Rađanje najnovijeg svetskog poretka iz duha politike sankcija

 Globalizacija, onakva kakvu smo poznavali - sve do pandemije - bila je asimetrična. Kapital je bio u mogućnosti da se kreće gotovo neometano, dok su radnici uglavnom bili vezani za zemlje u kojima su živeli.

Ova povećana mobilnost kapitala, u poređenju sa posleratnim decenijama pre ove faze globalizacije, omogućena je unapređenjem bankarske tehnologije i mnogo fleksibilnijim pravilima („otvoreni kapitalni računi") o transferu kapitala u inostranstvo. Ali možda najvažnije je bilo očekivanje da se može investirati u daleke destinacije bez značajnog rizika da će imovina biti oduzeta ili nacionalizovana.

Nova globalizacija koja se upravo oblikuje takođe izgleda asimetrično, ali upravo obrnuto od stare. Radna snaga će postati sve globalnija, dok će kretanje kapitala biti lokalnije. 

Nova globalizacija koja se upravo oblikuje takođe izgleda asimetrično, ali upravo obrnuto od stare. Radna snaga će postati sve globalnija, dok će kretanje kapitala biti lokalnije. Kako je do ovoga došlo?

Efekti rada na daljinu

Globalizacija rada će se postići radom na daljinu. Neophodna tehnologija je postojala i pre pandemije, ali je Kovid-19 omogućio odlučujući pomak ka njenoj češćoj upotrebi. Kompanije i radnici su otkrili da poslovi za koje se ranije verovalo da podrazumevaju fizičko prisustvo mogu da se obavljaju od kuće - ili skoro sa bilo kog mesta na svetu.

Ovo je mnoge navelo ne samo da počnu da rade od kuće, već i da se presele na druge i jeftinije lokacije, primajući isti iznos plate - na primer, zadržavajući njujoršku platu a plaćajući mnogo nižu kiriju u San Antoniju u Teksasu. Ovo je prvi put u istoriji da se može izvesti ovakvo razdvajanje posla i fizičkog prisustva radnika.

Rad na daljinu u vreme pandemije

Zahvaljujući ovoj „arbitraži" različitih cena, američka kapitalistička klasa je na dobitku kroz isplatu nižih plata u dolarima, dok je međunarodna radnička klasa na dobitku kroz poboljšanje svog životnog standarda. To je situacija u kojoj svi dobijaju - osim, naravno, radna snaga u bogatijoj zemlji

Ovakav trend, međutim, ne zaustavlja se nužno na državnim granicama. Pošto to može, on se proširio i preko njih: jednostavno nema razloga zašto bi kompanija nastavila da upošljava radnu snagu u Sjedinjenim Državama za (recimo) 50 ili 100 dolara na sat, a da se isti posao može obaviti u Indiji ili negde drugde za 10 ili 20 dolara na sat. Zaista, novom (indijskom) radniku možda je bolje sa mnogo nižom platom nego američkom radniku sa njegovom nominalno višom platom, naprosto zbog nižih cena u Indiji.

Zahvaljujući ovoj „arbitraži" različitih cena, američka kapitalistička klasa je na dobitku kroz isplatu nižih plata u dolarima, dok je međunarodna radnička klasa na dobitku kroz poboljšanje svog životnog standarda. To je situacija u kojoj svi dobijaju - osim, naravno, radna snaga u bogatijoj zemlji.

Finansijska globalizacija i sankcije

Globalizacija kapitala će, naprotiv, krenuti u suprotnom smeru. Za to postoje geopolitički razlozi - ali u izvesnoj meri i fiskalni, pošto nametanje minimalnog globalnog kapitalnog poreza od 15%, izbegavanje poreza putem selektivnog knjigovodstva čini manje atraktivnim.

Geopolitički razlozi tiču se rastućih tenzija i sukoba između SAD i Rusije i Kine. Kakav god da bude ishod sukoba oko Ukrajine (a u trenutku pisanja ovog teksta potpuno nepredvidiv), Rusija će biti podvrgnuta - bilo sledeće nedelje ili sledeće godine - sveobuhvatnim finansijskim i trgovinskim sankcijama. One bi u suštini odsekle deo svetske ekonomije iz globalnog finansijskog sistema.

Sedište Sber banke u Moskvi

Kakav god da bude ishod sukoba oko Ukrajine (a u trenutku pisanja ovog teksta potpuno nepredvidiv), Rusija će biti podvrgnuta - bilo sledeće nedelje ili sledeće godine - sveobuhvatnim finansijskim i trgovinskim sankcijama. One bi u suštini odsekle deo svetske ekonomije iz globalnog finansijskog sistema

Istina, Rusija nije značajan deo globalnog finansijskog sistema: Njen bruto domaći proizvod je oko 3% globalnog BDP-a (po paritetima kupovne moći), njen izvoz čini nešto više od 2% ukupne svetske trgovinske razmene. Ali poruka je nedvosmislena, posebno ako se posmatra u svetlu sličnih američkih sankcija koje su uvedene protiv Irana, Venecuele, Kube, Mjanmara, Nikaragve i tako dalje - više od 20 zemalja je trenutno meta sankcija na ovaj ili onaj način.

Kako iskustvo ovih zemalja pokazuje, ove sankcije je izuzetno teško zaobići. Niko ne može da kupi kubansku cigaru u SAD. Embargo traje duže od 60 godina i, uprkos skromnim naporima u vreme predsednikovanja Baraka Obame, ništa se nije promenilo. Administracija Donalda Trampa je poništila neke ranije odluke i uvela niz novih sankcija. Ista je priča kada su u pitanju Venecuela, Sirija i Iran.

Krutost američkih sankcija najbolje se može ilustrovati zakonom „DŽekson-Venik", čija meta je bila sovjetska trgovina, donetom kao odgovor na nemogućnost sovjetskih Jevreja da emigriraju u Izrael. Amandman je uveden 1974. godine kada je emigracija iz Sovjetskog Saveza (eufemistički rečeno) bila veoma teška. Ali procenjuje se da je posle liberalizacije pod reformističkim vođstvom Mihaila Gorbačova 1980-ih, kao i nakon raspada Sovjetskog Saveza, 2-3 miliona Jevreja napustilo SSSR ili kasnije Rusku Federaciju i iselilo se u Izrael ili druge zemlje.

Kurs evra i američkog dolara u menjačnici u Sankt Peterburgu, 28. februara 2022.

Ipak, zakon je ušao u kongresnu proceduru, ali se nije primenjivao jer ga kongres nije verifikovao i nije imao nikakvo pravno dejstvo protiv Rusije. Teško je zamisliti apsurdniju situaciju. Na kraju, zakon „DŽekson-Venik" je povučen - ali samo da bi bio zamenjen Zakonom „Magnitski", čiji su ciljevi bili isti, bez obzira na to što je razlog donošenja bio drugačiji (smrt u zatvoru ruskog revizora Sergeja Magnitskog koji je 2008. vodio istragu o ogromnoj prevari u koju su navodno bili umešani ruski državni funkcioneri).

Imovina više nije sigurna u Americi

Kina drži više od 1.000 milijardi dolara američkih državnih obveznica. One bi mogle da postanu samo ogromna količina bezvrednog papira

Nedavna zaplena imovine avganistanske vlade od strane SAD - čija je polovina vrednosti namenjena za obeštećenje porodicama žrtava napada 11. septembra - ukazuje na isti trend. Kao i spekulacije da će, u sledećem krugu antiruskih sankcija, imovina oligarha za koje se smatra da su bliski predsedniku Vladimiru Putinu, biti zamrznuta ili eksproprisana. Ovi potezi svakoj kompaniji koja potiče iz zemlje koja bi se u nekom trenutku mogla naći na nišanu Vašingtona signaliziraju da treba dvaput da razmisli o držanju svoje imovine u SAD.

Ovo se posebno odnosi na Kinu. Uz razumnu prognozu da će se kinesko-američki odnosi i dalje razvijati samo nagore, imovina kineskih državnih kompanija, kao i pojedinaca „bliskih" Komunističkoj partiji Kine (što može biti bilo ko), biće na udaru američke administarcije. Kina drži više od 1.000 milijardi dolara američkih državnih obveznica. One bi mogle da postanu samo ogromna količina bezvrednog papira.

Madridska berza

Ista sudbina bi mogla da zadesi (recimo) kompanije u Nigeriji (s obzirom na problematičan odnos između demokratije i vojske u njoj) ili Etiopiji (sankcije su već uvedene zbog građanskog rata sa trupama oblasti Tigraj). Lista mogućih razloga za zamrzavanje imovine je beskonačna: građanski ratovi, trgovina drogom, slabi bankarski propisi, različiti politički sistemi, kršenje ljudskih prava, navodni genocid.

Dramatična politizacija finansijske prinude neizbežno će doneti promene u kretanju kapitala. Dok su u prošlosti oligarsi bežali u SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo, naizgled ispravno verujući da će, bez obzira na to kako je njihovo bogatstvo stečeno, ono biti dobrodošlo na zapadu, oni sada mogu da pobegnu negde drugde - i nesvesno čineći finansijski svet multipolarnijim

Ako dovoljan broj kapitalista dođe do istog zaključka o nedovoljnoj sigurnosti svog bogatstva, oni će pokušati da ga „parkiraju" na mestima gde je manje verovatno da će zavisiti od političkih odluka. To može da znači Singapur, Bombaj ili druga mesta u Aziji. Mogla bi da se zamisli dilema bogatih hongkonških biznismena, čiju bi imovinu mogle da eksproprišu kineske vlasti ili, ako uspeju da svoje bogatstvo prenesu u SAD, američke vlasti - ona bi bila eksproprisana ili zato što oni nisu dovoljno bliski Komunističkoj partiji Kine, ili zato što su prebliski s njom.

Dramatična politizacija finansijske prinude neizbežno će doneti promene u kretanju kapitala. Dok su u prošlosti oligarsi bežali u SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo, naizgled ispravno verujući da će, bez obzira na to kako je njihovo bogatstvo stečeno, ono biti dobrodošlo na zapadu, oni sada mogu da pobegnu negde drugde - i nesvesno čineći finansijski svet multipolarnijim.

(RTS)