Zašto se Nemačka odriče atomske energije

(El Pais)

„Ostali ste sami”, tvrdi američki ekolog Stjuart Brant, misleći na planove Nemačke da napusti nuklearnu energiju. I dodaje: „Nemačka se ponaša neodgovorno. Iz ekonomskih razloga, nuklearne energije ne možemo da se odreknemo, kao što to ne možemo ni zbog pretnje od gasova koji stvaraju efekat staklene bašte.

Bilo bi, međutim, apsurdno pretpostaviti da se Nemačka, pošto je odlučila da napravi zaokret u svojoj energetskoj politici, oprašta od evropskog koncepta savremenosti i da ulazi u mračne i guste korene svoje intelektualne istorije. Nije pobedila nemačka iracionalnost, već vera u sposobnost shvatanja i kreativnost našeg doba, nasuprot opasnosti za koju je ono samo odgovorno.

To je, naravno, apsurd. Onaj ko posle Černobilja i Fukušime i dalje tvrdi da su nuklearke (francuske, britanske, američke, kineske itd) sigurne, ne ume empirijski da izvuče suprotne zaključke. Naime, samo je jedna stvar sigurna, a to je naredni nuklearni udes velikih razmera.

Zagovornici nuklearne energije zasnivaju svoj sud na mešanju i poistovećivanju vremena rane industrijalizacije sa atomskom erom. Racionalizacija rizika polazi od pretpostavke da se može dogoditi najgori zamisliv slučaj, te da shodno tome treba preduzeti veoma oprezne mere. Na primer, ako nam se zapali krov, dolaze vatrogasci, osiguranje nas obešteti, preduzimaju se mere za eventualnu medicinsku intervenciju. No ako pogledamo rizik od nuklearne energije, odbrana glasi ovako: čak i u najgorem od svih slučajeva, naš uranijum emituje radijaciju samo u toku nekoliko sati, a ne hiljadama godina, i nije neophodno evakuisati stanovništvo iz velikog grada u blizini havarisane nuklearke.

To je, naravno, apsurd. Onaj ko posle Černobilja i Fukušime i dalje tvrdi da su nuklearke (francuske, britanske, američke, kineske itd) sigurne, ne ume empirijski da izvuče suprotne zaključke. Naime, samo je jedna stvar sigurna, a to je naredni nuklearni udes velikih razmera.

Onaj ko tvrdi da u velikim tehničkim instalacijama rizik ne može da bude nultog stepen – što je tačno – i iz toga izvlači zaključak da su rizik od čiste upotrebe uglja, biomase, vodene energije, energije vetra i Sunca s jedne strane, i rizik od nuklearne energije s druge strane uporedivi iako se razlikuju – taj pokušava da sakrije činjenicu da sasvim tačno znamo šta se događa kada se istopi jezgro atomskog reaktora. Znamo koliko će trajati radioaktivna zračenja, šta ljudima i životnoj sredini pričinjavaju cezijum i jod, i koliko će generacija patiti ako se dogodi ono najgore. Takođe znamo da te razmere nisu ni uporedive s privremenim, prostorno i socijalno ograničenim posledicama upotrebe alternativnih i čistih izvora energije.

Nuklearna energija je hijerarhijska i antidemokratska. Sasvim suprotno može se reći za čiste energije, kao što su vetar ili sunce. Onome ko svoju energiju dobija iz nuklearne centrale prestaće snabdevanje ako ne plati račun. Ništa slično ne može da se dogodi ljudima koji su postavili solarne ćelije u svojim kućama. Solarna energija ljude čini nezavisnim

I šta da se kaže o osiguranju? Interesantno, u imperiji slobodnog tržišta, preciznije u SAD, nuklearna energija bila je prva industrijska grana „državnog socijalizma”, bar što se tiče troškova za počinjene greške. Dobit završava u privatnim džepovima, rizik se socijalizuje, dakle prenosi se na buduće generacije i poreske obveznike. Ali ako bi zakonodavstvo primoralo nuklearne firme da izdaju polise za rizik koji stvaraju, to bi značilo kraj ideje o jeftinom elektricitetu nuklearnog porekla. Koncept rizika iz XIX veka primenjen na nuklearnu energiju na početku XXI veka jeste zombi kategorija, kategorija koja nas čini slepim za stvarnost u kojoj živimo. Napuštanje nuklearne energije nije iracionalno, naprotiv. Posle Fukušime, iracionalno je podržavati nuklearnu energiju, budući da se podrška zasniva na zastarelom konceptu rizika koji, kako vidimo, postaje imun i na istorijska iskustva.

Nijedna druga industrijska nacija nije tako naglo počela da napušta nuklearnu energiju kao Nemačka. Da li je na delu napad panike? Ne. Nije to „nemački strah”. To je ekonomija, glupane! Nuklearna energija postajaće sve veće breme kako vreme odmiče, a alternativne energije sve jeftinije. Nemce pokreće strah iz lukavstva. Njuškaju ekonomske prilike na budućem svetskom tržištu. Na nemačkom jeziku, energetski preokret je sinonim za zapošljavanje. Cinik bi rekao: pustimo da drugi nastave u svom ponosnom odsustvu straha, jer će to završiti u ekonomskom zastoju i pogrešnim investicijama. Pobornici nuklearne energije zatvaraju sebi put ka budućem tržištu jer ne ulažu u alternativne proizvode koji štede energiju i u čiste energetske izvore, kao što ne ulažu ni u univerzitete, profesionalne karijere i u institute za „zelena” istraživanja.

Na početku XXI veka, situacija je uporediva s drugim istorijskim raskidima na polju snabdevanja energijom. Zamislimo da su se pre 250 godina, na početku prve industrijske revolucije, ljudi oglušili o savet da ulažu u ugalj i čelik, u parne mašine, mehaničke razboje i u železnicu. Ili da je, pre 50 godina, ilustrujući „američki strah”, neko osporavao naglo ulaganje Amerikanaca u mikroprocesore, kompjutere, internet i nova tržišta koja su uvela te tehnologije. Danas smo pred sličnim istorijskim trenutkom. Onaj ko pokrene eksploataciju solarne energije, makar postrojenja bila smeštena u pustinjskim nedođijama, moći će da podmiri energetsku tražnju čitave civilizacije. Niko ne može da prisvoji Sunčevu svetlost, da je privatizuje ili nacionalizuje. Svako može da je eksploatiše i da se sam koristi tim izvorom energije. Neke od najsiromašnijih zemalja na Zemlji „bogate su suncem”.

Nuklearna energija je hijerarhijska i antidemokratska. Sasvim suprotno može se reći za čiste energije, kao što su vetar ili sunce. Onome ko svoju energiju dobija iz nuklearne centrale prestaće snabdevanje ako ne plati račun. Ništa slično ne može da se dogodi ljudima koji su postavili solarne ćelije u svojim kućama. Solarna energija ljude čini nezavisnima. Jasno je da ta sloboda Sunčeve energije dovodi u pitanje energetski monopol nuklearki. Zašto su Amerikanci, Britanci i Francuzi, koji toliko cene slobodu, slepi za te emancipatorske pokušaje unutar energetskog preokreta? Strategije delovanja koje stvara katastrofični potencijal nuklearne energije naspram realističnih alternativa ruše poredak stvoren u neoliberalnom savezu kapitala i države. Pred pretnjom nuklearne katastrofe, moć dobijaju države i pokreti nastali iz civilnog društva. Istovremeno, nuklearna industrija gubi moć, jer posledice odluka da se u nju ulaže dovode u opasnost naše živote. Nasuprot tome, nudi se istorijska mogućnost novoj koaliciji pokreta civilnog društva i države, onako kako se to sada zbiva u Nemačkoj

Strategije delovanja koje stvara katastrofični potencijal nuklearne energije naspram realističnih alternativa ruše poredak stvoren u neoliberalnom savezu kapitala i države. Pred pretnjom nuklearne katastrofe, moć dobijaju države i pokreti nastali iz civilnog društva. Istovremeno, nuklearna industrija gubi moć, jer posledice odluka da se u nju ulaže dovode u opasnost naše živote. Nasuprot tome, nudi se istorijska mogućnost novoj koaliciji pokreta civilnog društva i države, onako kako se to sada zbiva u Nemačkoj

Na sve strane najavljuje se i žali istorijski kraj politike. Na paradoksalan način, kulturna percepcija opasnosti može da deluje upravo suprotno: kraj kraja politike je dobrodošao. Onaj ko hoće da shvati šta govorim, može da pogleda ideje koje je DŽon Devej izneo još 1927. u knjizi The public and its problem. Prema njemu, javno mišljenje sposobno da prevaziđe granice i podstaknuto snagom da stvori društvo ne nastaje iz političkih odluka, već iz posledica odluka koje su egzistencijalno problematizovane u kulturnoj percepciji građana. Na taj način, rizik koji je javno mnjenje shvatilo kao takav nameće komunikaciju između onih koji pre toga možda nisu imali ništa zajedničko i čini da na njih padaju obaveze i troškovi naspram onoga od čega se brane, često sa zakonom na svojoj strani. Drugim rečima, upravo ono ponašanje za koje mnogi veruju da ga treba kritikovati kao preteranu, histeričnu reakciju na rizik od nuklearne energije jeste korak od životnog značaja koji omogućava da energetski preokret istovremeno bude i demokratski preokret.

Strategije delovanja koje stvara katastrofični potencijal nuklearne energije naspram realističnih alternativa ruše poredak stvoren u neoliberalnom savezu kapitala i države. Pred pretnjom nuklearne katastrofe, moć dobijaju države i pokreti nastali iz civilnog društva. Istovremeno, nuklearna industrija gubi moć, jer posledice odluka da se u nju ulaže dovode u opasnost naše živote. Nasuprot tome, nudi se istorijska mogućnost novoj koaliciji pokreta civilnog društva i države, onako kako se to sada zbiva u Nemačkoj. Takođe, s tačke gledišta političke moći, promena energetske politike ima smisla. Samo jedna konzervativna vlada, bliska svetu ekonomije, može da izvede takav energetski zaokret.

Onaj ko kritikuje nepoštovanje nuklearne energije od strane Nemačke, može da bude žrtva „greške gusenice”; kada se nalazi u stadijumu pune metamorfoze, gusenica može da žali zbog gubitka čaure koja je obavija, jer još ne uočava leptira čistih energija u koji se upravo pretvara.

Prevod sa španskog:  Branislav Đorđević