Papandreu će verovatno pasti, ali je ovoga puta u pravu

(Fajnenšel tajms, London, 2. 11. 2011)

Da li je poludeo? To pitanje su postavljali skoro svi na svetu kao reakciju na odluku grčkog premijera Jorgosa Papandreua. On je odlučio da svoju vladu podvrgne dvostrukom ispitu oko odluke o dugovanjima (debt deal) Grčke: glasanju o poverenju vladi u parlamentu i opštem referendumu (referendum) u januaru. Tu odluku o dugovanjima [Grčke] su kao neko jaje i uz najveće muke vođe EU snele prošle nedelje. Papandreuova odluka je izazvala nered na svetskim finansijskim tržištima – a on je nju, navodno, doneo spontano, jedva se konsultujući sa sopstvenom strankom – a o konsultacijama sa evropskim partnerima nije bilo ni govora. Ona izgleda besmislena: potkopava najnovije i najšire napore za zaštitu evrozone, i dovodi Grčku još bliže haotičnom bankrotu i sramnom izlasku iz evra. Pa, šta je g. Papandreu mislio onda?

Od onog trenutka kada je tražio spoljnu pomoć radi izbegavanja direktnog bankrota, g. Papandreu nikada nije krio svoje nezadovoljstvo što mora da primenjuje onakve bolne reforme (painful reforms) kakve su bile zahtevane. Pa, obe najvažnije grčke političke partije, Pasok i Nova demokratija, ogromne su političke mašinerije koje su razmenu zaposlenja i privilegija - radi zadobijanja glasova birača - razvile i usavršile do nivoa umetnosti. Smanjivanje i reformisanje javnog sektora svodi se na političko samoubistvo. Papandreu nikako nije mogao izbeći da primeni stroge mere štednje, ali je učinio svestan izbor da izbegne strukturne reforme. Pošto taj program reformi i nije bio njegov, on ga nikada nije ni propagirao javnosti. Usledila je politička i socijalna paraliza.

Suočen sa još jednim novim glasanjem [u parlamentu] o odluci o dugovanjima, i sa narastajućim javnim protestima (mounting popular protests) protiv mera stroge štednje, g. Papandreu je imao samo tri mogućnosti:

1. Prva mogućnost je bila polagano umiranje: ostajanje na sadašnjem putu političke paralize, opadajuće popularnosti i srozavanja mogućnosti vladanja;

2. Druga mogućnost je bila trenutna smrt: raspisivanje vanrednih izbora, koji bi – kako pokazuju sva ispitivanja javnog mnjenja – doveli do nezapamćenog poraza njegove stranke;

3. Treća mogućnost je bila: kockanje na mogućnost vaskrsenja: raspisivanje referenduma koji bi mogao dati njegovoj vladi novo produženje života i spasti mu političku karijeru.

Posmatrano iz te perspektive, njegova odluka ima političkog smisla.

Većina analitičara to tumači tako da će njegova nepopularnost dovesti do poraza u referendumu. Istovremeno, oni ističu da ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je velika većina Grka protiv mera stroge štednje. Do sada, svi su postali svesni stalnih protesta i nereda, koji su postali skoro atinska svakodnevica. Ali – poraz u referendumu nije sasvim siguran... Lako se može desiti da grčki birači, suočeni sa mračnim opisom mera stroge štednje u okviru evra, ili sa bankrotom izvan evra, izaberu paket mera štednje. Takva pobeda bi mogla za Papandreua da bude infuzija političke legitimnosti. Njegova odluka može biti kockanje, ali ona nije politički besmislena.

Ali ipak, to nije ni razumna odluka. Na prvom mestu, to kockanje je izazvalo narastajući nemir u njegovoj sopstvenoj stranci. Pobuna narodnih poslanika njegove stranke bi mogla da okonča ionako mršavu većinu socijalističke partije i da dovede do prevremenih izbora, čineći možda da referendum izgubi na važnosti. Čak i ako vlada preživi predstojeće glasanje o poverenju, nejasno je kako će, s obzirom na kombinovani efekt ekonomske nesigurnosti i političke nestabilnosti, vladati do referenduma. Takođe – vrlo je teško zamisliti da će vlade evrozone, dok grčka vlada ne uspe da stvari dovede u red, prihvatiti tu paralizu. Najzad – čak i ako do referenduma dođe, i ako se na njemu prihvati paket mera – teško je uvideti kako će g. Papandreu primeniti program reformi koji je do sada odbijao.

Kockajući se za sopstveno vaskrsnuće, on neće uspeti da postigne političko preživljavanje koje želi. Ipak, moguće je da će njegova žrtva slomiti sadašnju političku paralizu Grčke, vodeći na kraju i do onakve katarze koju Grci priželjkuju. Ionako je uvek postojao problem sa idejom da bi Grčku iz ovog blata mogli da izvedu oni isti političari koji su je u njega uvalili. Ako dođe do toga, onda bi Papandreuova kocka mogla da ispadne onaj šok koji obnavlja grčki napor da pređe na drugačiji put, i iznenadni udar koji će evrozonu primorati da uloži energičniji napor za nalaženje razumnog i sveobuhvatnog rešenja za ovu krizu, što joj do sada nije polazilo za rukom.

Statis Kalivas je profesor političkih nauka Univerziteta u Jejlu (Yale University)

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis