Niko više ne veruje u učlanjenje Turske u EU

(Folkskrant, 29.10.2012)

Da li će Turska postati član EU? Nikada se još nije dogodilo da neka država tako dugo sedi u čekaonici Evropske unije. Turskoj je pre skoro 50 godina stavljeno u izgled učlanjenje u EU, ali se o tome konkretno pregovara tek od 2005. godine.

Osim toga, proces učlanjenja neke države još nikada nije imao tako bizaran karakter. Obe strane se drže naizgled optimistički, ali u međuvremenu uzajamno ometaju svaki izgled na uspešan završetak pregovora.

Prilikom nedavne radne posete Turskoj u okviru EU delegacije, otvorile su mi se oči... Turski ministar za evropske poslove (glavni pregovarač), glavni savetnici premijera Erdogana, narodni poslanici vladine većine, a i opozicionih stranaka: svi su oni za pat poziciju u pregovorima krivicu u potpunosti i bez ostatka bacali na EU – a na prvom mestu na Francusku i Nemačku.

Prema Ankari, Kipar je glavna prepreka - a iza toga se stalno skrivaju zlobni Evropljani. Turska ne može postati član EU, sve dok se ne reši dugotrajni spor oko podeljenog grčko-turskog ostrva. Šansa za rešenje je, po Turcima, krivicom Evropske unije, ravna nuli. EU je stala na stranu Atine, i prihvatila grčki deo ostrva u članstvo EU.

Ta, Republika Kipar, sada drži u svojim rukama veto za ulazak svog prastarog neprijatelja – Turske, u EU. Grčki Kipar je u prošlom referendumu odbacio ujedinjenje ostrva (što je bilo međunarodno rešenje, prihvaćeno od strane UN). I sada, da bi zadovoljila kriterijume EU, Ankara mora da prizna grčki Kipar, i da sa njim uspostavi saobraćajne veze? Ma, niko u Turskoj nije voljan da popusti pred tim “nasilnim ponižavanjem“! Sem toga, od strane EU se Turskoj, navodno, postavljaju daleko stroži uslovi za prijem nego ranijim kandidatima...

Upitani o nedostacima i manama sopstvene zemlje, naši turski sagovornici su skoro izgubili dar govora. S druge strane, ambasador EU u Turskoj nije mogao da zaustavi svoju bujicu reči dok je govorio na tu temu. Sa svojim vrlo brojnim saradnicima, on je za Evropsku komisiju (EK) sačinio izveštaj o napretku Turske za 2012. godinu. Taj izveštaj je porazan, i sav teret krivice za stagnaciju baca na Tursku:

U oblastima demokratije i pravne države, koji su toliko važni za EU, ova država-kandidat još uvek jako podbacuje. Parlament joj je izuzetno slabašan. Ne postoji nezavisnost i neutralnost sudstva. Sloboda izražavanja postoji samo na papiru, ali ne i u praksi. U prepunim, nehigijenskim zatvorima čame i političari, novinari, pisci, naučnici i studenti samo zbog toga što su izrekli kritiku na račun vlasti. Oni bivaju redovno osuđivani kao “teroristički simpatizeri“. Takođe, u turskim zatvorima još uvek nisu retka ni mučenja.

Etničke i verske manjine se društveno unazađuju. Kurdski problem ostaje nerešen. Žene u skoro svim društvenim oblastima još uvek igraju podređenu ulogu. Ubistva “u odbrani porodične časti“ i prisilni (pa i dečji) brakovi ostaju neiskorenjive tradicije. Osamdeset posto medija je povezano sa vladajućom AKP strankom premijera Erdogana. Kritičko novinarstvo se obeshrabruje nasiljem, pa zbog toga u medijima i naširoko vlada autocenzura. Od obećavanih mera protiv korupcije se još uvek slabo šta vidi.

Međutim, turski ministar za pitanja EU ovaj izveštaj namenjen Evropskoj komisiji podrugljivo i prezrivo odbacuje, rečima: „Ma, to je samo pokušaj usporava procesa [turskog prijema u EU]“ .

Turski parlament sada radi na novom Ustavu koji bi trebalo da mnoge od tih problema reši. Svaki stanovnik Turske ima pravo da iznese svoje predloge, ali o tome treba da postignu konsenzus četiri političke stranke. Usled izuzetno velikih suprotnosti među njima, to će biti nemoguće, pa će, nesumnjivo, ako sva dogovaranja propadnu, vladajuća AKP partija pred birače izneti svoj sopstveni nacrt Ustava.

Svega 17% procenata Turaka misli da će njihova zemlja još ikada postati član EU. Na jubilarnom kongresu svoje AKP partije, premijer Erdogan je nedavno održao dugačak govor na temu: “Turska u 2023. godini“, u kome nijedan jedini put nije ni pomenuo EU. Njegovi vrhunski savetnici su nam saopštili da premijer “oseća da se Brisel prema njemu jako loše odnosi“.

Ono što se zove “pregovori sa EU“ – to uopšte i nisu. Gorda, ekonomski i vojno snažna Turska se oseća podvrgnutom ponižavajućim razgovorima sa strogim evropskim vaspitačem koji je neprestano zasipa slabim ocenama. Evropska unija se, pak, sa svoje strane, što je i razumljivo, oseća beznadežno, jer se stalno suočava sa očiglednom nevoljnošću Turske da zaista sprovodi reforme koje se zahtevaju. Uprkos svoj [zvaničnoj] retorici, dve pregovaračke strane sede za istim stolom, a svaka u krilu, ispod stola ima svoje tajne planove.

Turska ne želi da zadovoljava uslove EU ako ovi miniraju Erdoganove interese ili moć njegove partije. Zato i nema problema u oblasti u oblasti tržišne ekonomije ni finansija. EU je najveći trgovinski partner Turske, naročito zahvaljujući Carinskoj uniji zaključenoj s njom još 1995 godine. Traži se povratak vojske u kasarne? Odlično! Ali, ne može biti reformi koje podrivaju autokratski i centralistički karakter turske vlade!

EU se upustila u operaciju uključivanja Turske samo usled jakog pritiska Amerike, jer za to postoje veliki geopolitički i strateški interesi. Brisel je takođe bio i u iskušenju zbog značajnog tržišta od 85 miliona turskog stanovništva, koje jača. Ali, u međuvremenu, i naročito danas evropske vlade sve više obraćaju pažnju i na svoje birače kojima je EU sve manje mila, i koji sigurno nikako ne žele uključivanje novih država u EU. Prvo treba rešiti rešiti finansijsku krizu. Međutim, ni posle toga, države kao što su Francuska i Nemačka nisu oduševljene da prime veliku državu kao što je Turska, sa kojom bi onda morale da dele premoć koju sada njih dve uživaju u EU. Uz to, vođe EU imaju i nelagodnost da onda dolazi do toga da bi se EU tada graničila sa državama punim konflikata, kao što su Irak, Sirija i Iran.

Uprkos takvoj bezizglednoj situaciji, ni EU, ni Turska nemaju interesa da unilateralno prekidaju pregovore. Niko ne želi da primi krivicu za neuspeh. Osim toga, Turska ima i značajne koristi od svog sadašnjeg statusa kandidata za članstvo u EU: skoro 900 miliona evra godišnje u evro-subsidijama, a i povišen politički status u tom regionu.

Pregovori o prijemu Turske u EU su obična farsa. Obe strane pokazuju šokantan nedostatak iskrenosti. Bez nekog političkog čuda, ovaj pregovarački proces će se odugovlačiti do u nedogled. Ali, neka država ipak ne može da do kukovog leta ostaje kandidat za EU. Usled sve većeg rasta uzajamnog nepoverenja, proces uzajamnog približavanja se preokrenuo u proces uzajamnog udaljavanja Turske i EU. Sve dok ne postoji istinska politička volja, mnogo je bolje da se takozvani pregovori dogovorno zamrznu, i da se na neki alternativni način održavaju topli politički i ekonomski odnosi.

Krajnje je vreme za temeljno promišljanje o ovom štetnom lažnom teatru, to važi za EU, a prema tome i za Holandiju.

Bob van den Bos (BobvandenBos) je bivši poredsednik parlamentarne grupe holandskih levih liberala ( D66) u Evropskom parlamentu.

Sa holandskog posrbio Vasilije Kleftakis