Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Putinova doktrina i pokušaj obnavljanja sovjetske države
Savremeni svet

Putinova doktrina i pokušaj obnavljanja sovjetske države

PDF Štampa El. pošta
Leon Aron   
petak, 22. mart 2013.

(Forin afers, 9. mart, 2013)

Mnogo toga je u ruskoj spoljnoj politici danas bazirano na konsenzusu koji se iskristalisao ranih devedesetih godina. Pojavljujući se iz krhotina sovjetskog kolapsa, ovaj konsenzus je menjao politički spektar – od prozapadnih liberala do levičara i nacionalista. On počiva na tri geostrateška imperativa: da Rusija mora ostati nuklearna supersila, velika snaga u svim aspektima i hegemon – politički, vojni i ekonomski lider – u svom regionu. Ovaj konsenzus ocrtava liniju u pesku od koje Rusija ne sme odstupiti, a da ne izgubi svoj ponos ili čak nacionalni identitet. On se dokazao kao začuđujuće otporan, preživevši postrevolucionarne turbulencije i promenu političkog režima od Borisa Jeljcina do Vladimira Putina. 

Nakon što je izabran za predsednika 2000. godine Putin je u svoj plan uvrstio sveobuhvatni cilj: oporavak ekonomskih, političkih i geostrateških pozicija koje je izgubila sovjetska država 1991. Iako on to nikada nije formalno rekao, Putin je nastojao da to ostvari sa takvom odlučnošću, koherencijom i čvrstinom da je njegov cilj zasluženo dobio ime Putinova doktrina. U Rusiji doktrina je vodila režim da povrati vodeće pozicije u ekonomiji (kao prvo i najvažnije, u industriji nafte i prirodnog gasa) i ponovo povrati kontrolu nad nacionalnom politikom, sistemom sudstva i nacionalnih televizijskih mreža, od kojih preovlađujuća većina Rusa dobija informacije. U spoljnoj i politici bezbednosti, doktrina je reinterpretirala geostratešku trijadu Rusije, čineći njenu primenu i održavanje znatno agresivnije nego što je bilo planirano. Iako je predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama kasnije signalizirao da će on pokušati da oživi „resetovanje“ odnosa sa Rusijom, najbolja opcija Vašingtona mogla bi biti i strateška pauza: daleko više umanjeni režim interakcije koji reflektuje rastući disparitet u vrednostima i ciljevima među dvema državama, ali ipak da sačuva iskreni dijalog i čak i saradnju u nekoliko izabranih oblasti.

Putinova doktrina u praksi

Prvi imperativ ruskog spoljnopolitičkog konsenzusa je očuvanje pozicije države kao nuklearne supersile. Ključna stvar je očuvanje pariteta sa jedinom drugom nuklearnom supersilom Sjedinjenim Državama. To objašnjava rešenost Moskve da uzme aktivno učešće u pregovorima o kontroli strateškog naoružanja sa Vašingtonom. U isto vreme, Putinovo agresivno stremljenje ka ovom cilju može da ugrozi ovaj strateški odnos, kao što je odbrambeni NATO raketni sistem u Evropi. Ne predstavlja iznenađenje što tvrdnje vrhovnih američkih i NATO zvaničnika da sistem ne predstavlja pretnju po ruski sistem nuklearnog odvraćanja ne nailaze na pozitivan odgovor. Putin je i proklamovao u svom govoru u ruskom Ministarstvu inostranih poslova prošlog jula da raketni štit navodno „remeti strateški balans“ – tj. da on slabi status Rusije kao nuklearne supersile.        

Sekundarni, ali od simboličnog značaja (da ne pominjemo finansijsku nagradu) stub ruske pozicije kao nuklearne supersile predstavlja izvoz nuklearnih tehnologija. Državne nuklearno-energetske korporacije, kao „Rosatom“, intenzivno izvoze nuklearnu tehnologiju. Pomenuta kompanija trenutno ima ugovore za prodaju nuklearnih reaktora Kini, Turskoj, Indiji, Belorusiji i Bangladešu. Iran je naročito atraktivan kupac – Rusija je pomogla da se sagradi nuklearna elektrana Bušer vredna milijardu dolara u jeku protivljenja Sjedinjenih Država. Projekat Bušer ne samo da je naglasio ruski nuklearno-tehnološki kapacitet već i spremnost Moskve da nametne svoju politiku u lice Vašingtonu.    

Ovo je pokazalo da je „neprobojnost“ volje Sjedinjenih Država centralna za Putinovu reinterpretaciju drugog cilja ruskog spoljnopolitičkog konsenzusa: širom očuvati status zemlje kao velike sile. U ovom kontekstu Moskva je aktivno pomagala bivše sovjetske klijente na Srednjem istoku, Latinskoj Americi i u Aziji. Tipična za ovu politiku bila je nadogradnja postrojenja za snabdevanje i opravku u Tartusu u Siriji 2009. i Putinova poseta Kubi u decembru 2000, koja je bila prva kada je reč o sovjetskim liderima još od putovanja Leonida Brežnjeva 1974. Štaviše, Moskva sve više koristi Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija kako bi oslabila ili blokirala američke inicijative: tokom 90-ih Rusija je nametnula dva veta u SB; između 2000. i 2012. ona je upotrebila pravo veta osam puta.     

Potraga za trećom komponentom spoljnopolitičkog konsenzusa – regionalnom hegemonijom – vodila je Moskvu da teži političkoj, ekonomskoj, vojnoj i kulturnoj reintegraciji zemalja bivšeg sovjetskog bloka pod ruskim patronatom. U svom govoru prošlog leta u Ministarstvu inostranih poslova, Putin je reafirmisao ovu obavezu, nazivajući „produbljivanje integracije“ bivših sovjetskih teritorija „srcem spoljne politike“. Uprkos slabom entuzijazmu za saradnju novih nezavisnih država, ovaj cilj je rezultirao stvaranjem Organizacije za kolektivnu bezbednost[1] (vojni savez koji uključuje Rusiju, Jermeniju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan) i bescarinske unije između Belorusije, Rusije i Kazahstana koja je spremna da evoluira u Evroazijsku uniju do 2015, što predstavlja projekat za koji se Putin često i silovito zalaže.   

Pod Putinovom doktrinom, težnja za regionalnom hegemonijom je dobila novu dimenziju: pokušaj „finlandizacije“ postsovjetskih država doseže do kontrole finske spoljne politike od strane Sovjetskog Saveza tokom hladnog rata. U takvom aranžmanu, Moskva će dozvoliti svojim susedima da izaberu svoj sopstveni politički i ekonomski sistem, ali će imati završnu reč kada je u pitanju njihova spoljna orijentacija. Na osnovu toga Moskva je zauzela naročito čvrst stav prema bivšim sovjetskim republikama koje nastoje da preorijentišu svoju spoljnu politiku. U slučaju Gruzije, koja se otvoreno zalagala za članstvo u NATO paktu, Rusija je krenula u rat[2] u pokušaju da ponizi i svrgne režim predsednika Mihaila Sakašvilija[3]. Slično tome Moskva je tražila način da destabilizuje ukrajinsku vladu Viktora Juščenka i Julije Timošenko – koji su se zalagali za to da se pridruže Evropskoj uniji i eventualno NATO paktu- isključivanjem ili pretnjom isključenja isporuka prirodnog gasa tokom 2006. i 2009. Danas, čak i sa daleko više prorusko orijentisanom vladom u Kijevu, Moskva odbija da snizi cene svog izvoza prirodnog gasa Ukrajini – koja plaća mnogo više od mnogih evropskih uvoznika- sve dok zemlja ne napusti planove za postepene integracije u ekonomske strukture EU i umesto toga zacrta stazu za članstvo u eventualnoj Evroazijskoj Uniji.        

Još jedan centralni stub Putinove doktrine, težnja za vojnom superiornošću koja ne može biti dovedena u pitanje u ruskom susedstvu, objašnjava stabilan rast u odbrambenom budžetu Moskve tokom Putinovog predsedavanja, od procenjenih 29 milijardi u 2000. do 64 milijarde dolara 2011. godine (obe vrednosti su izražene u američkim dolarima). Čak i u današnjoj teškoj ekonomskoj situaciji, Moskva nastavlja da širi izdatke za odbranu koji daleko prevazilaze one za preostale domaće programe, uključujući obrazovanje i zdravstvenu negu. Tokom svoje kampanje za predsedničke izbore 2012. Putin je obećao „stabilnu i sistematsku obnovu naoružanja“ ruske armije i „modernizaciju vojno-industrijskog kompleksa“, planirajući da potroši 23 triliona rubalja (770 milijardi dolara) na ove projekte u narednih deset godina.

Opsednuta tvrđava

Sa svojim fundamentalnim ciljem povratka državne kontrole nad politikom i ekonomijom Putinova doktrina je neizbežno dovela do autoritatizma. Neizbežno ruska autokratska restauracija je prisilila Kremlj da se osloni na izvore legitimiteta van podrivenih demokratskih institucija. Kao rezultat režim je igrao na kartu navodnih spoljnih pretnji. Jedina prihvatljiva ruska zaštita od ovih stranih pretnji, Putin je proklamovao, jeste hrabro vođstvo trenutnog režima. Ovaj način legitimizacije može se nazvati strategijom opsednute tvrđave.     

Tokom 2004, nekoliko nedelja nakon što su čečenski ekstremisti[4] uzeli taoce u školi u Severnoj Osetiji, Vladislav Surkov, zamenik šefa predsedničke administracije, koji je sada zamenik premijera, uspostavio je viziju Rusije kao opsednute tvrđave. Sudeći po Surkovu, anonimni strani zvaničnici koji su gladni za ruskim prirodnim resursima zaverili su se „da unište Rusiju i da ispune njen ogromni prostor sa mnogim slabim kvazidržavama“. Osim toga, on je dodao da u „de fakto opsednutoj zemlji“ strani zaverenici su potpomognuti „petom kolonom“ izdajica, „levo i desno orijentisanim radikalima“ koji imaju „zajedničke strane sponzore“ i da su te izdajice ujedinjene „mržnjom prema onome što oni tvrde da je Putinova Rusija, ali zapravo (oni mrze) samu Rusiju“. Od tada, Surkovljeve tri teme – neprestani pokušaji da se ruska država podjarmi ili uništi, antirežimska opozicija koja je alat onih koji stoje iza zavere i izjednačavanje trenutne vlasti sa ruskom nacijom – postali su centralni stubovi režimske propagande. Kao što se može očekivati, temi opsednute tvrđave je dato najviše pažnje i intenziteta kada se potreba režima da ojača svoj legitimitet čini najvećom. Pretnja od Sjedinjenih Država je zajednička tema.

Bez obzira na sve, na početku Obaminog prvog termina činilo se da se interesi Sjedinjenih Država i Rusije dovoljno preklapaju u smislu da bi obe zemlje postigle kompromis oko nekih tema oko kojih ne postoji slaganje. Nakon što su Vašington i Moskva „resetovali“ odnose u martu 2009. usledili su brojni napori za saradnju. Ovo je uključilo severnu distribucionu mrežu (seriju logističkih sporazuma koji su za cilj imali transport NATO materijala i ljudstva kroz rusku teritoriju do Avganistana); otkazivanje planova Vašingtona o razmeštaju raketa presretača i radara u Poljskoj i Češkoj Republici; potpisivanje novog START programa[5] i Moskovski glas u junu 2010. za rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1929, kojom se uspostavljaju sankcije Iranu.  

Ali do kraja 2010. Vašington i Moskva su počeli da se razilaze kako je menjanje geopolitičkog konteksta dovelo do sve većih razlika među ciljevima obe države i ideja vodilja u ključnim političkim pitanjima. U nuklearnoj areni evropski raketni štit izgleda da je postao nepremostiva prepreka za rusku saradnju po pitanju drugih dogovora o smanjenju strategijskog oružja. Moskva je pretila da će se povući iz novog START programa, i u oktobru 2012. objavila je da napušta dvadeset godina star Nun-Lugar program za smanjenje pretnje, pod kojim su Sjedinjene Države potrošile više od 7 milijardi kako bi pomogle da se deaktivira više od 7500 ruskih strateških bojevih glava.  

U međuvremenu iz vašingtonske tačke preimućstva, ovaj novi geopolitički kontekst je takođe obeležen značajnim smanjenjem relevantnosti Rusije za ključne američke interese. U Avganistanu značajan broj američkih trupa neće više imati potrebu za severnom distribucionom mrežom nakon 2014. U odnosu na Iran, Moskva je prestala sa podrškom čak i za najslabiju formu sankcija za koju je prethodno glasala u Savetu bezbednosti UN. Sirija je naravno najevidentniji pokazatelj razilaženja u vodećim vrednostima i ciljevima između Sjedinjenih Država i Rusije: Moskva je tri puta uložila veto na rezoluciju SB koju je Amerika podržala i koja je pozivala na sankcije protiv režima Bašara al-Asada.[6]    

Unutrašnja politika je takođe izbila kao rastući komplikujući faktor. U Rusiji represivni odgovor režima na rastući antiputinovski prodemokratski pokret, koga vodi srednja klasa, jeste iznedrio dva strukturalna imperativa u spoljnoj politici zemalja: američka podrška demokratskoj vladi koja bi bila nezavisna s jedne strane i fokus Putinove doktrine na očuvanju čvrste državne kontrole nad nacionalnom politikom s druge strane. U međuvremenu u Americi, Kongres je  doneo rezoluciju o Sergeju Magnitskom u decembru prošle godine o zabrani ulaska ruskih zvaničnika koji su umešani u kršenje ljudskih prava i zamrzavanju njihove imovine u Sjedinjenim Državama. Kao odgovor Moskva je zabranila usvajanje ruskih siročadi, od kojih su mnogi bolesni ili hendikepirani, od strane američkih porodica. 

Vreme je za pauzu

Razilaženje suštinskih ciljeva spoljne politike Sjedinjenih Država i Rusije ostavilo je Beloj kući dve moguće strateške opcije. Prva je pokušaj da se oživi „resetovanje“. Čini se da u ovom momentu Vašington pokušava da postupa po ovoj strategiji. Sudeći prema izvorima u Moskvi, nakon američkih predsedničkih izbora prošlog novembra tokom telefonskog razgovora sa Putinom, Obama je prihvatio njegov poziv za samit u Rusiji pre kraja 2013. U februaru američki potpredsednik DŽo Bajden održao je sastanak sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejem Lavrovim u Minhenu, i sada se čini da će američki nacionalni savetnik za bezbednost Tomas Donilon biti poslat u Moskvu uskoro kako bi raspravljao o načinima da se ožive pregovori za kontrolu strateškog nuklearnog naoružanja (postupajući po uputima državnog sekretara za kontrolu naoružanja i međunarodnu bezbednost Rouz Getemeler, koja je bila glavni pregovarač novog START-a i koja je putovala u Rusiju druge nedelje februara).   

Ali tu je takođe i druga opcija za američku politiku – koja se može pokazati mudrijom: strateška pauza. U odnosima među državama, kao i između osoba, takav zastoj može obezbediti preko potrebno vreme za određivanje prioriteta u odnosima i cenu koja je svaka od strana spremna da plati da bi postigla svoje ciljeve. Nema boljeg trenutka za Sjedinjene Države – kako za njene lidere tako i za javnost da se uključe u takvu opciju. Pauza u debati štaviše ne mora da znači nedelovanje ili tišinu. Dok Obamina administracija s oprezom razmišlja šta da čini sa najurgentnijim pitanjima i onima koji najviše dele javnost u američko-ruskim odnosima – raketni štit u Evropi, američko protivljenje rastućem autoritatizmu i represiji u Rusiji i planovima Moskve za „finlandizaciju“ svojih suseda – linije za komunikaciju treba da budu otvorene za iskreni dijalog.

Na kraju, odlučujuća uloga u oblikovanju budućnosti američko-ruskih odnosa pripašće samom ruskom narodu – a uspeh njihovog demokratskog impulsa čini se bližim danas nego bilo kad od 1991. Pojava slobodne, demokratske, stabilne i prosperitetne Rusije predstavljaće enormnu dobit za Sjedinjene Države, prema tome pružanje pomoći trebalo bi da predstavlja sveobuhvatni prioritet za američku politiku. U godinama koje slede, izazov će predstavljati pronalaženje sredine između oholog mišljenja koje Vašington može da oblikuje i da povede rusku domaću evoluciju i ludosti potpune rezigniranosti.  

Leon Aron je direktor ruskih studija pri Američkom istraživačkom institutu. On je autor nedavno objavljene knjige : „Od puteva ka hramu: istina, sećanje, ideje i ideali u organizovanju ruske revolucije“.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić

 


[1] ODKB, ruski Organizaciя Dogovora o kollektivnoй bezopasnosti. Prim. Prev.

[2] Rusija je u Gruziji intervenisala tek nakon što su gruzijske trupe upale na teritoriju Južne Osetije prethodno ubivši dve stotine ruskih mirovnjaka. Prim. Prev.

[3] Rusiji nije bio cilj da svrgne Sakašvilija. Prim. Prev.

[4] Vrlo je indikativno to što se teroristi nazivaju „ekstremistima“. Prim. Prev.

[5] Programa o kontroli i ograničenju nuklearnih bojevih glava. Prim Prev.

[6] Rusija i Kina su takođe uložile veto i na rezoluciju o zabrani letenja u vazdušnom prostoru Sirije što bi slično kao i u Libiji umnogome pomoglo teroristima da ozbiljno ugroze vladine snage. Prim. Prev.