Čavizam nakon Čaveza

Trka za preuzimanjem slave revolucije u Venecueli 

(Foreign Affairs, 4. 1. 2013)

Više od jedne decenije Čavezova popularnost je ostala visoka zbog veoma jake podrške siromašnih u zemlji. Ali njegove strategije da se pridobiju najsiromašniji dostigle su svoju granicu. Sada budućnost socijalističkog predsednika zavisi od njegovih kontraproduktivnih i šizofrenih odnosa prema privatnom sektoru Venecuele.   

Ovih dana vlada Venecuele je zauzeta pripremama za reinauguraciju voljenog predsednika zemlje Uga Čaveza i takođe pripremama za njegovu sahranu. Čavez koji je bio u kabinetu 14 godina je ponovo izabran po treći put u oktobru 2012. Predviđeno je da on položi zakletvu još jednom 10. januara[1] ali Čavez je bolestan od neotkrivenog oblika kancera još od 2011. i nakon višemesečnih izveštaja štampe koji su izveštavali da se njegovo zdravstveno stanje popravlja iz dana u dan, vlada je 30. decembra objavila da su se nove komplikacije javile nakon četvrte operacije u Havani. Pretpostavljajući da je Čavez još uvek na Kubi i da je živ, možda neće uspeti da stigne na ceremoniju sopstvene inauguracije.     

Ustav Venecuele pruža određene smernice šta je u tom slučaju potrebno učiniti. Ukoliko predsednik premine, potpredsednik (u ovom slučaju Nikolas Maduro, javno priznati komunista) će preuzeti kabinet. On će zatim sazvati nove izbore u periodu od 30 dana. Ukoliko Čavez preživi ali ne može da prisustvuje inauguraciji, većina pravnika se slaže da predsednik Nacionalnog veća (Diosdado Kabelo, koji će najverovatnije biti ponovo izabran na to mesto na izborima 5. januara) treba da preuzme lidersku poziciju. Ukoliko zatim vlada izglasa da je izabrani predsednik samo “trajno odsutan” , Kabelo će vladati 90 dana što će biti produženo za još 90. Ukoliko umesto toga objavi da je izabrani predsednik “odsutan” Kabelo će Ustavom biti obavezan da proglasi prevremene izbore.     

Čini se da je vlada na gubitku. Ona organizuje crkvene procesije, objavljuje zlokobne izjave i priprema zemlju za život bez Čaveza. Ali ona je takođe objavila da će Čavez biti uskoro ponovo izabran u bilo kom slučaju. Kabelo je obećao da će vlada smisliti nešto – možda da Čavez položi zakletvu nekog drugog dana, ili u odsustvu. Čak je nagoveštena kao mogućnost da se Vrhovni sud preseli na Kubu i da tamo umirući predsednik položi zakletvu

Rezultat ovih zbrkanih poruka je emocionalan i politički konfuzan. Emocionalnu konfuziju je lako razumeti: od čavista se traži da gaje nadu i tugu istovremeno (opozicija je takođe puna nade i tuge ali iz suprotnih razloga). 

Politička konfuzija u međuvremenu nije od malog značaja. Nevoljnost vlade da prihvati da Čavez najverovatnije ne može biti inaugurisan je proizvela nepotrebnu nesigurnost. Neodlučnost je verovatno rezultat borbe za moć unutar same Čavezove partije, Ujedinjene socijalističke partije Venecuele. Unutar PSUV[2] vrlo dobro znaju da vremenski termin objave predsednikovog odsustva (bilo da se ono dogodilo pre ili na dan inauguracije) i vrsta odsustva (trajno ili privremeno) određuje ko će dobiti kontrolu kao naslednik, Maduro ili Kabelo a svako od njih vodi drugačiju frakciju.  

Čavez je izjavio da preferira da ga nasledi Maduro u decembru, tokom vikend posete Karakasu u pauzi između terapija. Ali čini se da se ostatak partije ne slaže sa ovim. Madurovi protivnici veruju da je on suviše blizak sa Kubom a da je s druge strane suviše udaljen od Venecuele. Kao ministar inostranih poslova od 2006. Maduro je većinu svog vremena proveo van domovine u nekoliko proteklih godina. Kabelo takođe poseduje protivnike. Zahvaljujući njegovoj vojnoj karijeri, državni guverner, i ministar javnih radova, smatra da je on u savezništvu sa manje slavnim elementima revolucije u Venecueli: korumpiranim biznismenima i vojnim zvaničnicima koji su profitirali u svojim odnosima sa državom.    

Ko god bude uzeo uzde imaće zadatak da održi Čavizam živim. Šta to znači, naravno zavisi od toga na koju stranu političkog spektra će se opredeliti. Elias Haja, vodeći čavista, nedavno je napisao proglas u kome je definisao termin kao neko ko poseduje ”ljubavnu vezu” sa liderom koji nikada nije izdao Venecuelance i koji ih je naučio da ”imaju pravo na svako pravo”. Čavez je naporno radio na tome da kultiviše tu afekciju u poslednjih nekoliko godina. Ljubav-uzajamna ljubav- je bila deo njegove kampanje za reizbor u vidu slogana a venecuelanska zastava u obliku srca je bila njegov logo. Čak je i Maduro zahvaćen ovim raspoloženjem rezultate izbore nazvao ”aktom ljubavi” Venecuelanaca prema njihovom “komandantu predsedniku”.     

Ali u očima opozicije, Čavez je izabrani despot- neko ko koristi svoju popularnost da uruši vladavinu zakona. Za njih je nepojmljivo da su navodno revolucionarni Venecuelanci toliko očarani liderom koji zapravo pogoršava bolesni sistem koji je njegova revolucija trebalo da zameni. Drugim rečima, Čavezova glavna domaća zaostavština – i nešto sa čim će njegovi naslednici morati da se nose- biće veoma polarizovana nacija.  

Naravno, pristalice i protivnici Čaveza imaće različite impresije o Čavezu ali svi će se sećati njegovih troškova: socijalizam nikada nije imao toliku kupovnu moć. Čavez je verovao da će razbacivanjem novca rešiti svaki problem. Takav stav je izazvao najimpresivniji potrošački bum koga je Venecuela ikada videla. Od Čavezovih troškova profitirali su mnogi sektori uključujući srednje klase i mnogobrojnu elitu, ali Venecuelanci će se najviše sećati njegovih izdataka za socijalnu zaštitu. Tokom 14 godina koliko je on predsednik, Čavez je pokrenuo više od 27 misija, ime koje je njegova vlada dala socijalnim programima. Misije su prodate kako bi se pomoglo siromašnima, ali niko u vladi nikada nije brinuo o tome da li će profit opravdati investicije ili da li će glavni korisnici zaista i profitirati.

U bilo kom stepenu opozicija je naglašavala da socijalni troškovi podrivaju Čavezove izborne pobede. Čavisti se slažu. Ipak nemoguće je zamisliti bilo kog Čavezovog naslednika koji bi imao sklonosti ka neobuzdanoj darežljivosti koju je Čavez imao. To je dvostruko pitanje koje se odnosi na vrednosti i kapacitete. Čak i zemlja koja se kupala u kešu, kao što je Venecuela još od 2004. Čavesovi troškovi ostavili su za sobom zabrinjavajući nivo duga, fiskalnog deficita, i zavisnosti od uvoza. Ko god bude nasledio Čaveza moraće da napravi ekonomska prilagođavanja, da upotrebimo frazu Međunarodnog monetarnog fonda. I činiti to on će samo još više naglasiti podelu unutar čavizma. Jedna frakcija će želeti da sačuva armiju. Druga će želeti da sačuva naftni sektor. Ostali će želeti da očuvaju misije. Biće nemoguće učiniti sve to u isto vreme a to znači samo jednu stvar: nakon grandiozne sahrane, ukoliko ona bude bila, pomalja se nevolja.

Problemi koji se naziru postavljaju pitanje odakle je Čavez dobio novac za sve svoje troškove. Odgovor je od Sjedinjenih Država. Nasuprot uvreženom mišljenju Čavesove navike trošenja mogu se meriti jedino sa njegovim navikama prodaje. Između 1999. i 2011. venecuelanski izvoz ka Sjedinjenim Državama, uglavnom nafta i njeni derivati, iznosili su ukupno 341 milijardu dolara. Ovo je neprevaziđeno velika suma za antiimperijalistički bastion koji ima populaciju od samo 29,2 miliona ljudi. Zaista, Venecuela je skoro zavisna od prodaje nafte Sjedinjenim Državama kao što je bila i pre Čaveza.

A to ukazuje na glavni aspekt Čavezove zaostavštine. On želi da bude upamćen kao najistaknutiji antiamerički lider koga je svet video nakon Fidela Kastra. U stvarnosti Čavez je prekinuo sa Fidelovim pristupom imperiji jenkija još ranije. Da budemo sigurni, Čavez je uživao provocirajući Amerikance ali samo do određene tačke i nikada toliko da SAD uspostave embargo na njegova pleća. Tako je on igrao svoj antiamerikanizam konzervativno: on je podržavao antiimperijalistički FARC[3] pokret u Kolumbiji ali je takođe uspevao da održi dobre odnose sa kolumbijskom vladom. On je sarađivao sa Iranom ali je takođe zadržao dobre odnose sa proamerički orijentisanim Saudijcima. Osim toga on je izbegavao nuklearno naoružanje.  

Za čoveka koji je proveo toliko svog vremena verbalno preteći Americi, Čavez je učinio nezamislivo malo da je zaista kazni. Nastavljajući sa svojim javnim anatemisanjem SAD on je imao mnogo prilika da preseče dotok nafte i da prisili Sjedinjene Države da obeshrabri američku invaziju Avganistana i Iraka kojima se protivio; da okonča embargo na uvoz oružja u Venecuelu; da drži podalje Sjedinjene Države od regionalnih sukoba za vođstvom Organizacijom američkih država; da zaustavi Sjedinjene Države da se udruže sa Kolumbijom tokom njihovog upada u Ekvador 2008; ili da kazni SAD zbog njihovog pasivnog postupanja tokom puča u Hondurasu kojim je svrgnut provenecuelanski predsednik. Da, Čavez je dosta pretio ali nikada nije išao dalje od preduzimanja bilo kakve akcije osim proterivanja ambasadora Sjedinjenih Država i povećanja prodaje nafte Kini u zamenu za kredite. Sve u svemu, nafta nikada nije prestala da teče na sever prema Sjedinjenim Državama

Čavez je shvatio da će njegova skupa revolucija zahtevati američko naftno tržište i da on ne može da ugrozi pristup tom tržištu. Ukoliko on premine uskoro on treba biti upamćen kao pouzdani naftni partner Sjedinjenih Država- ultimativni prodavac. Istina radikali širom sveta vole Čaveza zbog njegovog antiamerikanizma a Čavez je bez sumnje voleo svoje radikalne pristalice – ali verovatno ne toliko koliko je voleo da dobija dolare od prodaje nafte Americi. Željni da ga oponašaju sledbenici revolucije će slediti njegov primer. S obzirom na to da postoje ograničenja na kineskom tržištu za venecuelansku naftu, očuvanje pristupa američkom naftnom tržištu ostaće tako neizmenjeni cilj Čavističkih revolucionara. Antiimperijalizam će dugo živeti u Venecueli, ali samo dokle ostane privržen konzervativnim promenama koje je Čavez izmislio.   

Ksavier Korales je professor političkih nauka na koledžu Amherst. On je ko-utor knjige (zajedno sa Korlosom A. Romerom) “Američko-venecuelanski odnosi od 1990-ih: Nositi se sa bezbednosnim pretnjama srednjeg nivoa" (Routledge, 2013)

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić