Svakim časom EU je Britaniji sve manje potrebna

(The Telegraph, 25.08.2012)

Često se dešava da šerpa na koju ne pazite baš prva provri. Sve su oči bile ove nedelje uprte u Grčku, koja u zakasnelom pokušaju da umilostivi svoje poverioce čak nudi i neka ostrva na prodaju. Njen premijer, Antonis Samaras, apelovao je da se Grčkoj da više vremena. Kazao je vođama EU: „Treba nam prostora da bismo disali“ – mada je, u stvari – kao što i znamo – ono što izaziva gušenje Grčke stisak tesnog midera monetarne unije. Angela Merkel i Fransoa Oland su do sada ostali nepokolebljivi, i tvrde da su već – i to po poslednji put – Grčkoj pružili olakšanja.

Posle tri godine, ostatak Evrope je izgubio strpljenje za Atinu. Ali, u predsedništvima vlada i palatama Evropskog kontinenta, zavladao je neki neprijatni osećaj da bi moglo ispasti da im je Grčka još i ponajmanja od svih briga. Tokom poslednja 72 sata, Kipar je obelodanio da mu je budžetski deficit u stvari 4,5% – a ne onih 3,5% kako je prethodno izjavio – što znači da je vrlo teško izbeći i operaciju vađenja Kipra iz bule. Irska je izjavila da je više od 25% njenih hipoteka za kuće u kojima stanuju njihovi vlasnici već u zaostatku sa otplaćivanjem. Portugalija, koja se skoro izgubila sa vidika od onda kada je vađena iz bule, sada je suočena sa naglim padom svojih poreskih prihoda, pa je sada priznala da neće biti u stanju da ispuni EU kriterijume za smanjenje deficita.

Naravno, istina je da Grčka, Irska, Portugal i Kipar đuture uzeto predstavljaju manje od 5% ekonomije EU. One se mogu izvaditi iz bule bez iscrpljivanja EU-fonda koji je za to namenjen – a alternativno, njihovi bankroti bi se mogli srediti kao neka vrsta kontrolisane eksplozije.

Ali – to ne važi za Španiju. Njen bankrot bi u paramparčad rasturio poveći komad evropskog bankarskog sistema. S druge strane (a Volstrit džornal već izveštava da su započeli razgovori o tom finansijskom paketu), njeno sledeće vađenje iz bule bi zahtevalo najmanje 350 milijardi evra.

Do sada, zemlje-donatori su potpisivale samo čekove o namerama – a ne stvarno naplative čekove – i to tolike čekove čije su sume u svakom slučaju prevelike i da se shvate. Njihovi birači ne mogu da lako povežu masne novinske naslove o krizi u Mediteranu sa svojim brigama o smanjenjima sopstvenih penzija, ili zatvaranjima svojih škola. Baš kao Britanci 1939. godine, oni o tim zamešateljstvima razmišljaju kao o nečem udaljenom, skoro apstraktnom....

Ali – ta udaljena zamešateljstva nalaze načina da se nametnu državama koje ne paze. Tako je nedavno, zbog predloga o smanjivanju penzija, pala i holandska vlada. Mada je ta predložena reforma bila samo vrlo skromna reakcija na produženi životni vek građana, birači su stekli neprijatnu sumnju da se ustvari od njih traži da odlaze u penziju kasnije, kako bi se Grcima i Italijanima omogućilo da u penziju odlaze ranije. Populistički političar Gert Vilders (Geert Wilders) zatresao je glavom sa svojom bujnom platinastom kosom i izjavio da se “on neće klanjati pred diktatorima iz Brisela“. Sada se i holandska Socijalistička partija preobratila u evroskeptike i raste joj popularnost zbog toga što jezdi na obećanjima da će sprovesti referendum o EU ugovoru o fiskalnoj uniji. Širom političkog spektra se sada zapaža da je izuzetno nepopularna ideja da se odere jedan Peter kako bi se omogućila plaćanja nekom Pablu.

Kako svote narastaju – otpor se povećava. Na poslednjim izborima u Finskoj se videlo kako sve partije gube, dok je jedini dobitnik partija Istinskih Finaca Timo Soinija, koja je uprkos svom imenu u stvari partija centra, koja je manje-više slučajno protivnik onih EU-vađenja iz bule. Koliko će još vremena proći pre nego što se Fincima pridruže i drugi koji samo treba da plaćaju (“neto-platiše“)?

Vođe iz Brisela nemaju za svojim leđima neku rezervu evro-simpatizera odakle bi mogle crpsti podršku. Jedino u Nemačkoj – ali čak i tamo sve manje – političari mogu tražiti žrtve zarad EU. To je u potpunosti njihov sopstveni greh, jer su vršili promociju evra pomoću lažnih premisa. Biračima su pružane tri garancije o toj zajedničkoj valuti: da će ubrzati rast ekonomije; da će poboljšati poziciju država-učesnica; da će kao takva, ta valuta nametnuti fiskalnu disciplinu. Sve te tri tvrdnje su se pokazale lažnim. Zato nije ni čudo da su partije koje su ih iznosile izgubile poverenje.

Usred sve te priče o potrebi za “politikom rasta“, lako je zaboraviti da sada proživljavamo posledice one prethodne – ranije “politike rasta“. Očekivalo se da će zajednička valuta svake godine, a za večita vremena dodavati po 1% rasta BNP-u Evropske unije. Uprkos tome, oni isti političari koji su svojim biračima tvrdili da će ih evro učiniti bogatijima, sada – bez da pocrvene, i dalje zahtevaju još više onog istog: evroobveznice, zajednički poreski sistem, jednog zajedničkog ministra finansija za EU i kompletan spektar ekonomske i fiskalne unije.

Momci, pa zar vi stvarno ništa ne shvatate? Vaši birači su bistriji od vas: oni su u stanju da izvrše ekstrapolaciju iz rezultata onog vašeg najvažnijeg projekta – evra, koji nije ništa drugo nego pobačaj. Kako je evro neuspeo, tako je neuspela i ona šira integracionistička šema. EU je do 2010 godine trebalo da postane “najkompetitivnija ekonomija na svetu, zasnovana na znanjima“ – a u stvari, ona postaje sklerotična, siromašna i irelevantna. Ona je trebalo da učvrsti demokratiju – ali je sada nametnula civilne hunte Atini i Rimu. Ona je trebalo da izgladi nacionalne netrpeljivosti – ali ih je umesto toga potpirila – pročitajte samo ono što u Nemačkoj kažu o Grcima, i obratno.

Sve ovo mnogo ne važi za političare i funkcionere koji u Briselu žive od sistema EU. Ljudska je priroda takva kakva je: ljudi uvek tumače događaje kao ostvarenje onog u što su već prethodno verovali. Francuzi čak i imaju izraz za to: “déformation professionnelle“ – izgradnju sopstvenih stavova na osnovu sopstvenih profesionalnih interesa. Ali, dok te elite izvrću i uvrću svaki novonastali razvoj događaja, pretvarajući ga u argument u prilog dubljih integracija – njihovi narodi su uvideli da je to podvala.

A – i u Britaniji je većina političara zaostala za svojim biračima. Sve tri stranke još uvek pričaju o EU kao da je ona od životne važnosti za naše ekonomsko preživljavanje – ali, činjenica je da nam ona iz sata u sat postaje sve manje važna.

Tokom prvog polugođa 2012, naš izvoz u EU je opao za 18% – dok je naš izvoz u ostali svet porastao za 28%. U maju je ekonomija Komonvelta pretekla ekonomiju evrozone. Posmatrana s bilo koje strane, EU sada predstavlja manjinsku stavku u našoj trgovini. To, naravno, ne znači da je ona beznačajna – ona i dalje ostaje veliko tržište našim izvoznicima. Ali – ona sve više postaje samo još jedno od tržišta, uz NAFTU (NAFTA)[1], Merkosur (Mercosur)[2] i ostale – ali niko ne predlaže da bismo morali da se odreknemo svog suvereniteta sa ciljem da im možemo prodavati robu [kao što se sada predlaže u EU].

Mi smo ušli u EU (onakvu kakva je onda bila), jer smo želeli da budemo učesnik u trgovinskom bloku koji raste. Ali sada – rast se događa drugde. Osnova našeg učešća se zanemaruje – a to ćemo ranije ili kasnije i zapaziti.

Danijel Henan (Daniel Hannan) je konzervativni član Donjeg doma. Njegovu najnoviju knjigu “Ukleti brak: Britanija i Evropa“ ('A Doomed Marriage: Britain and Europe’) objavila je izdavačka kuća "Notting Hill Editions“

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis