Pravi i lažni azilanti

Nekako u isto vreme kad se pojavila vest o mogućnosti hitnog ukidanja bezviznog režima u slučaju povećanja broja azilanata, održana je promocija knjige o nastanku britanske obaveštajne službe MI6 [1]. Tako smo, tri godine nakon objavljivanja originala, saznali da je Tito tražio azil od švajcarske vlade, u vreme sukoba sa Staljinom 1948. Onako, preventivno i unapred, zlu ne trebalo. Šta god mi mislili o tome, iz ugla švajcarskih vlasti, u slučaju sovjetske intervencije na Jugoslaviju, taj zahtev bi bio opravdan. Da su sovjeti tad okupirali Jugoslaviju, život Josipa Broza bio bi ugrožen, i imao bi pravo na pošteno razmatranje zahteva za vizu 

Današnji azilanti iz Srbije su drugačiji. Svima je valjda jasno da tu ne postoje opravdani zahtevi, jer nema političkog progona, što bi trebalo da bude osnova za traženje azila. Svako ima pravo da traži azil, to je regulisano i Opštom deklaracijom o pravima čoveka, ali se podrazumeva da taj čovek traži azil zbog nekog realnog razloga. Ali to izgleda domaćim, nesuđenim, azilantima niko nije objasnio. Podnosioci zahteva za azil su uglavnom Romi i Albanci, koji su privučeni besplatnim smeštajem i, u nekim slučajevima, ne tako malim džeparcem. Neki od njih žele da besplatno prežive par meseci u nekoj evropskoj zemlji, ali neki i zaista veruju da imaju pravo na azil. Kako bi oni razumeli to, kad neki od njihovih predstavnika u političkom sistemu Srbije to ne razumeju. Na okruglom stolu u Vranju, krajem prošle godine, predstavnici Roma iz 13 opština nisu prihvatili stav da su oni koji su u Evropi tražili azil, lažni azilanti. Predsednik Saveza društva Roma kaže da ,,izuzetno teška ekonomska situacija najviše pogađa upravo Rome, a na drugoj strani imamo stav zemalja zapadne Evrope da nam se zabrani ulazak u njihove zemlje''. Zamenik direktora Kancelarije za ljudska i manjinska prava se pita ,,kako neko ko nema osnovne uslove za normalan život može biti lažni azilant?'' [2].

Ako je verovati tom funkcioneru Kancelarije, onda bi devedeset odsto stanovnika Srbije moglo da krene u neku od zemalja zapada i traži azil. Ovde mnogi nemaju osnovne uslove za normalan život, pa opet većini ne pada na pamet da traži azil. Zna se šta je azil. Odnosno, većina građana zna, a oni koji ne znaju, teško da će uskoro saznati, kad njihovi predstavnici imaju ovako nakaradne stavove. Od samog nastanka, azil je podrazumevao zaštitu od političkog ili verskog progona, i ništa više. Azil iz ekonomskih razloga nije azil, to je nešto što se rešava zahtevom za vizu.

S druge strane, zakoni u evropskim zemljama ne pomažu da se smanji broj zahteva za azil. Švedska pored smeštaja i hrane, azilantima dnevno daje 50 evra džeparca. To je hiljadu i po evra mesečno. Ostale države ne daju puno manje od toga. Države dakle prime svakoga ko na granici zatraži azil, daju mu besplatan smeštaj, hranu i džeparac. Sasvim je razumljivo zbog čega neki ne mogu da odole. Tačnije, broj tih ,,nekih'' je u poslednjih par godina uvek između 15 i 20 hiljada ljudi. Zbog toga smo u samom vrhu po broju podnetih zahteva, među Sirijom, Avganistanom i Pakistanom.

Ukoliko je istina da se takav problem Evrope ovde rešava oduzimanjem pasoša, i da to ohrabruju evropske države, onda je to velika sramota. To se zove kršenje ljudskih prava, i nije baš jasno koliko je legalno oduzimanje pasoša po tom osnovu. Kad nekome trebaju Romi da ih iskoriste u dnevnopolitičke svrhe, onda ih bez pardona iskoriste, pozivajući se na odbranu njihovih prava, ali onda ta prava isto tako bez pardona krše oduzimanjem pasoša. Sloboda kretanja bi morala da važi za sve ljude. Taj problem bi morao da se reši tako što će Evropska unija da shvati da nema razloga da proverava nečiji zahtev za azil iz Srbije, i da nema razloga da ih hrani, poji i daje džeparac, i tako što bi Srbija morala da objasni predstavnicima Roma šta je to institucija azila.

Čitava ta situacija je velika sramota za Evropsku uniju, jer se pokazuje nesposobnost i tromost. Srbija je dobila status kandidata za člana Evropske unije. Time je valjda već položila neke testove ,,demokratičnosti'', i dokazala da nije zemlja trećeg sveta, ili zemlja u kojoj vlada diktatura. Sama činjenica da postoje države koje uopšte razmatraju zahteve za azil, je apsurdna, i više govori o Evropi, nego o Srbiji i onima koji traže azil. Veliki sistemi po pravilu sporo i teško funcionišu, i ovo je pokazatelj kako jednom delu tog sistema nije važno što je drugi deo tog sistema već označio Srbiju kao poželjnu državu. Klasičan primer državne birokratije, u najboljoj tradiciji real socijalizma.

Ima jedan dobar primer, iz bliske istorije evropskih država, vezan za taj problem. Jedan od najpoznatijih azilanata na svetu, bio je iranac Mehran Karimi Naseri. Ovaj student jugoslovenskih studija u Londonu je krajem sedamdesetih godina izbačen iz Irana kao nepoželjan, pri čemu mu je uzet pasoš. Nakon dugog traganja za državom koja bi mu dala azil, konačno ga je dobio u Belgiji. Nakon toga odlazi u Francusku, i par godina kasnije odlučuje da se preseli u Englesku. Nakon sletanja na londonski Hitrou, carinicima prijavljuje da su mu pred poletanje iz Francuske ukradena sva dokumenta, pa su ga sledećim avionom vratili za Pariz.

I tu počinje njegov začarani krug, koji je rezultirao jednom napisanom knjigom, i velikim holivudskim hitom. Po dolasku na Šarl de Gol, 1988. godine, francuska policija ga hapsi, jer nema dokumenta, ali ga odmah zatim i pušta, jer nema osnova za hapšenje, pošto je u Francusku ušao i boravio legalno, i na let za London krenuo sa dokumentima. Ali istovremeno, bez dokumenata nisu mogli ni da ga puste u Francusku, ali ni da ga isporuče negde drugde. Onda je poslat zahtev belgijskim vlastima, da mu ponovo izdaju izbeglička dokumenta. Belgijske vlasti su odgovorile da takva dokumenta ne mogu da pošalju poštom, nego bi morao lično da se pojavi.

On dakle nije mogao da putuje u Belgiju bez dokumenta, a nije mogao da dobije dokumenta ukoliko ne putuje. Kada su francuske vlasti odlučile da ga puste bez pasoša, iz Belgije je stigla poruka da po njihovom zakonu, azilant koji dobrovoljno napusti državu ne može više biti primljen nazad. Sedam godina kasnije, 1995. ipak su mu dozvolili da se vrati, ali je Mehran to tad odbio, i odlučio da čeka vizu Britanije, postojbine jednog njegovog roditelja. Na Terminalu 1 aerodroma Šarl de Gol, Mehran je živeo sve do 2006, punih osamnaest godina. 2004., kada je snimljen film Terminal sa Tom Henksom u glavnoj ulozi, Mehran je postao najbogatiji beskućnik na svetu, nakon što je Spilberg za njega uplatio pozamašan honorar na račun aerodroma. Dakle, tri evropske države punih osamnaest godina nisu mogli da odluče o sudbini jednog čoveka, koji je zbog toga svo to vreme živeo od onoga što mu daju radnici u aerodromskim prodavnicama, na mestu na kome je mnogima problem da provedu jednu noć.

To je primer ozbiljnog azilanta. Nije on jedini koji je iz sličnih razloga živeo na aerodromu (osim što je tamo proveo ubedljivo najduže) ali je jedini koji je žrtva takve birokratije. Postoje i drugi poznati ozbiljni azilanti, kao Edvard Snouden, Žulijen Asanž, Trocki, Dalaj Lama, Bobi Fišer... Ozbiljni azilanti ovih dana stižu iz Sirije, u Srbiju ih dolazi petnaestak dnevno. Ozbiljan azilant je i tetka Baraka Obame, koja je prebegla u SAD u strahu od plemenskog nasilja u Keniji. Azilanti iz Srbije nisu ozbiljni. Krajnje je vreme da države Evropske zajednice to prihvate.