Hronika najavljenog rata - još jedan sukob koji može da zapali planetu

Svet je u šoku dočekao početak direktnog sukoba Irana i Izraela, a zajednički imenitelj straha je destruktivni potencijal tog rata, koji u potpuni haos može dodatno da gurne Bliski istok, ali i čitavu planetu. Razloga za to je mnogo.

Rafinerija u Haifi u Izraelu 15. jun 2025. 

Upetak, 13. juna, Bliski i Srednji istok, ali i svet, osvanuli su u novoj realnosti. I koliko god je ta realnost i u prethodnim godinama i mesecima bila tmurna i zastrašujuća, zbog onoga što je počelo ovog petka u ranim jutarnjim satima planeta je potonula u strah. Desilo se ono što se decenijama najavljivalo i očekivalo, ali u šta se, zbog nesagledivih posledica, nije verovalo – otvoreni rat Izraela i Irana.

Izrael je sa oko 200 aviona napao Iran, gađajući nuklearna postrojenja, fabrike i skladišta balističkih projektila, vojne objekte, sisteme protivvazdušne odbrane, lidere Revolucionarne garde i vojske, nuklearne naučnike...

Ubijeni su, između ostalih, komandant iranske Revolucionarne garde Hosein Salami i još nekoliko važnih komandanata Garde, zatim šef generalštaba Mohamad Bageri, bivši rukovodilac iranskog nuklearnog programa Ferajdun Abasi i više vodećih iranskih nuklearnih fizičara...

Pogođeno je nuklearno postrojenje u Natanzu, u blizini grada Isfahana, oko 200 km južno od Teherana. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) navela je da „nije zabeleženo povećanje nivoa radijacije izvan nuklearnog lokalitetu u Natanzu, iako je došlo do malog curenja unutar postrojenja“, mada izraelski bezbednosni izvori tvrde da je to nuklearno postrojenje uništeno.

Iranci u Teheranu na antiizraelskom protestu ispred bilborda sa slikama ubijenih u izraelskom napadu: načelnika Generalštaba iranskih oružanih snaga, generala Mohamada Bagerija, komandanta Korpusa islamske Revolucionarne garde Hoseina Salamija, komandanta Vazduhoplovnih snaga Korpusa islamske Revolucionarne garde Amira Alija Hađizadea, i nuklearnih naučnika Ferajduna Abasija i Mohamada Mehdija Tehrančija, 14. jun 2025.

Nuklearno postrojenje Fordo, ukopano duboko u planinama u blizini svetog šiitskog grada Koma, gađano je kasnije tokom dana; iranski izvori javljaju da je došlo do manjih oštećenja. Iranske vlasti izjavile su da nuklearna elektrana u gradu Bušahru, na jugozapadu zemlje, nije bila meta napada.

Napadi su se nastavili i u toku dana, izraelski izvori tvrde da je uništena vojna baza u Tabrizu, na severozapadu zemlje, gađani su objekti u Teheranu, Isfahanu, Širazu. Takođe, da su u zajedničkoj operaciji Mosada i vojne obaveštajne službe nazvane „Uspon lava“ unutar Irana dejstvovali izraelski operativci koji su definisali najvažnije mete, ali i aktivno radili na eliminisanju sistema protivvazdušne odbrane.

U petak uveče Iran je raketama dugog dometa zasuo Izrael, pogođen je i Tel Aviv, da bi se potom u talasima smenjivali napadi jedne zemlje na drugu. U Izraelu je ubijeno najmanje deset osoba, oko dvesta je ranjeno, Iran kaže da je u izraelskim udarima poginulo najmanje osamdeset ljudi, više od osamsto je povređeno, među kojima je najviše civila.

Napadi su nastavljeni i u subotu, broj žrtava raste. Bombardovan je, između ostalog, i deo gasnog polja Južni Fars, najvećeg gasnog polja na svetu koje Iran deli sa Katarom, koje se nalazi u južnoj provinciji Bušahr, gde je i jedina iranska nuklearna elektrana, kao i skladišta nafte u Teheranu. Napad na iransku energetsku infrastrukturu ovaj rat podiže na još viši nivo.

Skladišta nafte u Teheranu, 14. jun 2025.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu rekao je da je ovo „odlučujući trenutak u istoriji Izraela“, i da je reč o „početku dugotrajne operacije čiji je cilj sprečavanje Teherana da proizvede nuklearno oružje“. Iransko rukovodstvo obećava da će se „osveta“ nastaviti, da će se udari proširiti i na američke baze u regionu u sledećim danima. Iako Vašington tvrdi da je o napadu obavešten, ali da u njemu nije učestvovao, Teheran smatra da su za napad odgovorni i Sjedinjene Države i Izrael.

Iranska atomska bomba

Izrael je napad na Iran započeo nekoliko dana uoči nove runde pregovora o iranskom nuklearnom programu, zakazane za nedelju, 15. juna, u Omanu. Mada Donald Tramp tvrdi da još ima vremena za dogovor i poziva Iran da se vrati za pregovarački sto, sigurno je da od toga neće biti ništa. Zbog nezavidne situacije u kojoj se Iran našao pošto je Izrael u prethodnim mesecima obezglavio njegove saveznike u regionu, palestinski Hamas i libanski Hezbolah, a u Siriji se skrhao režim Bašara el Asada, Teheranu je do ovih  pregovora sigurno više bilo stalo, ali oni su s napadom Izraela postali bespredmetni.

Zakazani pregovori sada izgledaju kao taktičko odugovlačenje Vašingtona dok se Izrael pripremao za napad, a i Trampovo oduševljenje posledicama udara na Iran ne pokazuje da je do njih sada ikome stalo.

Satelitski snimak nuklearnog postrojenja u Natanzu kod Isfahana, pre i posle izraelskog raketiranja 13. juna 2025.

A što se tiče iranskog nuklearnog programa, u ovom trenutku ne vredi prisećati se propuštenih prilika za rešenje ovog pitanja, kao kada je reformistički predsednik Irana (od 1997. do 2005) Mohamad Hatami nudio Amerikancima obustavljanje nuklearnih aktivnosti u zamenu za ukidanje sankcija, a ovi ga nisu udostojili ni odgovora; ili kada je Tramp 2018. u paramparčad rasturio dugo i mukotrpno građen sporazum koji je administracija Baraka Obame 2015. sklopila sa Iranom. Ovaj sporazum, kojim je bilo dogovoreno ukidanje američkih sankcija u zamenu za ograničavanje nuklearnih aktivnosti Teherana, dobro je funkcionisao tri godine, na nezadovoljstvo Izraela i Saudijske Arabije.

Vredi nadati se bar da vlasti u Iranu neće pomisliti, ako do sada već nisu, da je, kao što mnogi tvrde, atomska bomba stvarno jedina garancija onome ko je poseduje da ga niko neće napasti, pa da aktivno krenu u njenu realizaciju. Možda su sada zaista nuklearni kapaciteti Irana toliko uništeni da tako nešto nije moguće u ovom trenutku, mada ima i drugačijih izveštaja, ali sigurno je da bi  to bi bila jedna od najopasnijih posledica ovog rata.  

Atomski i ekonomski potencijal rata

Svet je u šoku dočekao početak direktnog sukoba Irana i Izraela, a zajednički imenitelj straha je destruktivni potencijal tog rata, koji u potpuni haos može da gurne region, ali i čitavu planetu.

Razloga za to je mnogo. Jedan je to što je Izrael nuklearna sila, mada to ne govori javno; s druge strane, bombardovanje nuklearnih postrojenja u Iranu je počelo, a Iran je odavno najavio (i uvežbavao) da će, ukoliko do toga dođe, i on bombardovati nuklearne elektrane u Izraelu. Verovatno nema nikoga kome na vest o početku iransko-izraelskog rata nije jeza prošla uz kičmu kada bi se setio Černobila, očitog dokaza da nuklearne kataklizme ne poznaju državne granice.

Nebo iznad Jerusalima, 13. juna 2025.

Drugo, čitav svet je već iskusio ekonomske posledice napada jemenskih Huta na brodove u Crvenom moru, koje su izvodili u znak solidarnosti sa Palestincima u pojasu Gaze. Suecki kanal su mnogi brodovi počeli da izbegavaju birajući hiljadama kilometara duži put oko Rta dobre nade što je, posledično, u nebesa vinulo cene kontejnerskog transporta.

Jesu mogućnosti Huta smanjene višemesečnim udarima američke i izraelske avijacije, jeste Iran u tolikim problemima da sigurno manje oružja pritiče u Jemen, ali teško da će Huti, jedini saveznik Irana u regionu koji je još na nogama, odustati od toga da Iranu pomažu tako što će plovidbu Crvenim morem učiniti još nesigurnijom.

Trpeće Huti zbog toga još bombardovanja, ali u prethodnih mnogo  godina se pokazalo da avionske bombe ni Saudijaca, ni Britanaca, ni Amerikanaca i Izraelaca, ne mogu da umire Hute, pa će tako verovatno biti i sada.

Zgrada u Tel Avivu pogođena iranskim projektilom, 14. jun 2025.

Problemi u Crvenom moru mogu se još pokazati i kao sitni ukoliko Iran reši da zatvori Ormuski tesnac, kroz koji prolaze tankeri kojima se transportuju nafta i gas iz Persijskog zaliva u ostatak sveta. Na samu vest o početku sukoba Irana i Izraela cena nafte je skočila na preko 70 dolara, tržišta i berze se tresu, a ukoliko Ormuz postane neprohodan, svet će se suočiti sa naftnim šokom kakav nije viđen od sedamdesetih godina prošlog veka.

Iran je više puta, u prethodnim bezbrojnim krizama u odnosima sa Amerikom, pretio da će zatvoriti Ormuz, i svaki put dobio upozorenje Vašingtona da bi to izazvalo direktnu vojnu akciju Sjedinjenih Država. Nije se desilo, verovatno zbog obostrane svesti da bi to bila još jedna crvena linija posle čijeg prelaska ne bi bilo povratka.

No, ni Iran nije bio u ovako teškoj situaciji još od rata sa Irakom koji se završio pre više od 35 godina.

„Zvanični Teheran razmatra mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza koji je važan pomorski put za isporuke nafte svetskim tržištima“, izjavio je u subotu član Komiteta za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku iranskog parlamenta Ismail Kusari.

Ormuski tesnac

Iransko-jevrejsko pitanje

Iz ovih samo nekoliko nabrojanih apokaliptičnih scenarija, a ima ih još, jasno je da bi njihovo realizovanje izazvalo kataklizmu i za jednu i za drugu (treću, četvrtu...) zaraćenu stranu, i teške posledice za čitav svet, koji je ionako opasno zaljuljan.

Logično pitanje je onda zar neće mogućnosti obostrane kataklizme zaustaviti realizovanje takvih scenarija? Zar nisu, već više puta, i pored priča o bezgraničnoj međusobnoj mržnji i obostranih pretnji brisanjem sa lica zemlje, kataklizmični scenariji izbegnuti?

Srećom jesu, iako neobjavljeni rat niskog intenziteta između iranske i jevrejske države traje već decenijama, a deo tog rata su bile sabotaže, teroristički napadi, sajber napadi, atentati, posrednički ratovi...

No, situacija je počela da se drastično menja od kada je 7. oktobra 2023. palestinski Hamas iz Pojasa Gaze upao u Izrael, počinio pokolj i oteo stotine ljudi. Usledio je napad Izraela na Pojas Gaze i besprimerno stradanje Palestinaca koje tamo još traje, zatim aktiviranje Huta, libanskog Hezbolaha, šiitskih milicija po Siriji i Iraku...

Izrael je krenuo u krvavi osvetnički pohod i obračun sa svim neprijateljima. Obezglavljeni su Hamas, čiji je lider Ismail Hanije ubijen jula prošle godine usred Teherana, i Hezbolah, čiji je lider Hasan Nasralah u septembru ubijen u Bejrutu, a Iran je više puta navođen kao prvi na listi neprijatelja jevrejske države. 

Slom „Šiitskog polumeseca“

Izrael i Iran su u aprilu prošle godine, posle izraelskog raketiranja iranskog konzulata u Damasku, po prvi put razmenili raketne napade kojima su direktno pogodili teritoriju jedni drugima, a zatim i u oktobru, posle ubistva Nasralaha, doduše kontrolisano, bez mnogo žrtava i štete ni na jednoj strani.

A onda je u decembru prošle godine preko noći pao režim Bašara el Asada u Siriji, zemlju su preuzeli pobunjenici redom potekli iz redova ekstremističkih sunitskih grupa koje na šiitski Iran gledaju kao na smrtnog neprijatelja.

„Šiitski polumesec“, ili „Osovina otpora“ od Irana preko Iraka i Sirije do libanskog Hezbolaha, raspao se nepovratno, i Iran je ostao „go na ledini“.

Iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei

Izraelska avijacija je, i u toku i odmah posle pada Asadovog režima, temeljno bombardovala sirijsku protivvazdušnu odbranu, avijaciju i aerodrome, neutrališući i najmanju pretnju na koju bi njihovi avioni F-35 mogli naleteti na putu ka Iranu. Koji je usledio pre dva dana.

Poreklo sukoba

Opet, zašto je strah od kataklizme toliki kada su u pitanju Izrael i Iran, ima i drugih država koje se decenijama manje-više bez prekida gledaju preko nišana a naoružane su do zuba, neke i nuklearnim oružjem, poput Indije i Pakistana?

Biće da je razlog i u tome što izraelsko-iranski odnos karakterišu i neke stvari zajedničke za oba naroda, kojih nema, na primer, u izraelsko-palestinskim, indijsko-pakistanskim, ili ovdašnjim „vekovnim“ mržnjama.

I Jevreji i Persijanci se ponose istorijom koja traje više milenijuma. Još od pre skoro 2.800 godina, kada je Kir veliki oslobodio Jevreje iz vavilonskog ropstva, ova dva naroda su u Persiji živela zajedno, deleći probleme koje su nosili vekovi uspona i padova carstava, osvajanja Arapa, Mongola, Turaka... Nije uvek sve bilo idealno, ali bi se reklo da su Jevreji u Persiji imali manje problema nego na mnogim drugim mestima u svetu.

Sinagoga Jusef Abad u Teheranu, oktobar 2023.

Mnogi Jevreji iselili su se iz Irana u Izrael posle osnivanja države 1948. Procenjuje se da u Izraelu živi između 200.000 i 250.000 Jevreja rođenih u Iranu i njihovih bližih i daljih potomaka. Dosta ih je u novoj zemlji napravilo zavidne karijere.

Na sahrani pape Jovana Pavla II 2005. godine Moše Kacav, tadašnji predsednik Izraela, sedeo je u blizini tadašnjeg iranskog predsednika Mohamada Hatamija. Kacav je posle sahrane ispričao da se rukovao sa Hatamijem i popričao s njim na persijskom jeziku (farsiju). I Hatami i Kacav rođeni su u istom gradu, Jazdu, u Iranu. Kacav (čije ime je na rođenju bilo Musa Gasab) sa porodicom je emigrirao u Izrael 1951. godine, kada je imao pet godina, ali je sačuvao znanje persijskog jezika.

Osim predsednika Izraela, Iran je dao i jednog izraelskog ministra odbrane i načelnika generalštaba. Obe ove funkcije obavljao je Šaul Mofaz, koji je rođen u Teheranu i čiji su roditelji emigrirali u Izrael 1957. godine.

Posle pobede Islamske revolucije 1979. najveći broj Jevreja iz Irana emigrirao je uglavnom u Izrael. Ajatolah Homeini je proglasio Iran jedinim pravim vođom islamskog sveta.  a lider islamskog sveta mora, zbog „palestinskog pitanja“, da ima stav o Izraelu kao državi koja ne treba da postoji.

Tel Aviv pic.twitter.com/uK07QeiuCl

— Emelia (@vikingwarior20) June 15, 2025

Ali i danas, posle decenija neprijateljstava između ove dve države, Iran je posle Izraela dom druge najveće jevrejske zajednice na Bliskom i Srednjem istoku, koja broji oko 10.000 ljudi. Opet, daleko je sve od idealnog, ali sinagoge u Iranu postoje i rade, jevrejska vera se slobodno ispoveda, što nije slučaj u mnogim muslimanskim zemljama. Kako bilo, reklo bi se da se ova dva naroda dobro poznaju.

Reklo bi se i da Jevreji i Iranci dele nešto što se zove „mesijanski kompleks“. Jevreji kao Bogom „izabrani narod“, Iranci zbog slavne prošlosti i samoproklamovane uloge predvodnika islamskog sveta. Zajednička im je i uloga žrtve, kod Jevreja zbog svega što su kroz istoriju prošli, kod Iranaca zbog šiitske viševekovne tradicije mučeništva i statusa parije koji Iran u dobrom delu sveta, naročito zapadnog, uživa još od Islamske revolucije.

A tu je i večiti osećaj ugroženosti: kod Izraela jer je u neprijateljskom okruženju „slamka među vihorovima“, a kod šiitskog Irana jer su šiiti oduvek bili ugrožena manjina, a ni njima komšiluk nije preterano naklonjen, što zbog vere, što zbog politike i istorije.

Plodovi gneva

I tako se, uz regionalnu i svetsku politiku, decenijama stvarala eksplozivna mešavina sa iracionalnim elementima, čudna kombinacija međusobne mržnje, straha, gneva i poštovanja ni nalik na bilo šta drugo na Bliskom istoku, a od čijeg pucanja svi strahuju – i akteri, i arapski susedi u regionu, šta god oni o Iranu i Izraelu mislili, i ostatak sveta.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu kaže da će se vojna operacija u Iranu nastaviti koliko god bude potrebno, šta god to značilo, jer se mora sprečiti „nuklearni holokaust“, pošto bi Iran atomsku bombu, samo kada bi je imao, sigurno bacio na Izrael da bi ga uništio.

Možda je samo u pitanju retorika, a možda je Bibi sa svojim jastrebovima zaista krenuo u „krstaški pohod“ do konačnog obračuna, koliko god ne bilo jasno šta bi to bilo. Netanjahuu samom je što duži rat potreban zbog mnogo razloga, među kojima su neki i lični, jer će jednom, kada se ratovi budu završili, morati da odgovara za mnoge stvari zbog kojih su protiv njega pre rata demonstrirale desetine hiljada ljudi.

Netanjahu se obratio iranskom narodu poručujući mu da neprijatelj Izraela nisu Iranci nego režim, da je cilj Izraela da ukloni nuklearnu i balističku raketnu pretnju, ali je i dodao: „Dok ostvarujemo svoj cilj, mi vam takođe čistimo put do slobode. Režim ne zna šta ih je pogodilo ili šta će ih pogoditi. Nikada nije bio slabiji… Ovo je vaša prilika da ustanete i da se vaši glasovi čuju.“

Iz ovih reči reklo bi se da priželjkuje promenu vlasti u Iranu, ali notorna je činjenica da se pred napadom spolja ljudi „ujedinjuju oko zastave“, koliko god unutrašnje podele bile duboke, a one u Iranu jesu i duboke i brojne. Tako je u Izraelu, tako je sada i u Iranu. Osim toga, na vidiku ne postoji bilo kakva organizovana snaga koja bi u Iranu preuzela vlast, a ako bi kojim slučajem ta zemlja zapala u nekontrolisan haos, onda bi raspadi Iraka, Sirije i Libije izgledali kao događaji nižeg reda, a posledice bi bile tragične i po region i po svet.

Američki ulog

Ne deluje da je Americi trenutno do velikog rata sa Iranom, ali retorika Donalda Trampa se preko noći menja. Desetine meta širom Irana su određene još u vreme DŽordža Buša mlađeg, a republikanci su ih kasnije još docrtavali. Vašington sada upozorava Iran da ni slučajno ne napada američke baze u regionu, što Teheran najavljuje, i deluje da će direktno američko uplitanje, ne samo na nivou obaveštajnih podataka i odbrane izraelskog vazdušnog prostora, biti neminovno ukoliko rat potraje

Iranski demonstranti sa antiameričkim transparentom i slikom generala Revolucionarne garde Kasema Sulejmanija, koji je ubijen u američkom napadu u Iraku 2020. godine, 13. juna 2025.

Iran najavljuje da će osvetnički udari na Izrael dugo trajati, tvrdi da je spreman na višegodišnje ratovanje, mada mu u trenutnim okolnostima sigurno nije do toga. Zemlja je bez spoljnih saveznika koji bi joj u ovom trenutku otvoreno pritekli u pomoć, iscrpljena je ekonomskim teškoćama i višedecenijskim sankcijama, a već godinama je potresaju demonstracije koje nekontrolisano izbijaju zbog različitih nezadovoljstava.

Opet, gubitak „obraza“ ukoliko se zamoli za mir i pregovore umesto da se ratuje svom snagom bez obzira na posledice, bio bi iz perspektive Teherana najžešći u nizu žestokih šamara i poniženja koje Iran prima poslednjih meseci. Pitanje je da li bi ta molba i bila uslišena dok se „kompletno ne demontira nuklearni program“, kako je to Netanjahu najavio, čime bi poniženje pred arhineprijateljima bilo još veće. A istorija nas je naučila da bivše imperije, nezavisno od uređenja, poniženja dugo pamte, i da to nikada ne izađe na dobro.

Kako god, nema druge nego uzdati se da pomenute mesijansko-apokaliptične iracionalnosti neće prevladati i da će se akteri zaustaviti pre nepovratnog prelaženja još nekih crvenih linija, među kojima je i ona atomska. Mnoge su već pređene u petak ujutru, trasirajući nerešive probleme u budućim godinama i decenijama.

(RTS)