Deset godina od debakla u Iraku - da li smo izvukli pouke?

U godini koja je pred nama obeležićemo desetogodišnjicu  jednog od najvećih promašaja savremene međunarodne politike - rata u Iraku. Stanovištu da intervencija nije bila toliko katastrofalna kakvom se prikazuje, odnosno da je uklanjanje Sadama Huseina bilo vredno tolike pogibelji, danas inklinira tek pokoji tvrdoglavac; senzibilnija većina  sveta deli sasvim drugačije stanovište.

Da li su, dakle, DŽordž Buš i Toni Bler obavili tu stvar tako rđavo principijelno ili praktički uzev? Danas je veoma važno ponovo postaviti to pitanje, ne pravljenja istorijskog bilansa radi (dugo odlagani Čilkotov izveštaj će, nadamo se, to uskoro da učini),[1] već kako bi se uspostavila referentna tačka za buduće odluke o tome da li intervenisati ili ne u sličnim situacijama ozbiljne ugroženosti ljudskih prava.

Počinjena zverstva kao mogućni razlog za intervenciju

Jedna od takvih situacija je i ona koju odnedavno imamo u Siriji. A Zapad je, čini se, u ovom trenutku bliži vojnoj akciji protiv njenog režima nego što je ikada bio.[2] Nakon dvadesetdvomesečnih borbi, opozicione snage su ušle u Damask i, premda informacije te vrste uvek treba primati sa rezervom, zauzele usput mnoge druge, strateški važne gradove. Kako položaj predsednika Asada postaje beznadežniji, tako  napadi njegovih snaga na civile bivaju masivniji i brutalniji. Ujedinjene nacije su, naime, izašle sa procenom da je broj poginulih već premašio cifru od 60 000, ali i da su zverstva činile obe strane u sukobu. Vazdušni napad na civile koji su stajali u redu za hleb u Halfaji, počinjen proteklog vikenda, samo je najnoviji u nizu sličnih.

Da li bi u atmosferi znanih nam glasova „da se nešto mora učiniti“, SAD i Evropska unija, pritisnute od strane Turske i ostalih regionalnih aktera, doista trebalo aktivnije da se založe za što brži Asadov odlazak?[3] Opozicija njegovom režimu je, treba imati u vidu, već teško naoružana. Otpori da se u tom pravcu ide dalje, u smislu upotrebe spoljne vojne sile su ogromni. Rusija, s druge strane,  nastavlja sa svojom ozbiljnom vojnom i političkom podrškom sirijskom režimu, opasno uvećavajući izglede da se konflikt i proširi ukoliko, kako upozoravaju, ijedan ruski operativac na terenu bude ubijen. Šta nam je, dakle, u datim okolnostima činiti?

Razlozi za neintervenisanje

Pođimo od toga da će Rusi i Kinezi u Ujedinjenim nacijama nastaviti sa blokiranjem svake inicijative koja bi mogla naštetiti njihovim strateškim saveznicima u regionu i sa utiranjem puta ponovnom preispitivanju onoga što oni vide kao zapadni ekspanzionizam. I Moskva i Peking se, ne zaboravimo to, osećaju prevarenim od strane Amerikanaca, Britanaca i Francuza u vezi sa nedavnom ograničenom intervencijom protiv libijskog vođe Moamera el Gadafija. Ta misija je, podsećaju oni, malo po malo dovela do njegovog svrgavanja, a potom i brutalnog smaknuća što, kako podvlače, nije bilo deo ponuđenog scenarija.

Kod kuće, takođe, nakon svekolikog iskustva sa Iranom i Avganistanom, nema mnogo spremnosti za još jedan konflikt. Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja koje su sproveli Washington Post  i  ABC News, američka javnost ne odobrava aktiviranje sile u ovom slučaju, iako bi se, ukoliko Asad pribegne upotrebi hemijskog oružja protiv sopstvenog naroda, ovo stanovište moglo promeniti. Kada je reč o Ujedinjenom Kraljevstvu, naše nedavno kresanje vojnih izdataka skorije eventualne intervencije (izuzev selektivne vazdušne ili neke druge logističke podrške) čini malo verovatnim. Za razliku od Britanije, SAD, istina,  još uvek održavaju svoju impresivnu vojnu moć, ali predsednik Obama dobro zna da je, bar u ovom trenutku, rizik od eventualnog intervenisanja mnogo veći od frustracija zbog neintervenisanja.

Uočena uzdržanost hrani se, jamačno, svežim sećanjem na ratni debakl u Iraku i činjenicom da je navodno Sadamovo oružje za masovno uništavanje bilo iskorišćeno kao lažni  casus belli.[4]A nakon lažnog povoda za rat, usledila je nespremnost onih koji su ga započeli da se nose sa njegovim posledicama. Isto bi se moglo desiti i u slučaju intervencije u Siriji. Na šta bi, drugim rečima, nakon svrgavanja diktatora (a Asad to, iako sekularno orijentisan, besumnje jeste) postasadovska Sirija mogla da zaliči? Da li bi, iznutra uzev postala stabilnija, a spolja posmatrano bezbednija. Gotovo sigurno - ne. Osvetnički napadi na hrišćane i alavite, kakvih je već bilo, mnogo su izglednija opcija. Izbeći dalje razgorevanje vatre bilo bi, dakle, veoma teško.

Sirijska opozicija je, opet, tek nešto malo više od „beznadežnog slučaja“ za svaki pokušaj da se umeri i dovede u red, što je pokazala i nedavna konferencija u Dohi. U tom pogledu, ne samo iračka već i lekcija koju je isporučio egipatski slučaj, imaju velike šanse da se ispostave tek polovično naučenima. Zapad, naime, možda nije dovoljno aktivno radio na svrgavanju svog starog prijatelja, egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka.[5] Ali, ipak je ubrzo prigrlio mnoga od postignuća tzv. „arapskog proleća“ u Egiptu, propuštajući da predvidi da jedna od prvih konsekvenci uspona na vlast Muslimanskog bratstva može da bude novi ustav, koji zemlju vraća više decenija unazad – dubokom, na dogmatskom islamu fundiranom, socijalnom konzervativizmu. Nema garancija da se nešto slično ne bi moglo desiti i u Siriji, pa čak ni da bi novouspostavljena kombinacija političkih snaga u skorije vreme uopšte prestala sa međusobnim borbama za kontrolu nad teritorijom.

Cena potpunog nedelovanja

Ipak, ni otići u suprotnu krajnost, ne učiniti ništa, skrivati se iza problema, nije opcija za preporuku. Svaki naš „Irak“ reagovanja ima svoj pandan u nekoj „Ruandi“ ili „Bosni“ nereagovanja. U tom smislu, lekcije iz 1990-ih su važne koliko i one iz 2000-ih.

Dakle, koje mogućnosti nam stoje na raspolaganju? Ako bi Amerikanci i Evropljani priznali opozicionu alijansu kao legitimnog predstavnika sirijskog naroda, mogli bi da joj pruže određenu vojnu pomoć i bez rezolucije UN. Turska i Katar bi mogli da obezbede uspostavu zone zabrane letova iznad Sirije, a možda i da preduzmu neku drugu, konkretniju akciju. Najbolje od svega što bi se moglo učiniti odmah jeste snaženje političkog angažmana na strani opozicije, u nadi da će u saradnji sa njom ipak moći značajnije da se utiče na tokove političkog života u post-asadovsko doba.

Irački slučaj  je donosioce političkih odluka učinio odmerenijim i opreznijim. I delovanje i nedelovanje, međutim, nose sa sobom đavolske opasnosti. Jedina nesporna pouka koja se može izvući iz teškog iskustva stečenog u deceniji koja je za nama jeste da nadmenost i arogancija više nikada ni na jednoj tački planete ne smeju biti prepoznati kao stil međunarodno-političkog aktivizma.

DŽon Kempfner je kolumnista više uglednih britanskih listova i časopisa, autor knjiga Blerovi ratovi i Sloboda na prodaju

Izvornik teksta: http://www.independent.co.uk/voices/comment/a-decade-on-from-the-failure-

of-the-iraq-war-are-we-any-wiser-about-when-and-when-not-to-intervene-8431088.html

Uz znatna prilagođavanja, sa engleskog prevela: Mirjana Radojičić