Ukrajinski rat i raspadanje Evropske unije

Ukrajinski rat ubrzava proces dezintegraciji institucionalne strukture Evropske unije stvorene ugovorima. Već posle izbijana finansijske krize 2008 postalo je jasno kako EU ima previše sistemskih defekata koji, uz primenu redovnih upravljačkih mehanizama predviđenih ugovorima, ne mogu biti ispravljeni. Interesi bogatih i siromašnijih država sve su divergentniji.

Do izbijanja Ukrajinskog rata nemačka vlada predstavljala je najvažniji centar odlučivanja u Uniji, Brisel je bio u Berlinu. Vremnom su troškovi očuvavanja asimetrične EU za Nemačku postajali sve veći, a korist od nje sve manja. Za Berlin je očuvanje evra bio prioritet, jer je valuta koja je slabija od DM donosila ogromnu korist nemačkoj izvoznoj industirji.

Nemačka ekonomija bila je najpre pogođena blokadama zbog pandemije 2020. i 2021. Poremećaj u globalnim lancima snabdevanja doveo je do skoka cena komponenti koje su nekada dobavljane iz Kine. Takođe, došlo je do pada tražnje za nemačkom robom na ključnim azijskim izvoznim tržištima, pre svega u Kini. Ukrajinski rat uzrokovao je skok cena energije i drugih sirovina i dodatno destabilizovao lance snabdevanja. Sve je to dovelo do ugrožavanja dostignutog ekonomskog uspeha Nemačke u XXI veku koji je počivao na uvozu jeftinih sirovina i energije, posebno iz Rusije, i velikoj potražnji za nemačkim proizvodima u ostatku sveta. Takva strategija ekonomski je bila veoma uspešna, ali je nemačku privredu učinila ekstremno osetljivom na eksterne šokove.

Diverzija na gasovodu Severni tok, izvršena u oktobru, iza koje najverovatnije stoje SAD, ne ostavlja sumnju da je disciplinovanje Nemačke jedan od glavnih ciljeva koji Vašigton želi da ostvari Ukrajinskim ratom. Da bi Kina bila obuzdana, a SAD zadržale vodeću ulogu u svetskom kapitalistčkom sistemu, neophodno je sprečiti da bilo koja država iz zapadnog bloka uspostavi i održi autonomnu saradnu sa Kinom i Rusijom. Ako bi do toga došlo, SAD bi izgubile vodeću svetsku poziciju.

Jedno od pitanja koje muči analitičare je zašto je Nemačka pritstala da izvrši ekonomsko samoubistvo i prihvati američke diktate. Britanski politikolog Ričard Sakva smatra da je Moskva pogrešno razumela prirodu svojih veza sa Berlinom. Iako su trgovinski i ekonomski odnosi bili važni za oba partnera, moderna Nemačka je u krajnjoj liniji dete atlantskog sistema, a odnosi sa atlantskim institucijama imali su uvek prednost u odnosu na saradnju sa Moskvom, sve dok su te institucije bile srž liberalnog međunarodnog poretka. Još od vremena Konrada Adenauera, prvog posleratnog kancelara zemlje, Vestbindung („vezivanje za Zapad“) bio je glavni princip zapadnonemačke politike, fokusirane na zadržavanje Amerike u Evropi. Postojao je u Nemačkoj i uporni antiamerikanizam, kako na levici tako i na desnici. Ali, on nije bio dovoljno jak da se Nemačka politika preorijentiše ka potpuno nezavisnom evropeizmu. Zalaganje Moskve za veću Evropu nemački establišment tumačio je ne samo kao razdvajanje Nemačke od Amerike, već i kao napad na nemački demokratski identitet. Ipak, ističe Sakva, Moskva nikada nije potpuno odustala od nade da će se Nemačka vratiti ulozi srednjoevropskog čuvara ravnoteže između Istoka i Zapada. Ta tradicija datira još od ujedinjenja Nemačke 1870. godine i povezana je posebno sa Otom fon Bizmarkom.

Pitanje je, međutim, koliko dugo će za Nemačku i Evropu lojalnost Sjedinjenim Državama biti važnija od njihovog ekonomskog prosperiteta i zaposlenosti. Zeleni očigledno smatraju da je rat Zapada protiv Rusije odlična prilika da se Nemačka oslobodi energetske zavisnosti od Rusije i da Evropa postane “zelena”. Političke organazcije te vrste Tarik Ali je nazvao “ekstremni centar”.

Rusku invaziju na Ukrajinu 2014. Berlin i Pariz su videli kao priliku da se oslobode uticaja Sjedinjenih Država. Prema Sporazumima iz Minska 2014 i 2015. ruski napad tretiran je kao prvenstveno unutrašnji sukob, a Rusija je smatrana neutralnom trećom stranom. Amerikancima ovakvo rešenje nije odgovaralo i zog toga su podsticali Ukrajinu da ga ne primeni.

Francuska i Nemačka dugo su posle 24. febrara oklevale da se nedvosmisleno stave na stranu Ukrajine. Stara Evropa je želela da Rusija što pre pobedi u ratu, što bi oslabilo američku ulogu u evropskoj politici. (O tome je nedavno govorio Boris DŽonson). Njihov interes bio je da obnove saradnju sa Rusijom kakva je postojala ranije. Angela Merkel ne govori istinu kad kaže da su za nju Minski sporazumi bili samo kupovina vremena kako be se Ukrajina osposobila za rat. Ona pokušava da se dodvori rusofobima koji dominiraju u zapadnom establišmentu i da prikrije činjenicu da je uvela Nemačku, a i celu EU, u Putinovu energetsku zamku. Merkleova je bila najveći pobornik gradnje gasovoda Severni tok 1 i 2 i to svakako nije radila da bi pripremala sukob sa Rusijom

Između 27 članica EU do Ukrajinskog rata postojale su dve glavne podele: na bogate severne zemlje i siromašnije južne(mediteranske); druga podela bila je između onih država koje su bile više liberalno kosmopolitske i one više konzervativne. Među drugim najistaknutije su bile Mađarska i Poljska. Istočnu periferiju Unije čine konzervativna društva bez značajnijih demokratskih tradicija koja su nespremna da pihvate kulturnu homogenizaciju koju nameće Brisel (moralni imperijalizam).

Od 24. febrara drastično je porastao politički značaj istočnoevropskih država koje su najodaniji saveznici SAD i koje podržavaju radikalan antiruski stav. Najuticajnija među njima je Poljska. Danas više nikome iz Brisela i Berlina ne pada na pamet da kritikuju poljski konzervativizam, odsustvo vladavine prava u toj državi, diskriminaciju LGBT osoba i sl. Početkom juna (evropska) Komisija je oslobodila 36 milijardi evra pomoći EU za oporavak Poljske koja je bila blokirana zbog dugogodišnje zabrinutosti u vezi sa nepoštovanjem demokratskih normi u toj zemlji.

Poljska je sada u prilici da snažnije utiče na debatu o budućoj strateškoj orijentaciji EU. Premijer Mateuš Moravjecki zagovara uniju “jakih, jednakih i slobodnih nacija“. Takav koncept uživa podršku većeg dela država članica iz Centralne i Istočne Evrope. Te države decenijama su bile pod dominacijom SSSR-a i nespremne su da svoj suvernitet prenesu na neki drugi centar moći.

Važan aspekat “velike američke strategije” je sasecanje u korenu doktrine o “starateškoj autonomiji EU”, koju je naročito zagovarao Makron, a prema kojoj bi ona trebalo da bude samostalni faktor u međunardonim političkim i ekonomskim odnosima.

Ričard Sakva ističe da su zapadnoevropske vladajuće elite posle Drugogo svetskog rata bile podeljene oko kontinentalnih i atlantističkih koncepata. De Gol je bio najistaknutiji pobornik kontinentalnog suverenog internacionalizma. Tokom svog predsedničkog mandata između 1958. i 1969. on je pokušao da obnovi francuski suverenitet i značaj svoje zemlje u međunarodnim odnosima. Protivio se nadnacionalnom konceptu evropskih integracija i insistirao je da ujedinjena Evropa treba da bude „unija nacija“ zasnovana na poštovanju nacionalnih tradicija. Suprotstavljao se anglosaksonskim pretenzijama na hegemoniju. Marta 1966. povukao je Francusku iz integrisane vojne komande NATO-a i zatvorio sve baze ovog vojnog saveza u svoj zemlji. Takođe, naložio je da sve američke vojne jedinice napuste Francusku. Zastupao je ideju evropskog kontinentalizma, a u čuvenom govoru novembra 1959. u Strazburu govorio je o Evropi „od Atlantika do Urala“. Smatrao je da su atlantizam i supranacionalne integracije američka strategija za potčinjavanje Evrope i tvrdio je da kontinent treba da bude treći pol između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza (iako je insistirao na tome da se prva zemlja socijalizma zove Rusija a ne SSSR). De Gol je verovao da je mesto Rusije u Evropi. Odbio je da prihvati hladnoratovsku definiciju političkog Zapada, koji je, po njegovom mišljenju, podredio Evropu američkim interesima.

Zbog nastojanja SAD da potčine Evropsku uniju svojim političkim i ekonomskim  interesima periferne istočnoevropske države dobile su mnogo veći geopolitički značaj nego što su imale pre izbijanja rata. Osim toga, ove države smatraju da ih od “ruske pretnje” neće zaštiti EU, već to može da učini samo NATO, tj. SAD. U postojećim okolnostima veliko proširenje EU na istok pokazalo se kao štetno za Nemačku i Francusku, jer su novoprimljene države najveći američki saveznici. Za ključne zemlje Stare Evrope proširenje Unije bilo je ekonomski isplativo zbog većeg tržišta i rezervoara jeftine radne snage. Ali, istočnoevropskim članicama Unije takav, čisto komercijalni nemačko-francuski pristup, nije odgovarao.

Krajem jula, bivši nemački ministar finansija Volfgang Šojble, poznat kao “davitelj Grčke” i najokoreliji pristalica fiskalne discipline u EU, u jednom intervjuu rekao je da bi francusko-nemačkom tandemu, koji je do sada dominirao Unijom, trebalo pridodati i – Poljsku !!!

Krajem jula, bivši nemački ministar finansija Volfgang Šojble, poznat kao “davitelj Grčke” i najokoreliji pristalica fiskalne discipline u EU, u jednom intervjuu rekao je da bi francusko-nemačkom tandemu, koji je do sada dominirao Unijom, trebalo pridodati i – Poljsku !!! U EU ne postoji nijedna dovoljno moćna država koja bi mogla da bude samostalni hegemon. Nemačka i Francuska, iako su bile upućene na međusobnu saradnju, nisu do sada uspele da se dogovore oko centralnih organizacionih pitanja i politika integrisane Evrope.

U prvih deset meseci rata SAD su uspele da konsoliduju svoju dominaciju u zapadnom bloku. Evropa je ponovo u podređenom položaju prema SAD, kao što je bila tokom Hladnog rata. Ostaje da se vidi da li će militarizacija Evrope, pod rukovodstvom NATO, tj. SAD, uspeti da prevlada dosadašnje destruktivne centrifugalne sile koje su dovele u pitanje opstanak Unije. Mali su izgledi da će taj novi način integracije biti uspešniji od onog koji je primenjivan u protekle tri decenije.

Ideološka platforma nove evropske politike prema Rusiji je rusofobija – otuživanje ne samo ruskih lidera već i naroda u celini. Otuda i proširivanje sankcija na kulturu. Rusi se optužuju da kroz celu istoriju žele da osvajaju i porobljavaju druge narode i države i da su im genetski usađni agresija, ekspanzionizam i autoritarnost kao inherentne karakteristike njihovog nacionalnog karaktera.

Još uvek nije jasno zašto je Bajdenova administracija izbrala da se u isto vreme konfrontira i sa Rusijom i sa Kinom, umanjujući tako šanse na uspeh. Među američkim stratezima još uvek ima onih koji smatraju da je Rusiju trebalo pridobiti kao saveznika u obuzdavanju Kine. Najverovatnije je da je u Vašingtonu prevladalo mišljenje da bi uključivanje Rusije u zapadni blok ugrozilo američku kontrolu Evrope.  Francuska, Nemačka i Rusija bi bile u stanju da stari kontitnent učine politički autonomnim. U Moskvi posle propasti Sovjetskog Saveza nisu razumeli da za Rusiju nema mesta u atlantističkom sistemu.

Većina država članica EU suočava se i sa ozbiljnim unutrašnjim političkim izazovima od kojih je jedan od najznačajnijih porast uticaja krajnje desnice. Najranjivija držva Unije, Italija, već je dobila ultradesnu premijerku. Iako se najuticajniji evropski desničari nisu preterano angažovali oko podrške Putinu, očigledno je da liberlne elite uočavaju da ih rast desnog populizma ozbiljno može ugroziti. Događaji u Nemačkoj od 7. decembra, kada je više od 3000 policajaca bilo angažovano da bi bila uhapšena grupa od dvadeset i jednog desnog ekstremiste, dokazi su za takvu tvrdnju.

Narednih meseci videćemo da li će i u drugim članicama Unije uslediti represija protiv neonacista i ultradesničara koje, naročito levoliberalni krugovi sumnjiče da predstavljaju Putinovu petu kolonu. Mnogi od njih su u prošlosti stvarno pružali otvorenu podršku Putinu. Ali, kad se približavaju izbori obično manjanju retoriku i prilagođavaju se politici evroestblišmenta. Poslednji primer te vrste je nova italijanska premijerka Đorđa Meloni.

Uspon krajnje desnice je direktan rezultat kolapsa evropskog koncepta socijalne države. Centrističke stranke nisu ni pokušala da zaštite svoje birače od katastrofalnih posledica neoliberalne globalizacije. Da stvar bude još gora, artikulaciju socijalnog nezadovoljstva centristi su prepustili ultradesnim demagozima.  Neoliberalni “progresivizam”, koji insistira na kvir ideologiji i gotovo prisilnoj kulturnoj homogenizaciji i odustajanju od tradicionalnih kulturnih normi takođe je otvorio politički prostor koji je desnica iskoristila.

Kako će izgledati novi međunarodni poredak? Volfgang Štrek smatra da će svet, ukoliko ne bude postignut međunarodni bezbednosni aranžman koji na neki način uključuje Rusiju, verovatno završiti u bipolarnoj konfrontaciji između Sjedinjenih Država i Kine

Rast uticaja krajnje desnice neoliberalni “kosmopolitski” establišment koristi kako bi suzbijao tzv. “populističku opasnost”. Vladajući evropski krugovi sve društvene pokrete, organizacije i pojedince koji kritikuju način delovanja EU, rastuću nejednakost i protive se vojnim agresijama NATO proglašavaju za fašiste kako bi ih onemogućili da učestvuju u političkom životu.

Kako će izgledati novi međunarodni poredak? Nemački sociolog Volfgang Štrek smatra da će svet, ukoliko ne bude postignut međunarodni bezbednosni aranžman koji na neki način uključuje Rusiju, verovatno završiti u bipolarnoj konfrontaciji između Sjedinjenih Država i Kine. Evropa će u tom slučaju biti podređena Sjedinjenim Državama, a Rusija će biti zavisna od Kine. U takvom svetu neće biti mesta za evropsku autonomiju ili suverenitet, za nezavisnu Evropu kao treću globalnu silu. Štrek smatra da će evroazijski kontinent biti podeljen na američki i kineski deo, sa teškim oružanim graničnim sukobom na istočnom kraju Istočne Evrope i zapadnom kraju Rusije, isključene iz Evrope. To je, dodaje Štrek, uvek bilo omiljeno rešenje desnog krila američkog spoljnopolitičkog establišmenta, još tokom 1990-tih, a posebno američkih neokonzervativaca kojii su vodili Sjedinjene Države u ratovima protiv Iraka i Avganistana, između ostalih. Evropski napori da se spreči rat u Ukrajini, koji su uključivali sporazume iz Minska između Francuske, Nemačke, Rusije i Ukrajine, propali su zbog američkog protivljenja i rastuće snage desnog krila ukrajinskog nacionalnog pokreta.

Da bi ostao na vlasti Vučić će verovatno pristati na bezuslovnu kapitulaciju. Ne samo da će faktički, ako ne i formalno, priznati Kosovo i uvesti sankcije Rusiji, već će morati i da likvidira autonomiju Republike Srpske. Zauzvrat, Srbija će dobiti obećanje o ubrzanim evrointegracijama, tj. ništa

Rat u Ukrajini drastično je pogoršao međunarodni položaj Srbije. Ona se nalazi duboko u pozadini jedne od sukobljenih strana, NATO -oa i ta geopolitička činjenica  u velikoj meri sužava manevarski prostor spoljne politike Srbije. Meksički pesnik Oktavio Paz odavno je primetio da se tragedija njegove zemlje sastoji u tome što je tako daleko od boga, a tako blizu Sjedinjenih Država.

Ukrajinski rat ubrzaće procese integracije Srbije u zapadni poredak moći. Putin ni pre izbijanja rata nije imao jasan koncept balkanske politike. Vučić je izgubio dosadašnje spoljnopolitičke oslonce koji su mu omogućila da “igra sa obe strane tarabe”. Nemačka, Rusija i Kina gube sposobnost da utiču na politiku naše zemlje. Nesumljivo je da su u ovom trenutku SAD najveća sila na Balkanu.

Da bi ostao na vlasti Vučić će verovatno pristati na bezuslovnu kapitulaciju. Ne samo da će faktički, ako ne i formalno, priznati Kosovo i uvesti sankcije Rusiji, već će morati i da likvidira autonomiju Republike Srpske. Zauzvrat, Srbija će dobiti obećanje o ubrzanim evrointegracijama, tj. ništa. EU se ionako raspada, a člnanstvo u njoj neće Srbiji doneti značajnu korist. Naprotiv, kao deo evroatlanskog bloka, ona će biti primorana da snosi troškove zapadnih imperijalnih intervencija, i za sada, hladnog rata sa Kinom. Za Srbiju nije pitanje kako da postane člnica EU, već kako da smanji štetu koja njoj može biti naneta zbog dezintegracije Unije.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)