стиде што су Црногорци“ а све због вагана београдског, а ниједног момента не мисле да би се Црна Гора и његови преци њих стиђели. Њихова демо(Н)кратија узрокује опште узнемирење.

Срби ван Србије треба да престану да буду Срби, чиме је Србија толико ослабљена да jе српско национално питање обесмишљено. Зато је важно да постану Црногорци, да се том богу моле, тим језиком пишу и верују да су заиста друге нације и друкчијег порекла.

Аустроугарске окупационе власти су срушиле гробну задужбину а кости пренеле на Цетиње. Црногорски комунисти су 1971. срушили капелу коју је о свом трошку подигао краљ Александар I Карађорђевић.

Кад се отварао конзулат у Суботици, свечаности су присуствовали два предсједника, двије сусједне државе – Хрватске и Мађарске. Сам догађај је оквалификован као нови искорак унапређења добросусједне сарадње. Тамо унапређивање, а овамо уназађивање.

Конститутивност је, у ''Стратегији'', временски неусловљена и недефинисаног садржаја, практично стављена ad acta, и њено навођење као циља српске политике има само психолошко дејство на оне о којима се у ''Стратегији'' говори.