Дешавања у Новорусији такође су постали тест тога ко управља Москвом – носиоци наших националних интереса или шеста колона то јест атлантистичка мрежа утицаја. Показало се, педесет кроз педесет, са променљивом успехом – Крим наш, дакле власт је руска; Мински споразуми – победила је шеста колона.

Ударени смо од најјачих и најцењенијих; где смо сејали цвеће, ту нам пелен ниче. Елита ћути, или се прикључила непријатељу. Много је нихилиста који с уживањем пљују на све што је српско. Због тешких губитака крајем прошлог века развила се, у делу јавности, србофобија: мрзимо сами себе.

Приказ књиге: Ерик С. Реинерт, Глобална економија – како су богати постали богати и зашто сиромашни постају сиромашнији, Чигоја, Београд 2006.

Tакве наводно космоплитске личности се морају уздржати од патриотских изјава, јер је њихов credo, као што је познато космополис, а не само мали полис у малој средини.

Реч је о одлуци стручног савета при Министарству културе о избору представника за национални павиљон на међународној изложби у Венецији.  Изабрана су два пројекта и, судећи по новинским коментарима, они треба да покажу како изгледа та деконструкција националног одређења.

У случају да се аутоголови које влада у последње време постиже наставе, може се десити да услед њиховог мноштва, пословично „пилеће памћење“ нашег народа не буде довољан савезник СНС-а и њеног кандидата, ма ко то био.   

Домаћа јавност је већ огуглала на „Курирове“ бисере, али интервју са Готовином заиста је крајња тачка бесрамног и бескруполозног новинарства,  чиме је буквално пљунуто на све жртве „Олује“ и све протеране Србе.

Питање није - да ли ће, већ када ће - умрети новине. Али, у кризи нису само папирни медији. Раст Интернета, лакоћа приступа информацијама и сликама, створили су опасну илузију да су занимљиве, тачне и смислене информације бесплатне - и да ће увек бити доступне.

 Сукоб у странци је почео да се разбуктава оног момента када је нови председник ДСС Санда Рашковић Ивић искочила из планираних оквира поменуте интересне групације. До расцепа у ДСС није дошло због наводног неслагања око заједничког кандидата опозиције за предстојеће председничке изборе, јер се о томе није ни говорило на Председништву странке. 

У односу на првостепену пресуду, и у једној и у другој држави реаговало се друкчије. Априла 2011. јавност у Србији била је задовољна што се правда, иако спора, ипак показала као достижна, док је у Хрватској била згранута и огорчена јер – „правде нема“.