Написао сам да ће окупација Ирака у колонијалном стилу већ у првој недељи „да се суочи са одлучним герилским отпором који ће трајати и дуго пошто Садама Хусеина више неће бити“, као и да ће окупатори бити “протерани“.

Бојим се да Иран има користи од ове нестабилне ситуације у региону јер му се отвара простор да се убаци са својим отровним утицајем на места која представљају вакуум, тамо где нема стабилних режима, где владају анимозитети између етничких група.

Насупрот широко распрострањеној уверености у супротно, иранску политику, међутим, не воде „луде муле“, већ савршено нормални ајатоласи, који желе политички да преживе као и сви други лидери у свету.

Односи Узбекистана и Казахстана су такође напети, услед економских несугласица и борбе за лидерство у Централној Азији између ове две највеће земље у региону. Тренутно, ови сукоби нису тако оштри као у случају Таџикистана и Киргистана.

У областима демократије и правне државе, ова држава-кандидат још увек јако подбацује. Парламент јој је изузетно слабашан. Не постоји независност и неутралност судства. Слобода изражавања мисли постоји само на папиру – али не и у пракси.

За разлику од Кине, запад сматра да такве операције САД имају за циљ очување стабилности и сопствене безбедности. Либерални лист "Нова Република" изражава забринутост што је "Кина послала десет ратних бродова у међународне воде, близу јапанског острва Окинава."

Како време буде одмицало, еврозона ће узурпирати ЕУ: еврозона ће имати сопствену БУ, сопствени буџет, сопствену политичку унију и – на крају крајева и сопствено заједничко тржиште – а то је нешто што у овом тренутку није легално могуће.

Када се узме у обзир она уништавајућа машинерија индустријског рата 20-ог века, онда се безобразни изговор о одбрани права малих држава и о одбрани неутралности “одважне мале Белгијице“ уопште не може прихватати као озбиљан повод за ратовање.

У Кабулу је за преговоре са талибанима био створен Виши мировни савет, на чијем челу је био екс-председник Авганистана Бурханудин Рабани. Ипак, прошле јесени он је био убијен, и после извесног времена место председника савета допало је његовом сину.

Не преврће се само Нобел у гробу када види шта се данас дешава са његовом наградом. Исти случај је сигурно са Бетовеном и Шилером чија се „Ода радости“, са својим завршним стиховима „Сви ће људи браћа бити“, изводи као химне те и такве (расистичке) Европе.