Ипак, уместо да „експлодирају“ на овим изборима, уместо да једном агресивном кампањом подсете колико су суштински у свему били у праву, а колико су странке власти дубоко грешиле (и колико сада дубоко греше), деессесовци су водили неамбициозну, млаку и досадну изборну кампању.

Изгледом, али и вербалном и невербалном комуникацијом доста подсећа на Слободана Милошевића, а његови говори на предизборним скуповима у Нишу, Суботици и Београду имају доста сличности.

Како то да печатовско-видовњачка артиљерија није посумњала да су, на пример, Двери „пројекат смишљен у западним кухињама да потопи, или макар угрози Коштуницу и радикале“, а да има и подршку демократа због наде да ће тако, евентуално, смањити СНС за неколико процената?

Борка нисмо гледали два месеца. Зашто? Пре изборне кампање смо уредно обавештавани како Борко ради један изузетно добар посао по државу, а тек по народ у Метохији и на Косову да не причамо.

Деценијско неговање коминтерновско-тоталитарних флоскула о „војвођанској посебности“, пароле које говоре да је Војводина нешто друго у односу на властиту државу, захтеви за федерализацијом и де факто укидањем државе Србије на простору АП Војводине

Не знам колико је уопште потребно објашњавати порекло ове тачке, ако знамо да скоро све медије у Србији или поседује, или контролише страни капитал.

Највише времена демократе су потрошиле да нас подсете оно што је њихов противкандидат говорио док је био члан Српске радикалне странке, и тражећи колеге са факултета Томислава Николића, упорно водећи негативну кампању и плашећи народ новим ратовима.

Весни Ракић-Водинелић је преостало да буде гневна на РИК, а да Управни суд прогласи недовољно трезним јер се „тек разбудио из реформског мамурлука“. Биће да државне институције још нису сасвим глајшалтоване  по рецептури „гвоздене метле“.

Тадић је личност коју су Американци одабрали да им посвршава послове на Балкану, а који се директно одражавају на планирано окончање српског националног питања које још увек није постало минорно и за саме Србе.