Netanjahu se poigrava sudbinom Bliskog istoka

Jedno obraćanje u UN ostaće upamćeno kao otvoreni poziv na rat. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u svom zapaljivom govoru optužio Iran da razvija atomsko oružje za vojne svrhe i slikovito je upozorio svet na “crvenu liniju” preko koje Izrael neće preći. On je svetu za govornicom u UN pokazao klasičan crtež bombe sa različitim nivoima obogaćenja uranijuma koje predstavljaju faze razvoja iranskog nuklearnog programa, za koji Iranci uporno tvrde da služi u mirnodopske svrhe. Na crtežu su predstavljene tri faze od kojih je prva, obogaćenje uranijuma do 70%, već okončana.

On je izjavio da crvena linija preko koje Izrael neće preći predstavlja obogaćivanje uranijuma do 90%, što predstavlja drugu fazu koju je Iran takođe već razvio. On je pozvao međunarodnu zajednicu da učini slično i da ne dozvoli da se druga faza pretvori u treću, tj. u sposobnost Irana da aktivno proizvede atomsku bombu.

Izrael uporno upozorava da bi Iran mogao da upotrebi nuklearno naoružanje protiv Tel Aviva. Da li je ovo paranoja ili razložna zabrinutost? Iranci, što je potpuno tačno, tvrde da je svakoj zemlji dozvoljeno da koristi nuklearnu energiju u mirnodopske svrhe i da je njihov program namenjen isključivo mirnodopskoj upotrebi. Međutim, pitanje je da li Izrael može verovati Teheranu na reč. S druge strane, Izrael već poseduje nuklearno oružije i preko dve stotine atomskih bombi[1], što znači da poseduje određenu vrstu monopola nad atomskim oružjem i ne dozvoljava da ga nijedna druga zemlja u regionu ne poseduje. Strah Izraelaca je donekle opravdan, međutim ova zemlja je već odavno postala nuklearna sila i njeni susedi isto tako imaju razloga za strah.

Situacija je veoma napeta, jer čak ni unutar Izraela ne postoji političko jedinstvo kada je u pitanju napad na iranska nuklearna postrojenja, prirodno jer takav potez nosi sa sobom ogroman rizik. SAD ne bi želele rat sa Iranom, niti bi im on išao u prilog, ali izraelsko rukovodstvo ostaje ušančeno u svojoj poziciji da je potrebno uništiti iranski nuklearni program. Takav stav samo situaciju čini napetijom i ozbiljno ugrožava odnose između Izraela i Irana koji se, sudeći po izjavama, već nalaze na ivici rata. Ali takav rat bi zapalio čitav region. Teško da bi takav sukob doveo do svetskog rata koji bi uključio Kinu i Rusiju s jedne i SAD s druge strane, ali je nesumnjivo da bi čitav Bliski istok goreo u ratnom vihoru, čije se posledice ne bi mogle predvideti. Izraelsko insistiranje na ratnoj opciji može neželjeno da uvuče SAD u sukob sa Iranom, čiji vojni kapaciteti nisu nimalo zanemarljivi.

Eventualni vazdušni napad na Iran bi mogao da ima tri alternativna pravca: Liban-Turska, Jordan-Irak, Crveno more-Saudijska Arabija-Persijski zaliv. Ovakav napad je daleko nego rizičan, kao prvo, avionima bi, bez obzira na rutu, bila potrebna dopuna u vazduhu. Viši saradnik za vojno vazduhoplovstvo na Međunarodnom institutu za strateške studije (IISS) u Londonu Daglas Beri kaže da bi punjenje goriva u vazduhu bilo kritično. “Izraelski avioni ne samo da treba da uđu i izađu iz iranskog vazdušnog prostora, već moraju da imaju dovoljno goriva ukoliko dođe do nepredviđenih situacija tokom misije”[2] Veruje se da Izrael ima između osam do deset velikih tankera, ali stručnjaci vjeruju da će kapacitet biti jedan od ograničavajućih faktora.

Što je važnije, iranska nuklearna postrojenja se nalaze duboko u vazdušnom prostoru Irana i ukopana su u podzemnim bunkerima, tako da se postavlja pitanje delotvornosti vazdušnog napada čak i ukoliko bi mu prethodio udar krstarećim projektilima iz podmornica.

Iran takođe ima respektabilnu PVO. Spekuliše se da su Iranci preko Kine nabavili kinesku verziju najsavremenijeg ruskog raketnog sistema protivvazdušne odbrane S-300 ili da su im Rusi isporučili tehnologiju za proizvodnju istog, međutim ovo su samo spekulacije od kojih svaki ozbiljan analitičar mora da se ogradi. Međutim, bez obzira na ovo, Iran poseduje usavršenu verziju sistema MIM-23 HAWK koji je Iranu isporučen od strane SAD pre pada režima Reze Pahlavije 1979. godine.[3] “Domet ovih usavršenih odbrambenih sistema iznosi više od 40 km. i on je u stanju da inteligentno prati i gađa neprijateljske avione i helikoptere pri supersoničnim brzinama”, izjavio je general Mohamed Naidžar.

Osim toga Iranci su usavršili ruski sistem “Kub” sa savremenijim radarskim sistemom. Takođe poseduju ruski sistem “Tor” međutim on je namenjen za gađanje ciljeva koji lete nisko. Ipak smeštaj i konfiguracija terena Izraelu bi daleko otežalo situaciju na terenu. Samo bi najveće svetske sile mogle da se usude na ovakav napad. Izrael bi u napadu koristio svoje najmodernije avione tipa “F-15” koji bi nosili projektile za probijanje bunkera, međutim ovo im ne bi mnogo pomoglo ukoliko su iranska postrojenja ukopana u prirodnim bunkerima odnosno planinama. Izrael raspolaže najsavremenijim avionima američke proizvodnje “F-15“ koji su svoju superiornost dokazali u mnogim sukobima od Pustinjske oluje pa do bombardovanja SRJ, ali Iran poseduje avione koji bi mogli da se suprostave izraelskim jurišnim avionima. Pre svega tu su avioni “F-14” takođe američke proizvodnje koje je Iran primio od Amerikanaca takođe u doba Šahovog režima. Zatim tu su i avioni tipa “MIG-29“ koji bi mogli da se suprostave izraelskim avionima naročito ukoliko su modernizovani, međutim mi nemamo podatke o takvim modernizacijama.

Iranci ostaju prkosni uprkos snazi izraelskog ratnog vazduhoplovstva. Komandant iranske Revolucionarne garde, general Muhamed Ali DŽafari izjavio je da izraelske pretnje samo podstiču prkos Islamske Republike. “Neprijatelj želi da nas zaustavi na našem putu, ali te pretnje samo jačaju našu odlučnost da nastavimo u istom pravcu”, rekao je DŽafari, koji je prošlog vikenda najavio da će se na posletku dogoditi izraelsko-iranski rat, kao i da je njegova zemlja spremna.[4]

Dakle, izraelski avioni bi morali da uđu u vazdušni prostor Irana i da se iz njega vrate što predstavlja veliki rizik uprkos tome što naš najpoznatiji vojni analitičar Miroslav Lazanski tvrdi da „u borbi sa F-15 nijedan iranski avion nema velikih šansi za uspeh.” [5] Miroslav Lazanski tvrdi takođe da bi Izrael po cenu “prihvatljivih” gubitaka mogao da vrati iranski nuklearni program 10-15 godina unazad ali ne obrazlaže koji su to prihvatljivi gubici. “No, šta će biti „dan posle”? Hoće li i čime Iran uzvratiti? Balističkih raketa koje mogu dosegnuti Izrael Iranci i nemaju mnogo, samo četiri lansera za 20 projektila „šahab-3”, te 16 lansera za „šahab-1” i „šahab-2”. S druge strane, izraelska PVO raspolaže sa 17 baterija raketa „houk” poboljšane verzije, šest baterija raketa „patriot”, tri baterije projektila „erou” i sa najmodernijom mrežom radara za gledanje „iza horizonta”, sve locirano kod Hadere, Palmačima, Nevatima i Beršebe. Čak i da Iran lansira rakete na Izrael, vrlo mali broj tih projektila eventualno bi i prošao kroz PVO sistem Izraela.” Međutim, Miroslav Lazanski je zaboravio da sistem “patriot” nije savršen, što se dokazalo u Zalivskom ratu. Pitanje je sa koliko bi raketa Iran uzvratio po Izraelu ali teško da bi PVO sistem Izraela mogao da zaustavi većinu ovih projektila naročito ukoliko napad bude masovniji. Lazanski tvrdi da bi “eventualnom blokadom Hormuza Teheran samo pomogao SAD, pa i nekim zemljama Persijskog zaliva, da i one uđu u sukob. Ostaju još teroristički napadi „Hezbolaha”. I cene nafte. I međunarodni odnosi? I to je sve...” Veoma čudan zaključak, zato što cene nafte na svetskom tržištu nikako ne bismo smeli da zanemarimo. Ukoliko bi Iran blokirao moreuz Hormuz, a za to sigurno ima kapaciteta, to bi imalo nesagledive posledice po cenu nafte na svetskom tržištu i na ekonomsko stanje SAD i EU. Osim toga, Amerikanci ne žele sukob sa Iranom, u tome je suština problema i nikakav dobitak za Izrael ne bi predstavljalo nevoljno uvlačenje SAD u rat. Naravno autor teksta zanemaruje terorističke napade Hezbolaha koji bi ozbiljno ugrozile Izrael.

Osim toga, „Izraelci bi delovali na granicama svojih mogućnosti. Samo mali broj vazdušnih sila na svetu bi mogao da izvede takvu operaciju. Čak i da uspeju, to bi samo usporilo iranski nuklearni program”, ističe Beri. I zaista dovodi se u pitanje delotvornost takvog napada. On bi samo mogao da uspori razvoj iranskog nuklearnog programa ali ne i da ga potpuno uništi ili vrati deset do petnaest godina unazad. “Posledice takvog napada bile bi loše i globalne. Ovaj poduhvat nema nijednu pozitivnu stranu”, dodao je Beri.

Taj stav za sada deli i najbitniji saveznik Izraela. Samo pre nekoliko dana, načelnik Generalštaba američkih oružanih snaga, general Martin Dempsi je izjavio da izraelski napad ne bi bio pametan. „Takav napad bi bio destabilizirajuć i ne bi postigao dugoročne ciljeve”.

Naravno, takav napad ne bi bio samo destabilizirajući, već bi ugrozio čitav Bliski istok. Ukoliko Iran lansira rakete na Izrael, koje bi sigurno bile usmerene prema izraelskim atomskim centralama koje nisu podzemne, to bi predstavljao samo početak nevolja sa kojima bi se susreo Izrael. Hezbolah bi svakako intenzivirao svoje napade na mete u Izraelu, što bi samo po sebi dovelo do raspirivanja šireg konflikta u regionu. Kada se sve uzme u obzir, čitav region Bliskog istoka se nalazi na ivici globalnog sukoba i eventualni napad Izraela na Iran bi samo dodatno pogoršao situaciju koja bi mogla da ima nesagledive posledice.