Varljiva postojanost pamćenja – kraj ere pismenosti i osvit novog varvarstva

Kada naša civilizacija nestane, budući istraživači će se za hiljadu godina suočiti sa zagonetkom: da li je u naše vreme pismenost nestala? Kako objasniti da je civilizacija o kojoj postoje milioni pisanih tragova iznenada napustila pismenost i vratila se usmenoj komunikaciji i varvarstvu?

Smatra se da je Kina bila prva zemlja (civilizacija) koja je napravila modernu verziju papira. Papir se navodi kao jedan od četiri velika kineska izuma (ostala tri su kompas, barut i štampa). Možda će Kina biti prva zemlja koja će papir i ukinuti.

Ono što je u današnjoj Kini upadljivo, u poređenju čak i sa onom od pre pet godina, jeste potpuni nestanak papira. Mislim pritom na papir kao sredstvo za prenošenje informacija, a ne na papirne salvete u restoranima. Nešto od tog nestanka se možda i opravdano slavi: umesto kartica za metro koje se lako zagube sada su tu elektronske karte na mobilnim telefonima; umesto plastičnih kreditnih kartica, u vašem telefonu su Alipej i slični sistemi; umesto zgužvanih novčanica, sada su tu bezkontaktni ekrani kojim plaćate svoje račune.

Bilo bi pogrešno tumačiti ovo kao ideološku odliku povezanu sa aktuelnim sistemom elektronskog nadzora u Kini. Veoma sličan trend može se uočiti i drugde, u svim modernim društvima: Kina je samo malo ispred ostatka sveta. Osim toga, čak je i sama ideološka propaganda pod uticajem ovog trenda. 

Plaćanje telefonom pomoću Alipej koda na pijaci u Handžouu, Kina, 2020.

U prošlosti su u muzejima povezanim sa raznim događajima u vezi sa Komunističkom partijom Kine (KPK) bile izložene razne zvanično odobrene publikacije: govori, rezolucije, biografije. Od toga gotovo ništa nije ostalo. U odličnom šangajskom muzeju posvećenom osnivačkom kongresu Komunističke partije Kine, u muzejskoj prodavnici može se kupiti samo jedna knjiga. Prodaju se olovke, bedževi, kišobrani, igračke, torbe, pande, ali ne i pisana dokumenta. Uzalud bi neko tragao za nekim temeljnim publikacijama kao što su Osnivački akt KPK, prve partijske odluke itd.  Štaviše, gledajući brojne eksponate koji se bave Novim kulturnim pokretom 1920-ih i publikacije izložene u muzeju, neko bi se mogao zapitati čime bi se u budućnosti mogli predstaviti slični kulturni pokreti današnjice? Kopijama mejlova? Laptopovima u kojima se čuvaju tekstovi?

Ova dematerijalizacija informacija može se slaviti, možda ponekad i preterano s obzirom na relativno skromne dobitke u efikasnosti u poređenju sa starijim sistemom, ali ovi hvalospevi zanemaruju jednu važnu stvar.

Interakcije ljudi nisu zasnovane samo na sadašnjosti. Naše interakcije i mišljenja su pre „poruke u boci bačene u more“ u nadi da ćemo naše trenutno razmišljanje obrazložiti i u budućnost preneti ono što osećamo i šta smo naučili. Ovo je prednost pisanog sistema prenošenja u odnosu na usmeni. Oralni sistem niti je mogao da prenosi informacije kroz vreme, niti da ih prenosi verno. Danas imamo Homerove stihove jer je neko u svoje vreme uspeo da ih zapiše.

Stvari ne bi došle do nas da nisu sačuvane na spisima napravljenim od papirusa. Ili još bolje, kao što su to činili Egipćani, Grci i Rimljani, čuvanje određenih činjenica bilo je povereno kamenu: bio je izdržljiviji od papira, ali je na njemu bilo teško klesati i prenositi duže i složenije poruke.

Žan-Leon Žerom: Bonaparta ispred Sfinge (1867)

Za tri nedelje koliko sam proveo u Kini, video sam u baru jednog pekinškog hotela izložena dva primerka štampanih novina na kineskom jeziku i novine „China daily“ – niko ih nije ni dotakao; jednu osobu u šangajskom muzeju kako čita nešto što je izgledalo kao novine; i oca koji svom detetu čita strip u vozu – i ništa više što je zabeleženo na papiru. Za tri nedelje. 

Naravno, otišao sam u veliku knjižaru u Šangaju sa knjigama na šest spratova i video sam prelepu novu biblioteku na univerzitetu DŽeđiang. Tamo ima mnogo knjiga. Dakle, papir kao sredstvo za prenošenje ili skladištenje informacija nije potpuno nestao. Ali je njegova funkcija prenošenja u budućnost današnjih informacija očigledno iščezla.

Ovo nije trivijalno pitanje. Budućim generacijama neće biti važno da li su informacije o vašem putovanju podzemnom železnicom zabeležene na komadu papira ili su pohranjene u vašem mobilnom telefonu. Ali smeštanje celokupnog savremenog znanja u elektronski format je opasno. Već možemo da vidimo prve posledice toga.

Stari modeli kompjutera u Nemačkom muzeju tehnologije u Berlinu

Elektronski sistem skladištenja je već dovoljno star da primećujemo kako su mnoge veb stranice, linkovi, blogovi na kojima su informacije uskladištene već oštećeni, izbrisani ili premešteni kojekuda. Podaci o prihodima domaćinstva ili drugim karakteristikama populacije prikupljeni u prošlosti u mnogim slučajevima su izgubljeni jer su se softverski sistemi koji se koriste za čitanje i obradu takvih informacija promenili. Ironično, ali nimalo iznenađujuće, jeste da sve informacije koje možemo dobiti u vezi sa ranijim popisima stanovništva (a ovde ne govorim o podacima iz drevnih vremena, već o podacima starim dvadeset godina) potiču iz štampanih sažetaka takvih izvora. To sam vrlo jasno video na primeru anketa o sovjetskim domaćinstvima čiji su svi podaci nepovratno izgubljeni jer se već ranih 1990-ih tehnologija u potpunosti promenila, a bez ogromnog i skupog napora, kompjuterske kartice sovjetske proizvodnje više se nisu mogle čitati. Ovaj problem problem je svugde isti. Mikropodacima iz SAD-a iz 1950-ih i ranih 1960-ih više nije moguće pristupiti.

Sa potpunim prelaskom na samo elektronske informacije krećemo se ka svevladajućem „prezentizmu“. Informacije se mogu efikasno i jeftino prenositi trenutno i danas, i čuvati u veoma kratkim vremenskim periodima, ali su nakon toga zauvek izgubljene. Kada naša civilizacija nestane, neki novi istraživači, možda za hiljadu godina, suočiće se sa zagonetkom: da li je u naše vreme pismenost nestala? Kako objasniti da je civilizacija koja je za sobom ostavila milione zapisa (sačuvanih na način na koji su sačuvani svici sa Mrtvog mora) iznenada napustila pismenost i vratila se usmenoj komunikaciji i varvarstvu?

Činjenica je da će i ova moja objava, koliko god bila vredna, zauvek nestati kada veb lokacija na kojoj je čitate bude preklopljena i zamenjena drugim formatom diseminacije. Do tada, pokušajte da je uklešete u kamen...

(RTS)