Novorusija – između kraha ili uzleta Rusije

Događaji u Ukrajini 2014. godine postali su prelomni momenat u novijoj istoriji Rusije. Pri tome, na izazov koji je tada upućen Moskvi ona jasno nije ni odgovorila. A reč je o fundamentalnom izazovu koji traži precizno ,,da“ ili ,,ne“. Moskva nije odgovorila ni ,,da“ ni ,,ne“. Odnosno, ,,ni sasvim da“ ,,ni sasvim ne“. Eksterne i sasvim adekvatne mere kao reakcija na evromajdan bile su usvojene, i kao rezultat imamo Krim u sastavu Ruske Federacije. Ali, na Novorusiji, Moskva se spotakla. U svakom smislu. To pred nas postavlja pitanje – šta je to Novorusija? Odgovor može biti dat odmah na nekoliko nivoa.

Savez Ukrajine i Rusije, kako to lepo razumeju geopolitičari – i mi evroazijici, i atlantisti poput Zbignjeva Bžežinskog – glavni je zalog uspostavljanja Rusije kao evroazijske imperije. To je naša istorijska dužnost i glavna pretnja za naše neprijatelje – SAD, NATO i Zapad u celini. Ipak, u situaciji koja je nastala posle evromajdana, kada je Kijev osvojila proatlantska-neonacistička hunta, čak i teoretska mogućnost uspostavljanja ,,velikog prostora“ bila je izgubljena.

To je nesumnjiv uspeh atlantizma. Dobrovoljnog saveza sa Rusijom više neće biti. Ta činjenica, potvrđena je svrgavanjem Janukoviča, i svime što je posle tog događaja sledilo. Zato su se na dnevnom redu i pojavili Krim i Novorusija. Krim i Novorusija – geopolitički su jedno te isto, to je uzvratni potez, reakcija na to što je kao rezultat evromajdana Rusija lišena perspektive integracije sa celom Ukrajinom u zajednički strategijski prostor.

Posle evromajdana, Ukrajina je prešla u tabor neprijatelja, blokiravši samu mogućnost našeg imperijalnog preporoda. Rusija se našla u klopci. I odlučila – ovaj put ne cela, već samo polovina Ukrajine biće integrisana u imperiju. To je gore, ali je pouzdanije. Mi smo prihvatili izazov i sjedinili se sa Krimom. Nacistička politika hunte dala nam je za to moralni osnov. Dalje je bilo logično početi bitku za svu Novorusiju, sa srcem u Donbasu, i od Odese do Harkova, ne obraćajući pažnju na bilo šta, kao što nisu obraćali pažnju oni koji su organizovali prevrat u Kijevu, pripremali ga i podržavali. Politika je samo balans moći. Jak može sve. Slab ne može ništa ili skoro ništa.

Na Krimu smo postupili geopolitički ispravno. Kao što postupaju jaki. Ali sledeći korak nismo učinili. Tako postupaju slabi. Samim tim,  mi nismo odgovorili na pitanje ,,jesam li ja strepeće stvorenje ili imam pravo“, jednostavno skrajnuvši ga, smatrajući, očigledno, da će se sve rešiti samo od sebe. Zato je Novorusija krvava nedefinisanost, i u prvom redu nedefinisanost samog geopolitičkog statusa Rusije. Ko smo mi? Svetska sila? Regionalna? Ili subregionalna? Krim je ukazao na regionalni status naše države sa pretenzijama na svetski. Kolebanja po pitanju Novorusije ukazuju da smo subregionalna država sa pretenzijama na regionalnu ulogu.

Dešavanja u Novorusiji takođe su postala test toga ko upravlja Moskvom – nosioci naših nacionalnih interesa ili šesta kolona, to jest atlantistička mreža uticaja. Pokazalo se, pedeset kroz pedeset, sa promenljivom uspehom – Krim naš, dakle vlast je ruska; Minski sporazumi – pobedila je šesta kolona. Zato je Novorusija učinila očiglednom principijelnu geopolitičku neodređenost savremene Rusije – napola suverena država, upola – socijalno-politička i ekonomska kolonija Zapada (dobro je makar i tako, 1990-tih nije bilo ni toga). Zato je Novorusija pokazivanje istine, neprijatno za obe polovine našeg društva – i za te koji sebe smatraju Rusima (to je više od polovine, i za njih je Novorusija sve), i za te koji proklinju sadašnji pravac, želeći da otvore vrata neprijatelju (Radio ,,Eho“ i drugi).

Sa civilizacijske tačke posmatranja, Novorusija je integralni deo ruskog sveta. Štaviše, deo koji ga čini celovitim. Po istoriji, kulturi, etnogenezi, veroispovesti, samosvesti, Novorusija – od Odese do Harkova – jeste neodvojivi deo Velikorusije i nezamisliva je otrgnuta od nje. Dvadeset miliona ljudi koji živi na toj teritoriji jesu Rusi u kulturnom smislu, ma šta oni bili etnički. Pa očigledno je da i u samoj Rusiji žive ne samo etnički velikorusi, ali svi su oni Rusi. I povorka ruskih mladih ljudi, o čijem postojanju niko nije ni pomišljao, krenula je ka Novorusiji da prolije krv za otadžbinu, krenula bez naredbe, po zovu srca. I mnogi su tamo poginuli. I spavaju večnim snom, videći u snu Rusiju za koju su dali život.

Novorusija je pokazala Rusima – postojimo. Mi još uvek postojimo. Nisu nam slomili kičmu tokom tih sramotnih decenija koje su se otegle kao nesnosan i podli košmar. Mi postojimo. A to znači, mi smo tu, spremni da umiremo i ubijamo za Rusiju. A ruski svet, Novorusija, jeste buđenje. Očigledno, to je donekle uplašilo režim u samoj Rusiji, jer imati posla sa probuđenim Rusima nije bilo na dnevnom redu. Dok spavamo mi smo neškodljivi. Buđenje su pokušali da ugase što im je delimično i pošlo za rukom, pošto su gigantske mase bile bačene na gašenje Ruskog proleća koje se otvorilo sa Krimom. Svoditi bilans te linije još je rano. Ali linija suprotstavljanja je jasno obeležena. Devedesete su još tu – oni koji nama rukovode, mrze nas i plaše nas se. To je činjenica. To je postalo činjenicom Novorusije. Teška činjenica za sve strane. Mi smo se trgnuli, tačnije, počeli smo da se budimo, ali smo još suviše slabi da bi jasno i glasno prozborili o sebi. Nama Rusima još je potrebna podrška države koju nam je ona s početka maja 2014. godine, uskratila. To je vrlo teška situacija. Ona se takođe zove Novorusija.

Novorusija, to je takođe Donbas, kakav on jeste sa njegovim ljudima, herojima, temperamentom, karakterom i stilom. To su osobeni novoruski Rusi – vrlo tvrdoglavi, često suviše drski i uporni, umnogome kozačko anarhični, slobodoljubivi i nepokorni, kao žitelji pograničnih oblasti velike Rusije. Na njima, ljudima Donbasa, počiva Novorusija. Njihovom krvlju, krvlju njihove dece, žena i staraca, sinova i kćeri, poprskana je sveta zemlja Novorusije.

Da nije bilo njih koji su svom snagom ustali protiv kijevskog nacizma i atlantizma, ničeg ne bi bilo. Oni ne samo da su odolevali u prelomnim danima, oni istrajavaju preko granica zamislivih mogućnosti, izdržavajući sve, ne predajući pozicije. Bilo koji ljigavi moskovski menadžer polomio bi se na tom novoruskom, donbaskom uporištu. To su slobodni Rusi, slobodniji od onih koji su istočno od njih, i slobodniji naravno od onih koji su zapadniji. Novorusija – to je pobeda Donbasa, koji je ušao u istoriju. To je uzvišeni simbol za sve nas. To je pravi pravcati podvig – ne u udžbenicima istorije, već sada i ovde. Gledajući u lica tih ljudi Donbasa, živih i mrtvih, shvataš kako smo pobedili toliko ratova u istoriji. Baš tako – krvlju i posebno tvrdoglavim, donekle izazivačkim donjeckim, kozačkim stavom.

Zapad će pritiskati Moskvu preko mreže agenture uticaja, predlažući pogodbu – Krim u zamenu za Novorusiju (Minski sporazumi i njihove varijacije). Ako se savijemo, počeće aktivna priprema za svrgavanje sadašnjeg režima i napada na Krim. Pošto su oni napadajuća strana, prostor za naš manevar samo će se sužavati. Kada će vlast to konačno shvatiti? Može biti, nikada, kao što ništa i nikad (do danas) nisu shvatili i ne nameravaju da shvate komunistički vođi  s kraja 1980-tih i početka 1990-ih. Kao što mi je rekao Bžežinski – ,,Gorbačova smo jednostavno prevarili“.

Kako će se to završiti? Ako neprijatelji pobede, onda rušenjem režima i raspadom Rusije. Ka tome vodi Zapad, razrađujući zajedno sa tim ceo spektar višestepenastih strategija, usmerenih ka zajedničkom cilju. Da li će dati rezultat sistematičan rad infiltracije celog ruskog društva od vrha do dna, mrežom agenture od uticaja, nekažnjeno delujući u svim oblastima, uključujući strategijsko planiranje, pokazaće vreme. Za sada, ni da, ni ne. A od toga sve i zavisi.

Spasonosan scenario tipa ,,Rusi kreću i pobeđuju“ je jednostavan i jasan. Ali, šanse da se on realizuje, čini mi se, nisu suviše velike. Moskva kaže ,,da“ ruskoj istoriji i suverenitetu, uključujući i Novorusiju, kako treba. Teško je to, strašno i rizično. Ali, ako odolimo, propašće novi svetski poredak. To je na kraju krajeva ispunjavanje istorijske dužnosti. Većinu ratova koje smo dobili nismo počinjali mi, već oni koji su ih nametali nama. Sada se radi o našoj rodnoj zemlji – Novorusiji. Šta možemo žrtvovati? U stvari, sve. Počinjemo i pobeđujemo. To neće biti jednostavno novo rađanje imperije, to će biti duhovno buđenje, trzaj i istovremeno kraj svetske dominacije zapadnjačke civilizacije. Probijamo blokadu i prenosimo evroazijsku konzervativnu revoluciju u Evropu i samu Ameriku.

Oslobađamo narode od diktature oligarhijskog transnacionalnog kapitala, kamatnog ropstva i perverznih manjina. Evropa – Evropljanima. Francuska – Francuzima. Nemačka – Nemcima. I kraj liberalne demokratije. Dalje, vlast će biti predata samim narodima iz ruku svetske zakulisne elite bankara i finansijera, koji ne predstavljaju ništa i nikoga osim samog đavola. Biće predana uz našu pomoć. A Kosovo – Srbiji.

Novorusija – to je zavetna crta oba scenarija – kraha i uzleta. Ali, čak i ako krah bude neizbežan, a mi tu i tamo preživljavamo pravi krah, i dosta redovno – 1990-ih i s početka 2000-ih, u Čečeniji, Rusi su obavezni da budu na strani partije uzleta. Ja se neću čuditi, ako sadašnji režim demontira sam sebe. Ja ću se čuditi ako se ne demontira. Ali, to i nije razlog da se sklope ruke. Novorusija je naš stožer, naša granica. Mi smo dužni da joj damo sve što imamo, čak i to što nemamo.  To je jednostavno sudbina. Tamo su se ,,da“ i ,,ne“ dohvatili u krvavoj bitci. I to je već iznad računica, analiza, prognoza i lukavih planova. To je korak istorije. Ako je ,,da“ Novorusiji, onda je to ,,da“ i Krimu, ,,da“ Rusiji, ,,da“ spasu sveta. Ako bude ,,ne“, onda će vlast naših neprijatelja biti svetska. Rusija bez Novorusije nije Rusija. Više nema Rusije. I dokusurivanje svih protivnika novog svetskog poretka biće stvar tehnike.

Kada su Hajdegera pitali šta može da spasi zapadnu civilizaciju od kolapsa, on je potišteno rekao – ,,samo Bog“. Za onog ko ne veruje u Boga, to je, istina, dosta žalosno. Ali, za onoga koji veruje, sve se menja. Novorusiju, Rusiju, ruski svet, spasiće Bog. Ali, samo ako mi sami budemo na njegovoj strani, a ne na strani mamona, televizora ili teze ,,moja košulja bliža je telu“ Bog spašava čovečanstvo. On spašava svakog od nas. Zaboravili smo na to. Prisetimo se i pobedićemo.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://news-front.info/2015/05/10/novorossiya-krax-

ili-vzlet-dlya-rossii-aleksandr-dugin/