Zašto će se raspasti EU?

Hteo bih da ponudim neka svoja razmišljanja o temi koju sugeriše naslov, jer, kao pripadnik naroda koji je izložen izvesnom pritisku da pristupi toj političko-državno-ekonomskoj tvorevini, želim da budemo načisto sa tim- u šta to treba (ili ne treba) da uđemo...

Evropskoj uniji se malo toga moglo prigovoriti, u smislu organizacije, ekonomije i sistemske funkcionalnosti do pre samo nekoliko godina; izgledala je kao Eldorado za mnoge od nas, koji smo sve to posmatrali „preko plota“, čeznutljivo zagledani u sav taj sjaj i blagostanje, koje smo mislili da vidimo. Međutim, dogodila se famozna svetska ekonomska kriza, koja je počela zvanično 2007, i mimo nekih očekivanja, dobrano „zakačila“ i tu državu, otkrivajući neke, laičkom oku skrivene manjkavosti i nedostatke, koje sada vide gotovo svi...

Mislim da je jedan od osnovnih uzroka, ako ne i glavni- povlačenje politike pred ekonomijom i ustupanje primata u donošenju suštinski važnih odluka koje se tiču svih subjekata u nekom državnom ustrojstvu onima koji kontrolišu novac od onih koji su izabrani da se navedenim poslovima bave. Naime, nekako je, vremenom, došlo do ideje da ti, koji kontrolišu novac, treba da imaju ključnu ulogu u kreiranju sveta sutrašnjice; možda čak i nije došlo do takve ideje (možda je nametnuta!?), a politički subjekti, i inače skloni kompromisima kao načinu razmišljanja (jedna od definicija politike je veština mogućeg) priklonila se toj novoj doktrini, svesna da ih to uveliko relaksira od odgovornosti, koje se mnogi ljudi lako odreknu, ukoliko mogu.

Međutim, suština je u tome da su ljudi sa mnogo novca po pravilu- samoživ, egocentričan svet, lišen osećanja društvene odgovornosti, i to proporcionalno količini novca koji kontrolišu. Ta „naivnost“ da će ti i takvi ljudi voditi računa o opštem interesu toliko je vešto širena po svetu, da je čak dostigla nivo ideologije – liberalizam, globalizam (kako god), stvarajući armiju svojih sledbenika po celom svetu, kako bi taj koncept bio što šire podržan, kada se ukaže potreba. Neki od najobrazovanijih ljudi sveta uzeli su na sebe zadatak da tu ideologiju osmisle i brane, silne Nobelove nagrade su podeljene zbog dostignuća na tom polju nauke; neću navoditi imena- imate ih dovoljno na svim medijima, svakodnevno.

Ta sprega kapitala i politike proizvela je jednu simulaciju demokratije, koja, sama po sebi, ne mora biti ništa loše ni štetno; no, u praksi, to je stvorilo jednu novu klasu- klasu političkih menadžera, izdvojenu grupu uvek istih i skoro istih ljudi, koji sprovode isti politički kurs, bez obzira na kadrovski sastav, raznorodne političke „programe“ ili društvene grupacije, koje „zastupaju“. Politika je postala cenjena profesija, iz sfere politike se, više nego ikad, ne izlazi doživotno; izuzeci su samo bolest ili zatvor, za one koji dozvole da budu uhvaćeni u teškom kriminalu, ili se zamere nekom vrlo moćnom, iz senke...

Drugo- ispostavilo se da je EU izgubila i suviše energije na apsorbovanje novih članica, primanih posle '92, počev od bivšeg DDR (planirano je da pripajanje „košta“ oko 100 mlrd, da bi taj iznos porastao na preko 200 mlrd (bivših nemačkih) maraka, po završnim računicama same Nemačke, zbog tehnološke, ekonomske i političke „zaostalosti“ (istočnog) Berlina za Bonom; budući da je posle toga usledila serija uključenja mnogih drugih, zaostalijih država, možemo zaključiti da je to „koštalo“ đavo i po...

No, da li je baš tako bilo?

Ja mislim da nije; mislim, šta više, da su mnoge od tih država primljene samo zato da bi se povratio novac Nemaca dat za reintegraciju DDR u Saveznu Republiku Nemačku. Kao očigledno pravilo, pokazalo se na primerima mnogih da je ulaskom tih država u EU došlo do ubrzanog prelivanja kontrole (samim tim i profita) nad kapitalom u ruke bogatih građana iz država zapadne Evrope; ubrzo su svi profitabilni resursi novih država- članica prešli u posed novih vlasnika, koji su, po pravilu, bili investitori iz Nemačke, Francuske, SAD, Britanije...

Famozna tranzicija se vrlo brzo pokazala kao proces ustupanja svih komercijalno isplativih poslova i tržišta stranom kapitalu, gde je domicilno stanovništvo privremeno umireno kratkoročnim ubrzanim rastom ličnog standarda (Golf, umesto Vartburga, Ford umesto Lade) te tako sada jasno vidimo- iluzijom napretka i perspektive.

Koliko je to sve potrajalo, znamo, manje ili više- svi, ako želimo da znamo. Sve se to maltene na isti način sprovelo u svim državama istočne Evrope, čak i u državama koje su primljene u članstvo u EU; stiče se utisak da je to bilo i glavni uslov za članstvo. Ogroman deo resursa i tržišta ustupljeni su investitorima sa zapada ili krupnom kapitalu iz celog sveta, i time prepuštena potpuna kontrola nad ekonomijom; samo su retke države (Češka, i donekle Slovačka i Poljska) izbegle drastičan pad ekonomije izazvan svetskom krizom, i to u glavnom zato što su u tim državama investicije pomenutog stranog faktora znatno veće od ulaganja u neke druge, pa bi pad proizvodnje i u tim državama i za vlasnike investicija proizveo veliku štetu...

Na primeru Grčke vidimo kakve poteze možemo očekivati od vlasnih u EU; pomoći ćemo, onako kako nama odgovara. Tu je više nego očigledno šta je prioritet Brisela; banke, koje su neodgovornim i gramzivim ponašanjem stvorile situaciju u kojoj su neopreznim i rizičnim poslovanjem dovele do bankrota uglavnom sve privredne subjekte malog i srednjeg biznisa, koriste upliv države da u tom sukobu interesa sa (uistinu) stanovništvom- zaštite- banke. Konfrontacija, koju je takvo ponašanje briselske administracije (mada se to svodi na odluke Berlina i MMF-a, manje-više) sa narodom, koji takve odluke najviše ugrožavaju - počinje da proizvodi neke nove političke snage i pokrete, sve glasnije u zahtevima da se preispita dalja saradnja, pa čak i članstvo u EU, kao što je slučaj sa ubrzanim jačanjem levičarske stranke „Siriza“ na grčkoj političkoj sceni, za koju do pre samo pola godine nije bilo mesta ni u Parlamentu, da bi danas bila glavni favorit za pobedu na novim izborima i najozbiljniji kandidat za formiranje antievropske Vlade.

Za očekivati je da je Grčka samo početak, i da će se, pre ili kasnije, po domino-efektu, isto dogoditi u Italiji, Španiji- i ko zna u koliko još članica EU, jer je situacija identična, samo malo manje dramatična; tehnologija prevazilaženja krize, zahtevana od Grčke, ne može imati bolji prijem ni u tim državama, jer je sve jasnije da je to samo dublje zaranjanje u dužnički ambis. No, briselska politička mašina, direktno zavisna od bankarskog lobija, potpuno je nemoćna da makar i pokuša bilo šta drugo, sve i da hoće; svi oni, makar i ne zavisili direktno od novca koji finansira tu preskupu, trapavu strukturu- moraju da prate instrukcije iz svojih matičnih država, koje opet kontroliše krupni kapital i iste te banke, finansijski i poslovni centri moći, tako da je bukvalno nemoguće pokušati neki drugačiji pristup a ipak opstati u tom složenom mehanizmu vlasti. U suštini- sve se svodi na jednostavnu činjenicu; oni koji su proizveli problem mogu da ga reše, ali- ne žele, jer bi to značilo prihvatanje posledica grešaka, a samim tim i odgovornosti. Dok god o „rešenju“ dužničke krize odlučuju oni koju su je izazvali- od rešenja nema ništa.

Stoga, postaje jasno da se sam temelj te nesolidne političke građevine, zvane EU- kruni, i da je najverovatniji scenario propast tog koncepta, ili menjanje, do neprepoznatljivosti. Jedna teorijski dobra ideja kompromitovana je lošom distribucijom moći i prava u odlučivanju, neodgovornom politikom, ustupanjem pred uskim interesima najimućnijih, koji su je upropastili; nešto slično, paralele radi, desilo se i nekim komunističkim sistemima. Na ovim, balkanskim prostorima mnogi se i danas rado sećaju „blagostanja“ iz doba SFRJ, i rado toj državi opraštaju neke manjkavosti, u upoređivanju sa stanjem u sadašnjim državama-naslednicama, tako da postoje i grupacije koje bi rado restaurirale tu bivšu državu, samo ako im se pruži prilika.

Da EU ide i onim pogrešnim stopama bivše SFRJ (po nekima- SSSR) sve je primetnije; možda ne baš istim stopama, ali vrlo sličnim koracima. Da li će ih na kraju puta sačekati sličan razvoj događaja?

U to, ipak, sumnjam; u neki ratni scenario teško je poverovati. No, svakako da će doći do žestoke svađe, uvredljivih i ponižavajućih izjava, koje će trajnije narušiti odnose između naroda, ovaj lažni mir i privid opšteg razumevanja.

Multikulturalni koncept, nametan birokratskim pritiscima i prilagođen potrebama upravo suprotnih interesa dodatno je opteretio odnose između naroda Unije; insistiranje na jednakosti uništavalo je posebnost, što je samo akumuliralo nezadovoljstva kod konzervativnijih i rezervisanijih građana EU, a dezorijentisalo one elastičnije i spremnije prilagođavanju novim „uslovima“, što je proizvodilo manje ili veće tenzije čak i unutar pripadnika jednog istog naroda. Mnogo toga je tolerisano dok je standard bio relativno visok; no, sada, u jeku krize, i to postaje sve veći problem, i argument u obaranju vrednosti osnovnih premisa na kojima počiva, bar deklarativno, ideja EU.

Sve u svemu- stvari postepeno izmiču kontroli, a problemi se ne rešavaju na način koji bi amortizovao narastajuća negodovanja, koja se razležu kakofonično, od severa do juga, od istoka do zapada- svako iz svojih razloga, različitih, a nekad i opravdanih. U sadejstvu sa veoma komplikovanim, isprepletanim interesima multinacionalnih kompanija, kapitala i interesa- sve je teže verovati da će se stvari okrenuti nabolje, jer ključni akteri ove igre ne pokazuju volju da odustanu od metodologije, koju su do sada praktikovali, a upravo su ti metodi i detektovani kao problem.

U svetlu te činjenice, rast evroskepticizma je u porastu bukvalno svuda, i ne vidi se izlaz iz te situacije, u kojoj su sa jedne strane narod i kriza, a sa druge- države i krupni kapital. Čudno savezništvo i sa jedne i sa druge strane; jer, država bi, po osnovnoj funkciji, trebalo da bude neki optedruštveni Ugovor, koji miri interese svih njenih građana, a to ne čini, već se jasno priklanja jednoj strani- moći i novcu.

Sa druge strane narod- pritisnut krizom, neizvesnom sudbinom i nezaposlenošću- sve glasnije i jasnije počinje da zahteva svoja osnovna prava- pravo na rad i život bez oskudice.

Jer, običan čovek, u suštini, ne zahteva više; ali, neće tolerisati manje...