Tela na videlo

Posle sukoba na Kosovu koji je završen u junu 1999, sud u Hagu je odlučio da kazni počinioce zločina. Luiz Arbur, glavni tužilac, opisala je Kosovo – bivšu pokrajinu Savezne Republike Jugoslavije – kao "jedan ogroman zločin." Njen glavni cilj, kao i cilj njenih istražitelja bio je Slobodan Milošević, Srbin koji je predvodio Jugoslaviju. Milošević je tvrdio da kosovska većina, Albanci, tretira Srbe kao robove, pa je poveo oružane snage pod njegovom kontrolom u kampanju masovnih zločina tamo, koljući više od deset hiljada Kosovara. NATO, oslanjajući se na američke snage, jeste započeo vazdušne napade da zaustavi Miloševića, i dobio je ključnu pomoć od Oslobodilačke vojske Kosova, glavne pobunjeničke snage u regionu. OVK izviđači su izveštavali Zelene beretke o položajima srpskih tenkova, a ti podaci su odmah slati američkim borbenim avionima. Tri meseca nakon što su počeli vazdušni udari, Srbija se predala. Milošević je uhapšen i poslat u Hag, gde je i umro u zatvoru, od srčanog udara.

Na Kosovu je u međuvremenu OVK zvanično raspuštena, ali mnogi njeni članovi su se pridružili političkim partijama. Partija Hašima Tačija, političkog predvodnika OVK, došla je na vlast. Godine 2008, Tači je postao prvi premijer nezavisnog Kosova. Dve godine kasnije, potpredsednik DŽo Bajden ga je slavio kao "DŽordža Vašingtona Kosova."

Danas, skoro dve hiljade ljudi se vode kao nestali na Kosovu, zemlji koju mi je Hose Pablo Barajbar, Peruanac koji je na čelu UN kancelarije za nestala lica i sudsku medicinu, opisao kao "jedno od najekshumiranijih mesta na Zemlji". DNK tehnologija je pomogla istražiteljima da identifikuju stotine leševa, mnogi od njih bili su sahranjeni u masovnim grobnicama. Ali, čak i u eri sofisticirane forenzičke nauke, definitivni dokazi mogu biti nedokučivi u ovom slučaju, jer su Srbi spalili stotine leševa u topionici olova.

Desetine Srba je osuđeno za ratne zločine nakon prestanka borbenih dejstava, ali oni nisu bili jedini odgovorni za nasilje. U Prištini, glavnom gradu Kosova, šire se glasine da su u leto 1999, OVK paravojne snage prebacivale zarobljenike kamionima preko granice u tajne logore u Albaniji, gde su mučeni i ponekad ubijani. Međutim, u javnosti, Kosovari su prihvatili "Zakon ćutanja" po rečima Vehbi Kajtazija, novinara iz Prištine. Ljudi koji su vodili OVK pribegli su zastrašivanju, što predstavlja pretnju za bilo koga ko bi progovorio, a etnički Srbi su postali nemoćni, padom na manje od dva odsto stanovništva. Za razliku od Argentine, Južne Afrike i Sijera Leonea, na Kosovu nije uspela uspostava istine i pomirenja.

Potraga za nestalima je u velikoj meri prepuštena strancima. Jedan od njih bio je Majkl Montgomeri, američki radio novinar, koji je obelodanio masakr nad četrdeset jednim kosovskim Albanacem od strane srpskih snaga u selu Ćuška, 14. maja 1999. Počeo je da prikuplja uznemirujuća svedočanstva iz izvora OVK, koji su govorili da je OVK prebacivala, nakon Miloševićevog poraza, osumnjičene za izdaju u logore u Albaniji. Bivši član OVK se priseća da su sedam zarobljenika čuvali u zadnjem delu kombija, dok su im usta bila zalepljena lepljivom trakom, a ruke vezane lisicama, dok su prelazili granicu. Vozač OVK je rekao da je dobio naređenje da ne povredi nikoga, a kada bi zarobljenici bili dovedeni u Albaniju, oni su odvođeni su u jednu kuću gde su bili prisutni lekari. Vozač je čuo da su lekari uzorkovali krv zarobljenika i procenjivali njihovo zdravlje. Nekoliko izvora podrazumeva da je ova „lekarska nega“ imala mračni cilj: OVK je sakupljala organe zatvorenika, i prodavala ih na crnom tržištu.

Montgomeri je bio posumnjao da su te priče lansirane od strane Vlade Srbije i njene propagande, pa je tražio dodatne izvore. Troje ljudi se prisetilo da su zarobljenici odvođeni u žutu kuću pored albanskog grada Burela. Drugi vozač OVK je rekao Montgomeriju da su postojala dva mesta gde je "odvozio ljude, ali nikada nikoga nije vratio nazad". To su bile „Žuta kuća“ i seoska kuća krem boje u blizini aerodroma u Tirani, glavnog grada Albanije. Seoska kuća, istakao je on, širila je "vrlo jak miris lekova". Vozač je dodao da je ponekad čuo druge vozače da pričaju o "organima, bubrezima, i putovanjima od kuće do aerodroma". Od kraja devedesetih godina, Istanbul je zbog kratkoće leta od Tirane- postao destinacija za „transplantacioni turizam“.

Krajem 2002, član OVK je rekao Montgomeriju da je grupa napravila čitavo "bogatstvo" od delova tela, pre svega od trgovine bubrezima. „C“, kako Montgomeri naziva ovaj izvor, tvrdi da je OVK zarađivala oko četrdeset i pet hiljada dolara po lešu. Uglavnom su pošiljke obuhvatale delove tela "dva ili tri Srbina", iako je „C“ znao i primere kada je OVK "radila i pet Srba odjednom".

Krajem 2002 i početkom 2003, Montgomeri je putovao sa kolegom u Albaniju, noseći mapu koju su mu nacrtali njegovi izvori. Ona ih je usmerila na „žutu kuću“ i na imanje u blizini aerodroma. Ali dalje nisu išli. Montgomeri smatra da treba imati jače dokaze pre sučeljavanja. "Jedini način koji mi smatramo mogućim je da se prijave osobe kojima su organi transplantirani i da se upare sa nestalim ljudima".

Montgomeri je odlučio da odustane od istrage, ali ne u potpunosti. On je uputio dopis kancelariji za nestala lica UN-a na Kosovu, tvrdeći da je u 1999. i 2000. između sto i trista zarobljenika odvedeno u Albaniju, od kojih su neki poslati na "improvizovanu kliniku" radi "vađenja organa iz njihovih tela". UN su dopis prosledile Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, odnosno Tribunalu osnovanom u Hagu 1993, kako bi zadovoljio pravdu onima koji su pretrpeli strahote na Balkanu. Srbi ga ne vide kao nepristrasni tribunal, i ostali su neprijateljski raspoloženi prema njemu. Tomislav Nikolić, sadašnji predsednik Srbije, izjavio je nedavno da je Tribunal "osnovan da sudi srpskom narodu." U stvari, većina presuda u haškoj sudnici odnosi se na Srbe, delom zbog toga što se Miloševićev režim nije trudio da sakrije svoje zločine. U Ćuški, pripadnici srpske milicije odgovorni za masakr su ostavili iza sebe fotografije na kojima poziraju sa mitraljezima. Te slike su kasnije korišćene kako bi se identifikovali neki od počinitelja.

Nikolas Šmidl

(Njujorker, 6. 5. 2013)

(Prevod NSPM - Aleksandar B. Đikić)