Конфузија о којој говоримо и која заиста делимично постоји у свести српских грађана није пала с марса него да је намерно произведена и да би била далеко мања да политичка и медијска елита, заправо, систематски не спинује, боље рећи, слуђује и силује српско јавно мњење.

Представници ДС-а тврде да деле мишљење ЛДП-а о најбитнијим државним и националним питањима, при чему је једино спорно одређење према независности Косова. Реч је о својеврсном политичком мазохизму и политичкој располућености функционера ДС-а.

Овај предизборни вашар личи на оно што је од Србије остало када је измиксовано у експрес лонцу, а све испод сача (!): Гуча, Exit и Равна гора победити мора. И шта је ту различито, питате, у односу на било које претходне изборе у Србији. 

Каква је природа предизборних и могућих постизборних коалиција с обзиром на ставове странака по појединим важним државним и друштвеним питањима? Да ли се ради о коалицијама које треба да обезбеде већину у парламенту без обзира на програмске разлике?

За новинску агенцију Бета, Независно друштво новинара Војводине, као и телевизију Б92, привођење Грухоњића био је догађај дана. Све њих спонзоришу “Националне задужбине за демократију” – NED (National Endowment for Democracy).

У жару политичке кампање, са средишњим питањем да ли потписати или не Споразум о стабилизацији и придруживању, овом споразуму се приписују својства која он уопште нема. Тако чујемо да ће нам потписивање овог споразума омогућити приступ „значајним развојним фондовима”.

NED је, иначе, кровна организација која активности спроводи путем такође непрофитних организација (подружница) као што су NDI, IRI, CIPE (Центар за приватно подузетништво) и ACILS (Амерички центар за међународну радничку солидарност).

Србија је сада потпуно подељена око питања треба ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању, а да при томе на прсте могу да избројим људе који су овај документ икада прочитали (ко није, а хоће то да учини, имате га на сајту Канцеларије за европске интеграције).

Тих година имали смо прилику да гледамо комунистичке комесаре који су нас редовно обавештавали и убеђивали које услове још треба да испунимо да бисмо ушли у то обећано „бескласно друштво“. Данас, уместо комунистичких, ми свакодневно гледамо бриселске комесаре са својим „хуманим“ условима.