Nova leva i desna Evropa

Pošto su zvanična evropska istraživanja pokazala da će snažnu podršku na predstojećim izborima za Evropski parlament u maju 2014. dobiti stranke krajnje evropske levice i desnice, procesi o kojima su praktično svi objektivni i ozbiljni istraživači već duže vreme govorili obelodanjeni su najširoj javnosti: rađaju se nove političke prakse levice i desnice i kritički evropski diskursi glavno su obeležje savremenih tokova.

Najsvežiji primer koji iscrtava obrise jednog dela evropskih događanja koja su na pomolu svakako je objavljivanje u listu Le Figaro sakrivenog izveštaja francuske vlade o tome da se Francuska nalazi na ivici narodne pobune i socijalne eksplozije, jer u narodu vladaju tenzije, ogorčenje i bes. Radi se o gnevu koji se pojavljuje gotovo spontano, a stanje se opisuje kao situacija na rubu ustanka. Istovremeno, drugi relevantan primer, koji je uznemirio duhove širom Evrope, tiče se formiranja saveza između Marin Le Pen i Gerta Vildersa, tj. saveza koji se pravilno prepoznaje kao prva stepenica u stvaranju evropskog desničarskog anti-EU bloka. Jer, s obzirom na raspoloženje građana i porast evroskepticizma, ni najmanje nije isključeno da ostali saveznici za ovaj projekat mogu pronaći u širokom luku od Velike Britanije do Italije.

Marin Le Pen i Gert Vilders

U analizi različitih slučaja nove desnice u Evropi potrebno je, međutim, razlikovati politički legitiman zahtev za uspostavljanjem Evrope nacionalnih demokratskih država od ultranacionalističkih i fašističkih praksi nasilnog karaktera, kakve susrećemo na primerima grčke Zlatne zore ili bugarske Atake. Jednako, to je i razlika koja se pojavljuje i na drugoj strani političkog spektra, gde je, recimo, vrlo važno razumeti razliku između leve koalicije Sirize koji prevodi Aleksis Cipras, sa jedne strane, i radikalne levice tzv. Narodno-borbene revolucionarne sile u Grčkoj. Novonastali pejzaž, dakle, bez dileme upućuje na niz potencijalnih političkih i društvenih opasnosti – naročito kada je reč o najekstremnijim desničarskim ili levičarskim elementima – ali svaka identifikacija ili izjednačavanje između osnovanih apela za afirmacijom nacionalne države ili za većom socijalnom pravdom sa fašizmom svakako da nije ništa manje pogubna.

Da stvar, naime, stoji upravo suprotno, postaje plauzibilno u analizi pitanja o tome kako se do savremene situacije u Evropi uopšte stiglo. A odgovor na ovo složeno pitanje u najvećoj meri je zapanjujuće jednostavan: uzrok sadašnjih previranja počiva u lažnoj politici. Preciznije, u Evropi se preko dve decenije sprovodila politička simulacija, tj. lažna politika u kojoj su i desnica i levica izgubile sopstveni politički identitet. To je bila nametnuta kripto-politika konsenzusa, konstruisanog „trećeg puta“ s one strane levice i desnice, a zapravo je trebalo da u realnosti ispiše kraj i levice i desnice, i politike uopšte. Jer to je bilo vreme u kojem se proglašavao i pokušavao sprovesti u delo tzv. „kraj istorije“ koji je, u prevodu, između ostalog trebalo i da učvrsti moć transatlanskog kapitala kroz projekat Evropske unije.

Aleksis Cipras

U najkraćem, to je ključ za razumevanje savremenih pojava, koje se rađaju kao posledica sistematskog zatiranja i osećanja nacionalnog identiteta i vekovnih evropskih tradicija slobode, pravde i jednakosti. Jer da su, recimo, arhitekte Evropske unije dopustile očuvanje umerenih desnih politika – koje baziraju delanje na sapripadnosti nacionalnog i demokratskog – ili, da se nije dozvolilo da nastane sadašnje stanje u kojem, prema najnovijim podacima Međunarodnog Crvenog krsta, u Evropi ima više od 120 miliona siromašnih, sasvim je izvesno da bi stvari bitno drugačije izgledale, kao i da realno ovako dramatičnih posledica, po svemu sudeći, ne bi bilo. Odnosno, da su političke i društvene elite sledile najbolje evropske tradicije, danas ne bismo bili svedoci ovako dubokog jaza između EU dogme i evropskih stvarnosti.

U tom svetlu, važno je uočiti da politike levice i desnice u nastajanju svakako nisu antievropske politike, jer Evropa i Evropska unija su potpuno različite stvari. Štaviše, nova levica i nova desnica dele uverenje da su baš prakse Evropske unije poništile pravu istorijsku ideju Evrope. S tim u vezi, najmanji zajednički imenitelj levice i desnice, i trenutak njihovog susreta, počiva u činjenici da se ove nove politike zalažu za jačanje države, za kraj neoliberalizma, te da pokazuju svest o centralnoj ulozi naroda kao političkog subjekta. Ne manje bitno, u oba slučaja nailazimo na eksplicitno protivljenje intervencionističkim politikama, i u tom smislu na povratak autonomije politike, koja ima za cilj da saopšti da jaka država i prava demokratija nisu suprotstavljeni procesi.

Najzad, izlazak iz medijski proizvedene slike sveta i povratak društvu znanja, obrazovanja i izraženije participacije građana u političkom i javnom životu, pojavljuje se kao specifičan imperativ uz pomoć kojeg može da se prevaziđe kriza vrednosti koja je zahvatila različite sfere ljudskog delanja.

To su razlozi zbog kojih možemo reći – uz svest o neizvesnosti, nepredvidljivosti događaja i potencijalnim opasnostima – da je počelo vreme prelaza iz jedne epohe u sledeću, i da je Evropa neizostavan sastavni deo povratka politike i povratka istorije...