Šta je zajedničko u ubistvu Miloševića, Sadama Huseina i Gadafija?

(Strategic culture foundation, 27. 10. 2011)

Oktobra 20. 2011. kasno po podne međunarodne novinske agencije su izvestile o smrti Moamera el-Gadafija. On je ubijen od strane pobunjenika u njegovom rodnom gradu Sirtu, nakon što su NATO bombe pogodile njegov konvoj. Samo dva dana kasnije predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama u Vašingtonu i NATO zvaničnici u Briselu objavili su kraj rata u Libiji koji je trajao gotovo osam meseci. Misija je završena.

U ovom trenutku teško da je preostao neko ko veruje u zvaničnu verziju koja je opravdala stranu intervenciju. Rezolucija UN 1973 od 17. marta 2011. opunomoćila je koaliciju država koje su se zalagale za intervenciju okupljenih oko NATO da se vojno umešaju u regionalni ustanak kako bi napravili štit nad civilnom populacijom, kako bi zaštitili civile, međutim, upravo se desilo suprotno. Za ovih osam meseci NATO je izvršio 9.600 letova što je prouzrokovalo nebrojano mnogo poginulih, kako vojnika tako i civila. Regionalni ustanak je time prerastao u građanski rat. Cilj NATO intervencije čak nije ni bio u saglasnosti sa rezolucijama 1973 i 1970 UN.

NATO i njegovi saveznici nameravali su da promene režim i preuzmu najisplativije aspekte libijske ekonomije. Nakon što su ovi ciljevi postignuti, posleratni napori su za cilj imali dovođenje pred sud i osudu lidera starog režima radi genocida i “zločina protiv čovečnosti” i time polaganje ekskluzivnog prava na definisanje istorijskog procesa. Međunarodni krivični sud u Den Hagu započeo je sa ovom procedurom kako bi imao isključivo pravo da sačuva sećanje na 27. jun 2011. kada je rat besneo. Sa ubistvom Moamera el-Gadafija ovaj poslednji delić manipulisanja svesti je možda propao. Ostaje nejasno da li je ovo predstavljalo nameru SAD i njenih saveznika zato što je Gadafi bio i previše upućen u međunarodne odnose ili se to dogodilo zahvaljujući “trupama na zemlji” koje nisu bile dovoljno disciplinovane da postupaju po ovom planu.

Brutalizacija u geopolitici

Još od raspada Sovjetskog Saveza, Komekona i Varšavskog pakta 1991. trojica šefova država koji su bili omraženi kod zapadnih vlada i institucija kao što su SAD, EU i NATO ubijeni su od njihove strane odnosno umrli su zahvaljujući njihovoj odgovornosti. Ovo je izuzetno. Marta 11. 1996. Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, ostavljen je bez medicinske pomoći tokom njegovog suđenja u Međunarodnom krivičnom tribunalu zaduženom za bivšu Jugoslaviju u Den Hagu i umro je u svojoj ćeliji u Ševeningenu. Decembra 30. 2006. Sadam Husein bivši premijer i predsednik Iraka obešen je u Al-Kadimiji severoistočno od Bagdada. Oktobra 20. 2011. Moamer el-Gadafi je linčovan u Sirtu.

Šta ova tri mrtva lidera imaju zajedničko? Prvo i najuočljivije je surov način njihove eliminacije i to bez ozbiljnog suđenja, bez saslušanja, niti je došlo do međunarodnog istraživanja koje se tiče njihove lične ili političke krivice. Zapadni mediji sledili su volju zapadne vojne alijanse i njihovih krupnih ekonomskih igrača. Ono što su oni zaista želeli bilo je jasno: promena režima i preuzimanje najjačih aspekata nacionalnih ekonomija. Zvanični argumenti su bili drugačiji, oni su govorili o kršenju ljudskih prava i zločina protiv čovečnosti kako bi se demonizovali omraženi nacionalni lideri. U trenutku njihovih smaknuća svi oni su bili predstavljeni kao personifikacija zla. Ova demonizacija je čak dozvolila – u slučaju Gadafija i Sadama Huseina - izlaganje njihovih unakaženih tela javnosti. Medijski konzumenti su trebali da ih posmatraju kao da uopšte nisu bili ljudska bića. Ovaj način brutalizacije takođe pokazuje istorijski korak unazad u pogledu civilizacijskih standarda.

Ubijeni su zato što su bili neprijatelji, a ne zbog svojih zločina. I sigurno: sva trojica su bila odgovorna za monstruozne zločine. Ali navedeni zločini služili su samo kao opravdanje za strane intervencije. Represivna politika prema nacionalnim manjinama i političkoj opoziciji karakteriše brojne režime širom sveta. Od Saudijske Arabije do Španije, od Nigerije do Indonezije. Zanemarivanje ljudskih prava u većini slučajeva ne vodi do vojne intervencije i ubistva respektivnih lidera. U samo malom broju slučajeva zapadna vojna alijansa uzima represiju kao opravdanje za intervenciju. Dakle, šta su razlozi koji stoje iza ovoga?

Zapadni saveznici nisu lovili Slobodana Miloševića, Sadama Huseina i Moamera Gadafija zbog njihove loše, već zbog njihove ispravne politike. Sva trojica mogu biti posmatrani kao simboli različitih verzija “diktature za razvoj”. Ovo uključuje socijalnu politiku za mase i modernizaciju nacionalne ekonomije. Jugoslavija, Irak i Libija već su nekoliko dekada koristile velike količine javnog novca kako bi modernizovale društvo. Umesto zalaganja u ime stranih investicija, one su koristile način koji podrazumeva nacionalizaciju industrija radi socijalnog i regionalnog razvoja. Zapadne kompanije su imale samo ograničeni pristup tržištu. Ovo je bio jedan od razloga zašto su Milošević, Sadam Husein i Gadafi smatrani “omraženim” od strane zapadnih medija i političara.

Ali takođe njihova geopolitička pozicija učinila ih je nepodobnim za zapadne saveznike. Milošević, Sadam Husein, i Gadafi bili su lideri društva na periferiji zapadne sfere uticaja, istorijski kao i aktualno. Jugoslavija, Irak i Libija – sve tri su bile ključne države između dva bloka tokom hladnog rata i nisu bile voljne da se odreknu političke i ekonomske nezavisnosti u potpunosti nakon što je to od njih zatraženo posle raspada Sovjetskog Saveza. Njihova bliskost sa Moskvom dozvolila im je da zadrže relativnu distancu od zapadnih ekonomskih i političkih interesa. Iz ugla pozicije “između” one su razvile izvesnu samosvest koja je preživela raspad Sovjetskog Saveza. Ali bez geopolitičke zaleđine ova pozicija je direktno vodila do katastrofalnih situacija... Izgleda da zemlje koje su “između” dva stara geopolitička bloka moraju najviše da pate pod naletom imperijalnih strategija koje za cilj imaju modernizaciju političkih režima kako bi preuzele jezgro ekonomije. Da li je to zbog njihove mogućnosti da uzmu učešće u različitim integracijama od onih koje se diktiraju od strane zapadnog bloka i koje prete da ugroze napredovanje imperije?

Jugoslavija, Irak i Libija: od partnera Komekona do parija Zapada

Sve tri države imaju dugu istoriju partnerstva sa Istočnom Evropom. Ovo partnerstvo geopolitički kao i ideološki u slučaju Libije i Iraka ukorenjeno je u zajedničkom interesu protivteže Zapadnim ekonomskim i političkim probojem počevši od sedamdesetih godina. Ovo je bilo i u slučaju Jugoslavije deceniju kasnije i sve tri su bile voljne da trguju na osnovu razmene ili bilateralnih dogovora kao i na osnovu čvrste valutne osnove. Ova mešavina se najbolje mogla uočiti u sistemu trgovine između Iraka i Sovjetskog Saveza. Iračka nafta se izvozila u Sovjetski Savez u razmenu za sovjetsko naoružanje a zatim je Moskva prodavala ovu naftu Indiji na osnovama čvrste valute u trojnom dogovoru. Libija je bila jedan od glavnih uvoznika sovjetske vojne opreme izvan Komekona nakon 1978. kada se Tripoli usprotivio dogovoru u Kamp Dejvidu kao izdaji dugoročnih arapskih interesa. Procene dostižu i do 10% zarade u čvrstoj valuti Sovjetskog Saveza tokom ranih osamdesetih koje su realizovane sa Libijom. Takođe, ova trgovina je mogla biti ostvarena između tri države iako nikada nije objavljeno do kog stepena je sovjetsko oružje izvoženo od strane Libije ka drugim afričkim zemljama.

Osim naoružanja, ekonomski odnosi između Sovjetskog Saveza i Komekona i njihovih perifernih država bili su uočljivi u višestrukim infrastrukturnim projektima (kao što je železnica i zdravstvo) i –u slučaju Jugoslavije - ruska nafta i đubrivo u zamenu za brodogradnju i potrošačka sredstva na primer cipele. Mnogi od ovih projekata preživeli su raspad Sovjetskog Saveza i nastavljeni su tokom devedesetih. Ali trebalo je da bude drugačije.

Početkom devedesetih Sjedinjene Države i Evropska zajednica iskoristile su slabost postsovjetskog i ruskog rukovodstva da bi sprovele ekonomski i kulturni embargo na sve tri periferne države. Ovaj model je delimično prekopiran od režima sankcija koje je Zapad nametnuo Komekonu od 1948, poznatim pod skraćenicom “Kokom” (Koordinacioni komitet za multilateralnu kontrolu izvoza) koji je zabranio svim zapadnim kompanijama da izvoze “strateške” proizvode u zoni koja koristi rublju. Međutim, “Kokom” – embargo protiv Moskve naživeo je zbacivanje komunističkog režima 1991. Zvanično on je transformisan 1995. u novi režim trgovinskih odnosa koji je nazvan Vasenar[1] dogovor ali se politika embarga nastavila. Tako je IBM osuđen na globu od 9 miliona američkih dolara zbog prodaje visoko razvijenih računara Rusiji - u ovom slučaju govorimo o 1998. godini.

Protiv Iraka, Jugoslavije i Libije embargo je funkcionisao drugačije od “Kokoma”. Nisu samo zapadni kapitalisti postavili ekonomski pritisak na omražene države, Sjedinjene Države i njeni saveznici su uspeli da ubede čitav Savet bezbednosti UN da uvede sankcije Iraku, Jugoslaviji i Libiji. U avgustu 1990. Irak je stavljen pod totalni trgovinski i finansijski embargo u kontekstu invazije na Kuvajt nekoliko dana ranije. Sankcije su podignute nakon što je Sadam Husein uhvaćen 2003. Godinu dana kasnije, 1992, Savet bezbednosti UN zatražio je od svih zemalja članica da uvedu sankcije Jugoslaviji i Libiji. U slučaju Jugoslavije argument za uvođenje ovih sankcija bio je da je jugoslovenska armija imala aktivno učešće u građanskom ratu. U slučaju Libije eksplozija na Pan Am-ovom letu iznad Lokerbija poslužila je kao opravdanje za uvođenje sankcija. Moramo da primetimo interesantnu činjenicu: libijska nafta je bila isuviše važna za evropske države da bi se isključile sa dovoda nafte, tako da je naftna industrija bila izuzeta iz embarga UN. Sankcije protiv Jugoslavije su podignute nakon što je Milošević izgubio moć, podizanje sankcija protiv Libije dogodilo se kada je Gadafi učinio kompenzaciju članovima porodica žrtava Pan Am-ovog leta 2003.

Glasanje za uvođenje navedenih sankcija odvijalo se u potpunoj saglasnosti sa Ruskom Federacijom pod rukovodstvom Borisa Jeljcina. Pre raspada Sovjetskog Saveza internacionalizacija takvog režima sankcija pod zastavom UN nije bila moguća. U ovoj posebnoj istorijskoj epohi transformacije, embargo-režimi protiv tri važna ekonomska partnera Rusije ne samo da su oslabili Bagdad, Beograd i Tripoli već takođe i Moskvu. Ironija istorije je da se ovo dogodilo uz pomoć prvog post komunističkog ruskog rukovodstva.

Da razjasnimo: kapitalizacija sovjetske komunističke ekonomije upravo je bila potrebna partnerima van zone rublje radi saradnje. Umesto ovoga, tri najvažnija partnera, tri najveće mogućnosti za integraciju koja ne bi imala dolar kao osnovu su izbačena iz igre sankcijama Ujedinjenih nacija. “Trgovinski magazin” pred sam raspad Sovjetskog Saveza pruža nam ideju šta bi se moglo desiti da nije bilo embarga UN: “turski građevinski koncern Enka potpisao je sporazum sa Sovjetskim Savezom” magazin je preneo 25. februara 1991. “o 5 milijardi vrednom planu da se železnicom povežu Bagdad i Basra”. Igor Mordvinov portparol sovjetskog ministra za spoljne ekonomske odnose izjavio je u intervju da je Sovjetski Savez izgubio “oko 4 milijarde dolara tokom prvih šest meseci trgovinskog embarga protiv Iraka”. Danas znamo da je Rusija izgubila mnogo više: izgubila je tržišta u Iraku, Libiji i Jugoslaviji kao i geopolitički uticaj. I takođe smo saznali da su sva tri režima sankcija bila samo uvod u vojne intervencije: 1991. i 2003. u Iraku, 1994. u Bosni i 1999. u Srbiji/Kosovu, 2011. u Libiji. Sankcije su poslužile kao sredstva kojima će se oslabiti država i ekonomija, dok je vojna intervencija samo ispunila cilj do kraja.

Misija je okončana

Milošević i Sadam Husein su već bili mrtvi kada je Gadafijeva Libija imala mali prostor za mogućnost opstanka nakon 2003. Potpisani su međunarodni ugovori sa Velikom Britanijom, Francuskom i Italijom. Ali je takođe i tradicionalno libijsko-rusko partnerstvo trebalo biti obnovljeno. Tokom 2007/8. tri ugledna predstavnika Ruske Federacije posetila su Tripoli. U posetu je najpre došao Sergej Lavrov kako bi razgovarao o novom početku Rusko-libijske saradnje i kako bi pripremio posetu Vladimira Putina pet meseci kasnije. Trebalo je pregovarati u vezi dva velika civilna projekta: o ugovoru sa ruskom železnicom koja bi izgradila 550 km nove trase i koja bi povezala Sirt sa Bengazijem i – što je mnogo značajnije - o ponudi da Gasprom izgradi gasovod kroz Sredozemno more kako bi se libijski gas obezbedio za Evropu. Na vrhuncu ovih mogućih novih projekata šef Gasproma, Aleksej Miler doputovao je u Tripoli u aprilu 2008. sa ponudom koja bi mogla da bude geopolitička bomba. Gasprom je zamolio Gadafija da proda sav gas i tečni prirodni gas koji je namenjen za izvoz po konkurentnoj ceni u budućnosti Gaspromu, što je “Interfaks” preneo 9 jula 2008. Ova ponuda je predstavljala pravu pretnju Zapadu jer je mogla dovesti do monopola za snabdevanje gasom Evrope. Od “Severnog toka” [2]gasovoda koji treba uskoro da se otvori do sredozemnog gasovoda, zapadnoevropsko snabdevanje gasom bi moglo biti pod ruskom kontrolom.

Kao što danas znamo istorija se odvijala drugačije. Od pre nekoliko nedelja glavni izvršni rukovodioci (CEO)[3] zapadnih naftnih i gasnih kompanija krenuli su ka Tripoliju kako bi potpisali ugovore sa nepostojećom – “prelaznom” vladom, što će smanjiti troškove kupovine. NATO rat protiv Libije istisnuo je ruske (i kineske) ekonomske interese u regionu. Libijsko tržište je otvoreno za velike igrače koji su “spremni za sravnjivanje” za ogroman kapital Francuske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država.

U ovom smislu situacija podseća na promene režima koje smo opazili u Iraku i Jugoslaviji. Marionetske vlade zapadnih saveznika vode manje ili više propale države nakon što su razorene od strane zapadne vojne mašinerije. Ekonomsko preuzimanje se uspešno dogodilo i lideri poput Borisa Tadića ili Nuri (DŽavada) al-Malikija garantuju novi status kvo.

Neko ko posmatra ne može mnogo toga da učini osim da se seća pozadine istorijskih događaja, ekonomskih i geopolitičkih interesa koji stoje u pozadini i kako su oni bili skriveni pod agresivnom ali primitivnom propagandom. Samim ovim činom sećanja nadajmo se da možemo izbeći “kulturno preuzimanje” u definisanju događaja od strane zapadnih medija i istoričara koji se rukovode svojim imperijalnim interesima.

(Sa engleskog preveo Vladimir Jevtić)