Та промена курса Србије треба да буде кључни циљ свих национално освешћених и патриотски опредељених људи. Ако избори представљају корак у том правцу, онда на изборима треба учествовати и на њима, ако је могуће - победити.

Победа Хамнеијеве струје ће вероватно учинити да дипломатски напори Запада остану неуспешни, а да ли ће доћи до рата вероватно зависи не само од монолитности иранског отпора, већ и од расплета у Сирији.

Ту настаје једна рупа коју је немогуће премостити, јер ће вам они одмах рећи: “Аха, ви који сте против нас - ви сте фашисти!“ Ето, Вукадиновић кога сте споменули је означен као фашиста... А он је прави левичар, тврдим то. 

Сада амерички империјализам има потребу да шири хаос по свету изазивањем ратова и „кажњавањем“ земаља које не прихватају амерички референтни оквир који регулише и контролише живот обичних грађана. Када америчке војне снаге, након примене горе наведених операција, нападају или „бране“ неку земљу, они се ослањају на трупе на земљи.

Ту не би тебало да буде неких већих проблема. Ево зашто. Најпре, од свих земаља нашег региона - подсећа нас аутор књиге «Култура и идентитет» - једино је Србија развила аутентичну, у балканском тлу укорењену културу, културу самониклог народног генија.

Током протеклих година ситне крађе у осиромашеној Војводини узеле су толико маха да се краде све што може да се прода или поједе, док лопови добро знају да се све украдено испод 15.000 динара сматра ситном крађом, а да полиција и тужилаштво не могу покретати у никакве поступке.

Као и други крсташи глобалицизма, и Панчић верује да је витез који се бије са двоглавом аждахом. Једну главу чине светски «турболевичари» типа Чомског или Наоми Клајн. Другу главу чине локални десничари.

Пре мање од месец дана ствари су биле добре. У јуну земља је изабрала антиисламистичку већину у новом Либијском репрезентативном дому, тело за које се чинило да ће избећи нефункционалну политику која води до заоштравања пре него помирења што је карактерисало претходно тело - Општи национални конгрес.

Илузорно је на Балкану форсирати модел британско-француско-немачког помирења и заједничког приступа историји, а истовремено настављати неоосманистичку пристрасност у стварима балканске савремености.

Иницијатива да се вишеструко оштећени објекти Дунгјуена ставе под заштиту потекла је од академске заједнице Нанђинга, што је у Србији данас скоро незамисливо, јер је њена академнска заједница на свој специфичан, иначе нимало академски начин, окренута европској будућности за коју се сматра да је национална историја потире.