Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Pakt egipatske opozicije sa đavolom?
Savremeni svet

Pakt egipatske opozicije sa đavolom?

PDF Štampa El. pošta
Maks Straser   
sreda, 03. jul 2013.

(Forin afers, 7. 2. 2013)

Prodavnice falafela u Kairu oblepljene su slikama predsednika Mohameda Morsija sa velikim crvenim znakom H preko njegovog lica. Novi mercedes i  ulubljene lade iz 70-ih godina voze se uskim gradskim ulicama sa crvenim znakom na njihovim prozorima kojim se pozivaju Egipćani da: „izađu na ulice 30 juna“. Na stanicama metroa i uglovima ulica aktivisti koji su protiv Morsija prikupljaju potpise za tamarod ili „pobunjeničku kampanju“. Oni tvrde da su prikupili 22 miliona potpisa kojim se traži Morsijeva ostavka. U nedelju, pošto su se milioni građana širom Egipta slili na ulice uzvikujući „odlazi“, čini se da je zemlja jedinstvena: Morsi mora da ide i Muslimanskom bratstvu se ne može verovati.  

Uprkos očekivanju nasilja širom zemlje – reči „građanski rat“ su nedavno ušle u popularne rasprave –  protesti su ostali uglavnom mirni. Noćni napadi na sedište Muslimanskog bratstva u Kairu, sa pet poginulih, okaljali su inače mirne proteste nezadovoljnih u Kairu. “Prvi put smo došli da zahtevamo hleb, slobodu i socijalnu pravdu“, kaže Naser Ibrahim el Sabie, sredovečni demonstrant na Tahrir trgu, „danas smo došli da spasemo Egipat“. 

Za 17 meseci, koliko je vojska vladala Egiptom nakon što je predsednik Hosni Mubarak podneo ostavku, petoro igrača se takmičilo i sarađivalo u procesu tranzicije: islamisti, revolucionari na ulicama, vojska, tzv. feloul (ostaci bivšeg režima koji su se protivili revoluciji i koji su želeli da se uspostavi stari poredak) i tiha većina. Još uvek postoje linije koje su povučene oko svake od tih grupa, ali nakon jednogodišnje vladavine Muslimanskog bratstva oštrije podele su između islamista i svih ostalih.

U tom pogledu, vojni ultimatum - da će armija intervenisati i uspostaviti „sopstvenu mapu za budućnost“ ukoliko Morsi ne reaguje u toku 48 časova - nije bio šokantan, niti je čak uznemirio mnoge koji se protive predsedniku. I pre nego što su protesti počeli, opozicionari su videli vojsku kao ključnog igrača koji može prisiliti Morsija da istupi iz kabineta i računali na pristalice bivšeg režima kao važnog učesnika u njihovoj borbi protiv Muslimanskog bratstva. Sa toliko različitih glasova ujedinjenih protiv jednog neprijatelja, protesti podsećaju više na početnu uspešnu mobilizaciju protiv Mubarakovog režima u januaru 2011. nego na formalni politički proces. 

„NIKO NIJE SPREMAN DA PREUZME ODGOVORNOST“

Ultimatum armije poziva „političke snage“ da „reše sve konflikte“. Muslimansko bratstvo, zajedno sa islamističkim saveznicima, jasno je određeno, ali ostaje nejasno ko su druge političke snage. U aprilu je grupa aktivista pokrenula tamarod kampanju, inicijativu za prikupljanje potpisa za referendum o legitimnosti Morsijeve vladavine. Kako je kampanja narastala, ona je privukla podršku Nacionalnog fronta spasa, koalicije liberala, levičara, i ostalih sekularnih partija koje su se pojavile u novembru 2012. kao ujedinjeni front protiv islamista. Jedan od njihovih lidera, Mohamed el Baradej, nazvao je tamarod kampanju „integralnim delom nacionalne opozicije koja odbacuje vladavinu Muslimanskog bratstva“. El Baradej je pozvao Egipćane da potpišu peticiju i veče uoči protesta pojavio se na televiziji da bi ohrabrio Egipćane da izađu na ulice. Bivši predsednički kandidati i NSF vođe Hamden Sabahi i Amr Musa, bivši generalni sekretar Arapske lige i pre toga egipatski ministar inostranih poslova, takođe su podržali kampanju. Sabahi i El Baradej su zajedno marširali u nedelju.

Pre nego što je počela da traga za oblikovanjem post-Mubarakove tranzicije, egipatska formalna politička opozicija reagovala je uglavnom na polarizujuće Morsijeve poteze ili na događaje na ulicama. Sa tamarodom opozicija je prerasla u široki pokret, ali mnogi se još uvek pitaju da li ova sadašnja koalicija može upravljati zemljom uspešnije nego Morsi i da li se uopšte može održati bez zajedničkog neprijatelja. Kaled Davoud, vodeći član Fronta 30. jun i bivši portparol NSF-a, u intervjuu se skoro četrdeset minuta ograđivao od Morsijevog unilateralnog načina vladanja, jačanja moći Bratstva i pogrešnog upravljanja ekonomijom. Ali, on je imao malo šta da kaže o tome šta opozicija nudi. „Rešenja su poznata skoro svakoj političkoj partiji“, rekao je on i nejasno naveo socijalnu pravdu i funkcionalnu ekonomiju. „Problem je dovesti prave ljude da obavljaju posao, a ne dovesti ljude na osnovu njihove lojalnosti Muslimanskom bratstvu.“    

Na protestu u Kairu zapravo uopšte nije bilo priče o opozicionim političarima kao što je El Baradej, uprkos njihovoj podršci protestima. Kada su bili upitani o njihovim nadama za budućnost, protestanti su se držali tačaka koje su uspostavili organizatori protesta: Morsijevo povlačenje, privremena vlada na čijem čelu je Vrhovni ustavni sud, organizuju se prevremeni parlamentarni i predsednički izbori i donosi se novi Ustav. Niko nije mogao da objasni ko bi trebalo da zameni Morsija. „Ovo je veći problem od Muslimanskog bratstva“, kaže Šokr el Naguib (55), upravnik hotela, koji je uzeo učešće u malom maršu od siromašnog predgrađa Kaira Imbaba do Tahrir trga. „Niko nije spreman da preuzme odgovornost.“

NAROD I ARMIJA

Nasuprot protestu, Bratstvo je pokušalo da odbaci tamarod kampanju time što ju je označilo kao kontrarevolucionarni pokret, podržan od Mubarakovih pristalica i njegove Nacionalne demokratske partije (NDP). Priča, ma koliko neverovatna, jeste ostala. Neke lokalne novine su sugerisale da se mreža NDP u delti mobiliše protiv Morsija i plaća razbojnike da podstaknu nasilje na ulicama i da napadnu sedišta Bratstva. Novinar koji je intenzivno izveštavao iz blata starog Kaira me je obavestio da isti ljudi koji su prikupljali glasove za NDP kandidate sada prikupljaju potpise za tamarod. Potpirujući zaveru, prošle nedelje pojavio se Husein Kamal, bivši šef kabineta Mubarakovog glavnog špijuna, i nakon godina ćutnje objavio svoju podršku protestima od 30. juna. El Baradej i NSF su takođe posegli za bivšim članovima NDP-a u pokušaju da ojačaju svoju koaliciju. „Ja ne mogu da izolujem milione Egipćana zbog toga što su bili simpatizeri Nacionalne demokratske partije“, rekao je El Baradej.

Ostale opozicione pristalice čini se da se slažu. Npr. Mona Makram Ebeid, koja je bila članica opozicije u parlamentu pod Mubarakom, izašla je, zajedno sa ostalih osmoro sekularnih i liberalno ustrojenih kolega, iz Šura saveta, više zakonodavne institucije koja je preuzela sve zakonodavne odgovornosti nakon raspuštanja Narodnog veća 29. juna. Ona je to učinila da obezbedi podršku protestantskom pokretu i daljoj delegitimizaciji Morsijeve vlade. Kada je bila upitana kako se osećala u vezi sa optužbom da i članovi bivšeg režima podržavaju isti pokret, Makram Ebeid je odgovorila: „Ja sam u potpunosti protiv mišljenja i politike bivšeg režima, ali ja nisam protiv svih ljudi koji su bili u njemu. Oni nisu demoni. Nema razloga da ih smatramo opasnim.“    

Ukoliko protestanti simpatišu bivši režim, čini se da još više simpatišu vojsku. Kada su vojni helikopteri preleteli iznad protestanata na Tahrir trgu i van predsedničke palate u nedelju, masa je navijala u slavlju podsećajući na 18 početnih dana revolucije: „Ljudi i armija su jedna ruka.“ Uprkos katastrofalnoj godini vojnog upravljanja i lošeg vođenja, čini se da mnogi veruju da je vojska jedina šansa za Egipat. „Armija brani Egipat“, rekli su mi brojni protestanti. „Oni su naša vojska“, odgovorili su kada sam ih upitao zašto pozdravljaju helikoptere.  

Začuđujuće, neke političke vođe takođe su spremne da dozvole povratak vojske u politiku. Šadi El Gazali Harb, član fronta 30. jun, objasnio je da je ova nada unutar vojske. „Mi čekamo da vojska prisili (Morsija) da se povuče“, rekao mi je on. „Ja se nadam da će mase na ulicama 30. juna poslati poruku armiji i ministrima unutrašnjih poslova da stanu uz narod a ne protiv njega.“ Vojni ultimatum u ponedeljak izgleda da je ostvario tu nadu.

REVOLUCIJA SE NASTAVLjA

Reaktivni položaji opozicije i opažena nekompetentnost, kao i probno prihvatanje figura iz prethodnog režima i obnovljeno poštovanje vojske, ostavili su mnoge koji se identifikuju sa revolucijom pre nego sa bilo kojim političkim pokretom u dubokom nespokoju. Nasuprot 30. junu, mnogi vatreni mladi aktivisti, koji su među prvima izašli na ulice 25. januara 2011, razmatraju da li je ovo uopšte njihova borba.      

Na kraju, mnogi od njih su se pridružili - čak i ako se ne slažu sa time da mase podržavaju vojsku. U protestu u Imbabi video sam mladog čoveka, s majicom "revolucija 25. januara", u glasnom razgovoru sa grupom ljudi. On se protivio njihovom aplaudiranju vojnim helikopterima. Na rubovima masovnog protesta u blizini predsedničke palate mala grupa je odbacila nacionalističko skandiranje o tome da su narod i vojska jedna ruka. Oni su podigli zastavu na kojoj je portret Mina Daniela, jednog od 28 uglavnom koptskih hrišćana ubijenih u vojnom napadu na protestante izvan zgrade državne televizije u centru Kaira u oktobru 2011. - što mnogi aktivisti opisuju kao najgoru noć u jednoipogodišnjoj represivnoj vojnoj vladavini.      

Fraza „revolucija se nastavlja“ se često ponavljala na protestima tokom protekle tri godine i može se pročitati na mnogim egipatskim zidovima koji su prekriveni grafitima. To je čak bilo i ime kratkotrajne političke koalicije na prvim parlamentarnim izborima nakon Mubarakovog povlačenja 2011. Ali, 30. jun je probudio nade da se revolucija nastavlja sa novom snagom. Pošto su milioni zauzeli ulice Kaira i drugih gradova širom zemlje, bilo je jasno da je formalna opozicija samo jedan deo otpora. Odnos između Egipćana i njihove vlade se nepovratno promenio. Nije bitno ko će sledeći preuzeti moć – bila to vojska ili političari iz NSF-a  –  Egipćani će biti voljni da izađu na ulice da zahtevaju uračunljivu i odgovornu vlast. Takva  narodna volja možda neće voditi do političke stabilnosti koja je zemlji potrebna da obezbedi zajam od MMF-a i možda će biti potrebne godine da se reformišu formalne političke institucije, ali Egipćani su uključeni u tekući proces aktivnog preoblikovanja politike i transformacije njihovog društva.

Maks Straser je novinar koji je izveštavao iz Egipta tokom revolucije 2011. On je bivši urednik vesti u Egipt Indipendetu i njegov tekst je objavljen u Forin afersu. Pratite ga preko tvitera na Twitter@maxstrasser.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić