Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > EU ide stopama poznog SSSR-a
Savremeni svet

EU ide stopama poznog SSSR-a

PDF Štampa El. pošta
Mihail Tjurkin   
subota, 20. oktobar 2012.

,,Sumrak Zapada“ kojeg je još početkom HH veka predskazao nemački filozof i istoričar Osvald Špengler, sada se već vidi golim okom. Svetska ekonomska oluja pretvorila je Stari svet iz ,,tihe luke“ u zonu elementarnih nepogoda: evrozona puca po šavovima, nezadovoljni građani izlaze na ulice, zaoštravaju se međunacionalni problemi, dok se političari plaše da pogledaju u lice surovoj realnosti. Savremenu Evropu često upoređuju sa Rimskom imperijom iz doba opadanja, kada su divlji i neobuzdani varvari – Germani, potiskivali razmažene i raskalašne Rimljane. Ali, po svoj prilici, današnja Evropska unija je najsličnija Sovjetskom Savezu iz vremena stagnacije i početka perestrojke: uz sve razlike između dve svenule države, one imaju dosta zajedničkih crta.

Prva sličnost – kriza ekonomskog modela

Kao i Sovjetski Savez 1970-ih i 1980-ih godina, EU danas preživljava ekonomsku krizu. SSSR su odveli u ćorsokak nedostaci komandno-administrativnog sistema, iscrpljujuća trka u naoružanju, sirovinska zavisnost i tehnološko zaostajanje. Naučna, i posebno birokratska elita zemlje ,,prespavala“ je informatičku revoluciju, koju je u svoju korist upregao Zapad. Iscrpivši svoje snage, SSSR se zaustavio u razvoju, i Sjedinjenim Državama samo je trebalo da se uz pomoć Saudijske Arabije obore cene nafte, da bi se crvena imperija zaljuljala.

Sadašnji problemi EU takođe nisu pali s neba. Njihove korene treba tražiti, barem, krajem 1970-ih godina, kada je zapadna ekonomija počela da tone u živo blato sistemske krize, povezane sa katastrofalnim padom celokupne potražnje u SAD i Zapadnoj Evropi. Kako bi odgodile krah i pobedile u hladnom ratu, zapadne elite su pribegle oružju masovnog ekonomskog uništenja – finansijskom kapitalizmu (neoliberalizmu). Masovna potražnja veštački se naduvavala pomoću štamparske mašine i kredita. Kao rezultat, finansijski sektor se odvojio od realne ekonomije, a pojedini građani, preduzeća i čitave države, čvrsto su se nasadili na kreditnu iglu (kao SSSR na naftnu).

– Vi ste saterali sebe u dužničku jamu? Nema problema. Potrebno je uzeti u banci još jedan kredit i vratiti stare dugove, i tako do beskonačnosti. Treba li reći da je finansijska nemarnost, pored neobuzdane potrošačke trke, izazvala u Evropi sadašnje dužničko prokletstvo. Ali, dok nije buknula kriza, države jednostavno nisu primećivale omču na svom vratu – objašnjava poznati ekonomista Mihail Deljagin. Dužnički problem, zajednički za Zapad, u EU je zaoštren stvaranjem evrozone 2002. godine, kada se desilo stapanje država sa apsolutno različitom ekonomskom kulturom.

– U Starom svetu postoji ,,severna“ ekonomija, sa razvijenom industrijom koja proizvodi visokotehnološke proizvode – primećuje drugi ruski ekonomista Mihail Hazin. – Ona je od pojave jake evropske valute samo profitirala: na primer, Nemačka je postala jedan od svetskih lidera u izvozu. Ali, postoji još i ,,južna“ ekonomija, koja živi na račun turizma i poljoprivrede. Kako je bilo u ,,stara, dobra vremena“? Kad nastupi ciklična kriza, Grci, Španci i Italijani su obezvređivali svoju valutu, a sa ućarenim parama su podržavali privredu. Ipak, sa prelazom na evro, to je postalo nemoguće, i države južne Evrope, zarad očuvanja lepog života svojih građana, morale su da uzimaju gigantske kredite od međunarodnih bankara i bogatih severnih suseda. Kada se 2008. godine, podigao ,,svetski finansijski tornado“, pronalaženje novih kredita postalo je problematično, i južne evropske države, opterećene dugovima, povukle su na dno celu EU.

Danas, položaj ,,evropskog pacijenta“ nije mnogo bolji od stanja sovjetskog 1980-ih godina, kada je bolest bila već toliko zapuštena, da se sa mukom mogla lečiti. Evropska unija nema novca da se otplate dugovi baksuznih južnjaka – oni se mogu staviti na raspolaganje samo u tom slučaju ako bi se prešlo na hleb sa vodom i tokom, minimum, dvadeset godina, besplatno radilo. Posle Grčke, na ,,evropski kazan“ već dolaze španski i italijanski ,,siromah“, i ovde se milostinja očigledno neće deliti. Ovome treba dodati zaoštravajuće protivrečje između EU i SAD. Danas ,,ruka Vašingtona“, kao i u slučaju sa SSSR-om 1980-ih godina, namerno potapa konkurenta u blato krize. Američke finansijske institucije namerno smanjuju rejting zemalja Starog sveta, kako bi izazvale paniku u evrozoni i naterale kapital da beži preko okeana, gde je hitno potrebno da se zapuše rupe. Sada je zadatak Sjedinjenih Država da nateraju Evropljane da objedine dugovanja i uvedu evroobveznice, kako bi relativno dobrostojeća Nemačka izdvojila novac od vlastitih građana i platila zajednički evropski banket na palubi tonućeg ,,Titanika“. Vašington takođe dobija to da Stari svet uključi ,,punom parom“ štamparsku mašinu Evropske centralne banke (ECB), jer samo inflacija u evrozoni i odlivanje kapitala preko okeana omogućavaju Americi da izbegne defolt uoči vrlo važnih predsedničkih izbora.

Naravno, SAD i EU ne vode hladni rat. Naprotiv, proklamuje se atlantska solidarnost. Ali, u epohi finansijskih potresa, svi se rukovode principom – ,,mi smo vam stvorili probleme? Ništa lično – to je samo biznis!“ Zato se ne treba čuditi, da Amerika pokušava da se izvuče na leđima evropskih saveznika – upravo tako kako je pre dvadeset godina odložila svoj krah na račun propasti SSSR-a.

Druga sličnost – degradacija elite

Sudarivši se sa krizom, evropska i sovjetska elita demonstrirali su svetu neobično slične modele ponašanja, obesmišljavajući problem i idući putem najmanjeg otpora. Čak i vizuelno, partijski aparatčici poznog SSSR-a veoma podsećaju na evrobirokrate.

Osamdesetih godina vladajuća vrhuška Sovjetskog Saveza sastojala se prevashodno od bezličnih ,,kremaljskih staraca“ koji su se posle naprezanja Velikog otadžbinskog rata, nalazili u opuštenom stanju. Oni su zasedali u besmislenim birokratskim strukturama, držali govore pune patosa o brzoj pobedi komunizma (u koju sami nisu verovali), trošili novac za podršku nacionalno-oslobodilačkim pokretima, a istovremeno nagrađivali sebe ordenjem, vikendicama i automobilima. Sa jačanjem marazma, sovjetski rukovodioci su sve češće donosili odluke koje su bile samoubistvene za zemlju – radi čega je trebalo, na primer, započinjanje krvavog rata u Avganistanu! Nije iznenađujuće da je otuđenje između vlasti i naroda brzo raslo, i nalazilo oduška u političkim anegdotama, kuhinjskim jadikovkama i disidentskoj opoziciji.

Zapanjujuće, ali u epohi opadanja na čelu ujedinjene Evrope nalazi se elita, koja se sa psihološkog gledišta, malo čime razlikuje od sovjetske nomenklature. Lišeni harizme, sve starije birokrate, u vreme studentskih revolucija s kraja 1960-ih godina, još su bili ,,kasači“, ali sada hoće da se nauživaju, bez naprezanja. Oni zasedaju po neshvatljivim komisijama u Briselu, i drže dosadne govore u Evroparlamentu. Pogledajte predsednika EU Hermana van Rompeja, predsednika Evrokomisije Žoze Manuela Baroza ili šeficu evropske diplomatije baronesu Ketrin Ešton! Kao i partijske aparatčike poznog SSSR-a, njih odlikuje krajnja ideologizacija i šablonsko mišljenje. Umesto da misli o tome kako da izvede Evropu iz ćorsokaka krize, briselska nomenklatura više voli da razmišlja o slobodi i demokratiji, i da podržava nacionalno-oslobodilačke pokrete (tzv. narandžaste revolucije). Samiti EU u Briselu, svojom protokolarnošću i besmislenošću, veoma liče na zasedanja politbiroa pod rukovodstvom ,,dragog Leonida Iljiča“ (autor misli na Brežnjeva, prim. prevodioca).

I geopolitička strategija lidera Starog sveta nije manje apsurdna od ,,sudbonosnih odluka“ sovjetskog rukovodstva 1980-ih godina – analog našeg Avganistana za Evropsku uniju postale su arapske revolucije, koje su dovele do ,,migracionog cunamija“ iz zemalja Severne Afrike. Obični Evropljani percipiraju EU kao njima stranu organizaciju, koja je valov za briselske evrokrate. Prisetimo se, da je i Ustav EU, elita Starog sveta faktički nametnula svojim narodima, bez obzira na francusko i holandsko ,,ne“ na referendumima!

Unutar evropske nomenklature, kao i u SSSR-u za vreme perestrojke, odvija se nepomirljiva borba između konzervativaca i reformatora. Ulogu Jegora Ligačova u EU igra kancelarka Nemačke Angela Merkel, koja pokušava da nametne Evropljanima svoju strategiju borbe sa finansijskom krizom. Pod pritiskom Berlina, 25 zemalja EU je potpisalo u martu Fiskalni pakt, koji predviđa kontrolu evropskih struktura nad budžetskom sferom pojedinih država, smanjivanje socijalnih rashoda, otpuštanje hiljadâ državnih službenika i druge mere oštre štednje. Bez odgovarajuće finansijske dijete, smatraju strogi nemački ,,doktori“, ,,pacijent“ ne može da odbaci ,,suvišne dužničke kilograme“ i ponovo se vrati u nekadašnju ekonomsku formu. Ipak, mnogi evropski aparatčici tvrde da obični smrtnici nisu dužni da plaćaju ceh krize, koju su priredile ,,krupne zverke“, i bore se za ,,novo ekonomsko mišljenje“. Ta ,,grupa drugova“ smatra da se u borbi sa krizom treba uzdati ne u ,,stezanje kaiša“, već u stimulisanje ekonomskog rasta. To jest, vlade treba da sačuvaju obilne socijalne programe, penzije i plate, ne bojeći se zaduživanja. Istovremeno, pristalice ,,novog mišljenja“ hoće da daju zalet rastu BDP-a uz pomoć obimnih novčanih injekcija u privredu Starog sveta, a to je, sa njihove tačke posmatranja, nezamislivo bez objedinjavanja svih suverenih dugova u zajednički evropski dužnički ćup. Oni predlažu da se emituju evroobveznice i pokrene štamparska mašina ECB.

U maju, novi francuski predsednik Fransoa Oland postao je lider reformskog krila ,,evropskog KPSS“, koji je, po svoj prilici, spreman da igra ulogu Mihaila Gorbačova. U svakom slučaju, u njegovoj polemici na neviđeno sa Angelom Merkel jasno se čuju gorbačovske intonacije: ,,Cela Evropa gleda na nas sa nadom! ,,Mi moramo doneti Evropljanima obnovu i otvoriti novu stranicu istorije!“ ,,Potrebno je razvijati u EU prostor demokratije!“ Slično Mihailu Sergejeviču, Oland je jak i u intrigama aparata. On vešto podstrekava nomenklaturu protiv ,,nazadnih konzervativaca“: ,,evropskog Gorbija“ aktivno podržavaju italijanski, španski i britanski drugovi.

U svakom slučaju, za sada nije uspeo da slomi volju Nemačke – uoči vrlo važnog samita EU Angela Merkel je izjavila sa njoj nesvojstvenom emocionalnošću: ,,dok sam ja živa, evroobveznica neće biti!“. Ipak, ako drugu Olandu nekako uspe da nametne Evropskoj uniji perestrojku, to će samo ubrzati krah ujedinjene Evrope – stimulisanje rasta BDP na račun nagomilavanja dugova, dovešće do brze ekspanzije dužničke piramide, potresa na berzama i definitivne smrti evropske valute. U celini, težnja Olanda ka socijalnoj pravičnosti može rezultirati za EU velikim ekonomskim potresima, upravo tako kako su ,,demokratski impulsi“ Gorbačova, na kraju, doveli do kolapsa SSSR-a.

Treća sličnost – ideološki ćorsokak

Raspad Sovjetskog Saveza u ogromnoj meri bio je predodređen krizom sovjetske ideologije: sredinom 1970-tih godina, ni partijska vrhuška, ni narod, već nisu verovali u san o izgradnji komunističkog raja na zemlji. Idejni entuzijazam, koji se zahvaljujući Gagarinovom letu u kosmos još uvek osećao tokom ,,hruščovskog otopljavanja“, zamenile su tokom ,,brežnjevske stagnacije“ ,,kobasičarske vrednosti“ – težnja da se podigne vlastito blagostanje i da se uživa. Paralelno, sve veću popularnost su sticale alternativne ideologije, među kojima posebno zapadni liberalizam, i u manjoj meri pravoslavni monarhizam i nacionalizam. ,,Dole KPSS!“ ,,Dajte glasnost!“ ,,Za demokratizaciju“! Pod takvim parolama su tokom godina perestrojke na ulice ruskih gradova izlazile hiljade ljudi. U međuvremenu, u nacionalnim republikama, sve se češće moglo čuti: ,,Odvojimo se od moskovskih krvopija i počnimo gospodariti!“ U RSFSR mnogi intelektualci su se tešili u kuhinjama potrošačke iluzije: ,,oslobodimo se od azijatskih gotovana i počnimo da živimo kao u Evropi!“. Ideološki, 1991. godine, ljudi su već bili spremni za rušenje SSSR-a.

Slični procesi odvijaju se sada u EU. Ujedinjena Evropa, stvarana od 1950-ih godina, zahvaljujući moćnom antiratnom i demokratskom impulsu, početkom HHI veka, izgubila je veru u svoje ideale. Dok sloboda i demokratija nisu smetali eliti i narodu Starog sveta da uvećavaju blagostanje, oni su rado prihvatali ,,liberalne vrednosti“. Ali, čim je ekonomsko tlo počelo da se izmiče pod nogama, od nekadašnjeg entuzijazma nije ostalo ni traga. Za većinu savremenih Evropljana, liberalna demokratija je isto tako dosadan i lažljivi kliše, kakav je bio komunizam za sovjetske građane tokom stagnacije. U Evropi, posebno u omladinskoj sredini, već deset godina silovito raste popularnost alternativnih ideologija.

S jedne strane, u Starom svetu postaju traženi socijalizam i antiglobalizam ,,bledunjavih mladića sa užarenim pogledima“, a sa druge, nacionalizam sve siromašnijih građana, koji su nezadovoljni pretvaranjem svojih komfornih gradova u Meku i Medinu. Demonstracije u Grčkoj se odvijaju pod crnim anarhističkim i crvenim komunističkim zastavama, u Londonu i Rimu omladina ukrašava barikade portretima Če Gevare i Trockog. Ali, istovremeno, u Evropi stiču popularnost i desni marševi. O radikalizaciji Evropljana rečito svedoče pobune francuskih i grčkih glasača. U Francuskoj, više od polovine stanovništva glasalo je za Nacionalni front Marin Le Pen ili za najraznovrsnije leve partije. Ista se slika videla i u Grčkoj, gde je omladina podržala levoradikalnu partiju SIRIZA na čelu sa harizmatičnim sindikalnim liderom Aleksisom Ciprasom i neonacističku ,,Zlatnu zoru“.

Ali, ovde se analogije ne iscrpljuju. Kao i u Sovjetskom Savezu iz doba perestrojke, žitelji ,,evropske RSFSR“ sanjaju da se oslobode od ,,balasta“ u vidu ,,nacionalnih republika“ i da očuvaju svoj visoki životni standard.

– Dosta sa izdržavanjem grčkih i španskih lenčuga! Neka oni pevaju, igraju i piju vino, ali ne na naš račun! – buni se direktor minhenske autoradionice Ditrih Hajneman. Pumpajući milijarde evra u Grčku, frau Merkel pokušava da spasi kožu bankara, evrobirokrata i velikih preduzimača. Davati novac Grcima je isto što i dobacivati milostinju siromasima – oni će svejedno sve izjesti. I šta će običnim građanima takva EU?

Ali, i stanovnici južnih ,,nacionalnih republika“ ne gaje topla osećanja ka ujedinjenoj Evropi i strastveno sanjaju o ,,samoopredeljenju sve do otcepljenja“.

– Kada su Grčku uvodili u evrozonu, nama su obećali visok životni standard i blagostanje u ,,evropskoj porodici naroda“ – priseća se Dimitras Panktratos, inženjer iz Atine. – A šta se u stvari desilo? Nemački biznis je zavladao našom ekonomijom, oterao u bankrot preduzeća i prinudio naše glupane-političare da uzimaju kredite. Sada se svi recepti svode na to da nas pretvore u drugu Rumuniju.

Rezime

Pre 20 godina, kada je zapadni svet burno obeleževao pobedu u Hladnom ratu, niko nije mogao da pretpostavi da evropski projekat takođe očekuju teška vremena. Kada su Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič potpisivali Beloveške sporazume, Evropljani su energično radili na Mastrihtskom ugovoru, koji je postavio temelj EU. Dalje je istorija Evrope išla po uzlaznoj traektoriji: Evropska Unija se naslađivala trijumfom slobode i demokratije, sticala pomodni dizajn ,,prve države HHI veka“ i pretvarala se u supersilu, šireći svoje granice na račun Istočnog bloka i Pribaltika. Ipak, praznik nije dugo trajao i danas se EU već našla na ivici raspada. Parafrazirajući znamenitu izreku Lava Tolstoja, može se reći: sve srećne imperije srećne su na svoj način, ali sumrak one proživljavaju otprilike isto.

Izvor: http://www.odnako.org/magazine/material/show_20898/

Preveo sa ruskog (uz neznatna skraćenja) – Nebojša Vuković